ЖЕНА И МЕСЕЦ
Украде ми месечину из прозора
И њоме чешља своје густе косе
А ја стојим у мраку кô на дну мора
Жудећи њен лик, осмех и ноге босе
Друге ноћи на уснама месец врати
Удене ми у зенице искре луде
Разигра нас да заплешу позни сати
Док у нама плаве зоре не заруде
Од умора месец клоне на мом челу
Њој свитање у очима сласно бриди
Зраци сунца титрају јој свуд по телу
И само на мени сен ноћи се види
ТУ ОКО НАС
Срушило се време на кровове брига
На зидине голе куће без прозора
Испарили дани у котлу с верига
У мислима ћути нека давна зора
Све се дрско врти круговима пакла
Пркосећи блудно свевидећем оку
Да све се разбије кô да је од стакла
Док човека гоне кô на пашу стоку
А свет већ урања у сопствену тмину
И мноштво већ кличе умирању части
Ореол би свецу кô капут да скину
И да се насладе у све горчој сласти
А аветном кућом звони ехо плача
Јецају потомци – ридају сви преци
Празнина у свему од свести је јача
Јер ране су љуте – пеку злобе меци
КОЛОНА СЕНКИ
Путују људи сенке данима
путевима стида
овај брест пред кућом
хлад је наш
рекоше им ножем
ватром
крвавом шаком
рекоше ћутањем код очију
слепог света
путују људи сенке
путевима стида
с веригама око врата
и огњиштем
у очима
безнађем
ово лето није ваше
у мирису јерибосне
рекоше им
чизмом у ребра
кундаком
у слепоочницу
рекоше им ђавољом силом
у дан свети
путују људи сенке годинама
путевима стида
јерибосне више не миришу
ни тамо ни овде
рекоше им
4. августа 2017.
ЉУЉАШКА
Заљуљаш нас лако кô да си богиња
На лудој љуљашци ум нам се разигра
Да лепотом прсне кô презрела диња
Досањана јава – урлик моћног тигра
Љуљамо се тако од јутра до мрака
И ноћна љуљашка све док не зазори
Немиром се баца од замаха јака
Да пјане нас споји у можданој кори
Кô и свако клатно и љуљашка стане
И тад јасно видим ти си само жена
Упијена у ме све ноћи, све дане
Погледима чедним – вером занесена
И све се умири док очи говоре
Усне се не мичу, клоне дамар сваки
Најлуђи су снови скинули одоре
Без иједне мисли кô перо смо лаки
Ћутањем спознамо сваки спој у нама
Залудност лутања, све покоре пређе
Јасни једно другом ми меким уснама
Заљуљамо свемир изван људске међе
НОЋ У НОЋИ
Ноћ с кровова пада на прозорско стакло,
Док зидине голе месечину доје,
Гласање је ћука тишином промакло,
Кô низ кичму језа оних што се боје.
Загрцнута тамом јечи у даљини
Псећа или вучја крв што леди чула,
И сан који лута негде у давнини
Човек сред нигдине постојан кô кула.
Шибан са свих страна таме ветровима
Кад усном задрхте речи горке, туђе
Презрен је од људи, сљуђен са зверима
Не дâ бесу света у срце да уђе.
Биографија
Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост.
Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019) и збирку афоризама Палацање (2006), па збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равнопранво прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски и бугарски. Афоризми су му преведени на македонски и објањени у Бисери балканског афоризма (2010).
Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа Суштина поетике.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Глушцима.