Драгица Бека Савић је рођена 1958.године у банатском месту Сечањ.
По занимању је дипломирани правник, а по вокацији песникиња.
Као аутор је заступљена у више десетина Зборника поезије у Србији и региону.
Објавила је три збирке песама. Добитник је више похвала и награда.Члан је „Савеза књижевника у отаџбини и расејању“ Нови Сад, Међународног удружења књижевника и умјетника „Горски видици“ из Црне Горе те Удружења књижевника „Уметнички хоризонт“ Крагујевац. Живи и ствара у Бачкој Паланци.
је рођена 1958.године у банатском месту Сечањ.
По занимању је дипломирани правник, а по вокацији песникиња.
Као аутор је заступљена у више десетина Зборника поезије у Србији и региону.
Објавила је три збирке песама. Добитник је више похвала и награда.Члан је „Савеза књижевника у отаџбини и расејању“ Нови Сад, Међународног удружења књижевника и умјетника „Горски видици“ из Црне Горе те Удружења књижевника „Уметнички хоризонт“ Крагујевац. Живи и ствара у Бачкој Паланци.
Librum Vitae
(Књига живота)
Човек је на рођењу tabula rasa,
тек отворена књига празна,
коју ће Неко од горе да пише.
У њу ће стати осећања разна,
срећа и бол гумом се не брише.
Страница свака је делић живота,
а прва страна се на рођењу отвори.
Некада се наниже и страна стота,
а некада се књига прерано затвори.
Судбина ће на пелиру белом
исписати и лепе и ружне дане.
И топла колевка и хладни кивот
и срећа и туга у Librum Vitae стане.
И цео живот је омеђен тим странама,
само неко додаје године животу,
а неко додаје живот годинама.
А када се једном Librum Vitae заувек затвори,
црна тачка ће доћи на крају стране потоње.
Неко други ће нову књигу да отвори,
неко ће дуго пливати, а неко ће рано да потоне.
Зато, не прескачи странице из књиге живота,
проживи их од прве до последње.
Пусти, нека се наниже и страна стота
и још једно лето Господње.
Маска
Празне лажи иза себе остављам
и маску светице да носим нећу.
За искреност сад пијем и наздрављам,
мириса нема у вештачком цвећу.
Вук је звер и кад вучју кожу скине
и кад се у јагњећу преобуче.
Не може се побећи од истине,
кад тад на светлост дана се извуче.
Црни се образ испод лажне маске,
лажни је двор, а праве дворске луде.
Ругају се и лају као вашке,
и краљу и цару па како буде.
Маска је на трен туђе лице дала,
јадним снобовима лажног морала.
Позлата на души
Рђу на мојој души ти си златио
и под моја боса стопала
дланове своје си подметао.
Као верни пас увек си ме пратио,
подизао ме када сам пала,
покретао ме када сам стала.
И пазио си да не ударим главом о зид,
у мом невиделу био си ми вид.
Блажио си сваку моју тугу,
био си ми за плакање раме.
Од сивила правио си мени дугу,
био сјајна звезда усред моје таме.
Хладио си у врелим венама жар
и топио око хладног срца лед.
Са савести моје брисао си кал,
и гутао горки од пелина мед.
Сад нам се у коси нахватало иње,
у души се злати рана јесен.
Жал остаје када пуста младост мине,
не мирише више давно прецветали кестен.А ти и сад светлиш као светионик,
за бродове од папира на мом мртвом мору.
Још у твоме оку видим свој лик,
још на твоме лицу видим своју бору.
Ти још увек моју патњу патиш,
рђу на души љубављу златиш.
Мера за љубав
Говорио си да сам твоја мера
за искреност, љубав и доброту,
да сам твоја савест и твоја вера,
звезда водиља у твоме животу.
Говорио си да сам поштена,
једна, једина у хиљаду и сто,
да сам нежна као морска пена,
али ти више не верујеш у то.
Не, нисам више твоја мера,
којом људске врлине вреднујеш.
Неки ђаво од мене те тера,
ти у нашу љубав више не верујеш.
Све је прошло, изгубио си меру,
као гладни курјак у стаду оваца.
И олако си бацио у реку своју веру,
као што се камен у воду баца.
Русија оца мог
Отац мој је Русију волео,
као што нејако чедо воли мати.
Словенски дух је злим олујама одолео,
када је било тешко живети, а лако умирати.
Љубав као руска степа широка,
тиха као троми Тихи Дон,
као плаховита Волга дубока,
родила се у срцу оца мог.
А било је дана када није смео,
да гласно изговори њено име.
Знали су да се у мајку Русију клео
и када је у души падало хладно иње.
Русија оца мог је души храна, створена
од православног хлеба и соли.
Залуд су је у срцу чупали из корена,
на пустом, каменом отоку Голи.
И залуд су хтели човека да пониште,
залуд се подигла зла потера и хајка.
Нису могли мржњом љубав да униште,
у срцу оца мог преживела је Русија мајка.