Биографија:
Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића у Мачви. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост.
Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2012), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), Перо, метафоре, тинта – изабране песме (2021), Кораци од сна/Steps from a dream (2022), Месечеве очи (2022); збирку афоризама Палацање (2006); збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019); књигу прозе, афоризама и сатиричне поезије Иза линије (2020).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
На 7. конкурсу Слапови Вучјанке у организацији Дома културе Вучје (2022) његова песма Носталгија освојила је прво место.
На 6. конкурсу Дринских књижевних сусрета у Зворнику (2022) освојио је прво место за рукопис збирке поезије Месечеве очи у конкуренцији песника из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе.
Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски, бугарски, мађарски… Афоризми су му преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010).
Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа за књижевност Суштина поетике.
Члан је Удружења књижевника Србије.
ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ
Дубоко у мени заћутали су преци.
(њихови животи и смрти тихо увиру),
сви они које вери учише жреци
и они који с крстом живеше у миру.
Уз Дажбога им лоза први пут олиста,
са сваким столећем рађала је више,
да сва плодна, сва родна дочека и Хри-ста
и опет зри после шестнедељне кише.
А онда, дођоше нова времена, људи:
они што откидаше најбоље ластаре.
човек Човеку поче престрого да суди;
сваки бол мог рода прећуте и занемаре.
Лоза нам бива краћа, грожђе киселије,
гроздовље не верује да их корен храни.
Све прошлости заћуташе кô да их није,
а у мојим грудима на левој су страни.
Од предугог ћутања моја бѝла звоне,
иза мене остаће прах, пепео, дим.
угасићу светлост, гледати сутоне,
последњим погледом пределима свим.
- март 2021
ПРАВО НА…
Јесу ли дали све твоје
што рођењем ти
припада
стопу земље, комад
неба и сунца пуне
погледе
као кад после летње
кише дуга на реку пада
као кад месец ведрих
ноћи проспе зраке
бледе
Јесу ли ти рекли да
свитање не уме
да стари
једина младост што се
свом почетку увек
враћа
као склад узвишене
промисли и обичних
ствари
као завада и љубав
с којима живе сва браћа
Јесу ли ти открили све
тајне уснулог облутка
неуке претпоставке
суштине у нечему
малом
као кад у једну наду
сваки се промашај утка
као да сви пути су у
једном кораку
засталом
Јесу ли ти показали све
слике људског
постојања
крваве трагове
звериња с худим ликом
човека
као кад пијан
девичанство силујеш без кајања
као почетак и свршетак
сваког минулог века
- април 2021.
СРБИЈО, МАЈКО
Србијо, мајко незалечених
вековних рана
опет те исто черече
туђини ђавољег соја
и твоја деца
с издајничких грана
највећи грешници прљаве образе
бришу од скута твоја
док људи без морала част ти газе
несрећна радости моја
Србијо, дојиљо свачије нејачи
покрадена историјо
с гробова младих мученика
и комаданих ти њива
храбрости
чак и кад те бију јачи
но, поред толико освајача и издајника
оних за које
и недужна си крива
родна грудо моја, још си жива
Србијо, зоро на западу
незашло сунце свих источних тама
ватро најхладнијих зима
не дај да ти убију последњу наду
чак и кад те сви напусте
кад останеш сама
испод свих кукоља жита има
за утрине ти пусте.
фебруар 2022.
КАД МЕСЕЦ ПАДНЕ
У мирној луци,
на мирној води, усидрена лађа дрема.
Тек ветрић пирне
да у крошњи тополе
замирише дан.
Ни гласа,
ни слутње да у том часу
негде неког нема,
а морао би бити
да слуша тишину кад река тоне у сан.
Кад месец падне
са сувих грана
и сјајем заискри мртвом водом,
река као да пребледи,
као да узводно потече сећању
које ће проћи.
Врбе заплачу и гране чешљају
непостојањем,
привидном слободом,
и обала је пуста,
без стопа у песку,
а на лађу би морао неко доћи.
септембар 2022.
НОСТАЛГИЈА
Кад сећањем ти се забеле јагањци,
Док из очију ти тама не избија;
И сред уздаха ти се упале свици,
А опет ти у очима ништа не засија,
Схватиш, пред животом смо пуки на-ивци
Гладни давнине крај пуних синија.
Сва пролећна јутра, летње ноћи вреле,
Мирис јоргована и сан босиока,
Нестали су с песмама што се нису сре-ле;
Потрошене године рана су дубока
Без обзира беху ли тужне ил’ веселе,
Невине кô дете ил’ пуне порока.
Душом кад се проспу уцвале ливаде
И на свакој латици бисер прве росе,
А у теби ћуте свеле беле раде —
Што некад су знале мразу да пркосе.
Осетиш тескобу — нигде брезе младе,
Нити давног миља — чиле ноге босе.
У ДУШИ СКРИВЕНЕ СЛИКЕ
Не певај птицо песму коју славуј једино зна
Кад багрем сав бео замирише у ведрој ноћи
Пусти да слушам тишину овог у мени бездна
Опчињен музиком њеном у сопства немо-ћи
Не певај птицо — од твог пева увенуће тра-ве
Оне исте у чијој роси купао сам видике
Чезнући да оком загрлим небесне зоре плаве
Опчињен тоновима у души сакривене сли-ке
Не певај птицо — глув сам за твоје мучне звуке
Јер могу ме дирнути само чемер и бол истине
Твој пој пун је безвучја и изван моје муке
А мене опчини песма кад је сва од сушти-не
- јун 2022.