Биографија:
Јован Н. Бундало рођен је 7. јула. 1948. године у Мајкић Јапри код Санског Моста. Објавио је три романа, књигу прича и шеснаест збирки поезије. Издавачка кућа „Просвета“ из Београда објавила му је је збирке песама: Да или Не и Љубав је рат. Издавачко предузеће „Чигоја штампа“ објавило је збирке под називима: Насмеј се растанку и Накит туђе душе, а пета збирка Изгубљене сенке ауторско је издање. Шеста збирка песама, Живот је глоса издало је КУД „Павловић“ из Београда. Књига прича Док чекам дан објавило је издавачког предузећа „Букленд“ из Београда. Издавачко предузеће „Калиграф“ објавило је књигу песама за децу Невидљиви друм и збирке: Јесењи сонети, Два пјесника пјесме двије и Лептирица у ћилибару. „Свет књиге“ из Београда објавио му је збирку родољубиве поезије Везмарово сећање, а Уметнички клуб „Расковник“ из Смедерева збирку глоса, Госпо од спаса кунем се у те, рађених по песмама Лазе Костића и књигу поетско-лирских записа из живиота Рома, Док путева буде. Издавач „Свен“ из Ниша објавио му је роман Добри људи, а Уметничка радионица Балкан објавила је стихозбирку Моји дани и роман у стиху Азбучник љубави наше. „Глас Србије“ из Краљева стихозбирку духовне поезије „Молитве под липом“. „Дигитал Дизајн“ из Смедеревске Паланке роман Ђујка партизанка и збирку песама за децу Када нешто не знаш питај свога тату.
Члан је УК Србије. Радовима је заступљен у антологијама и зборницима, више пута је награђиван и похваљиван на просторима екс Југославије и у неколико страних земаља. Живи и ствара у Београд.
ДАРА ЈОВАНОВА
Преносим на папир причу о несрећи или би можда било боље казати, пишем о усуду страшног суда који обично погађа невина бића.
Женин род би из села у Косовском поморављу. Радо сам одлазио у њен родни крај јер сам у друштву тих простосрдачних људи, налазио неискварене душе, које нису имале намеру да се јуначе, ни потребу да се хвале, нису желеле никог да надговоре, ни да намећу своје ставове као једину истину, само су хтели пред амном као на неки начин страним човеком показати доброту и необични смисао за хумор.
Седио сам са неколико мештана на клупи под орахом у дворишту жениних родитеља. Сељани жељни нове речи и нових лица долазили су да попричају и да се мени изјадају. Причају о свему, просто и ненаметљиво. Запазио сам да код мораваца нема као код динараца подела на мушке и женске разговоре. Овде сви равноправно могу причати о свему. Када се поведе прича о печењу ракије ту се и баба Деска уплете у мушке приче, а нико је не покушава зауставити или не дај боже као у мом крају рећи: Ајде ти баба кући нарани прасад и спреми дјеци ручак! Прича Деска благим гласом, не застајкује:
– Имали смо млого воћа, још од татковине ми остале сливе, све старејке, када попадау морасмо са посипку за брашно да их ринемо, па у буре. Откада сам сама све што испечем попијем до нову раћију. Све сама и кад ми неко дође волим да гу изнесем. Свако јутро наште среце по чашицу, па за ручак јоште едну. А у здравствену књижицу имам само један печат, ишла сам код доктора кад ме три стршљена упецали. Лажем, имам још један кад сам вадила зуб. Лекови ич не пијем. Све спремам на маст јер од зејтин добијем киселину. Мајка ми живела деведесет шест године, ако сам на њума још петнаест ћу живим, па на брдо. Никоме ништа нисам узела, за паре несам трчала. Рекнем у недељу на попа.
А бе попе, почео си да ме подучаваш под старе дане, а ја си живим како ми душа наређује, а не како ти прописујеш. Кад умрем рекла сам на децу да ми оставе лево и десно на сандук по рупу да се види да ништа у руке несам понела. Имам шест ћерки и јенога сина. Закољам по два вепра, једнога дам на сина, а једнога сама га изедем.
Деда Тома прича за оца Данчу: Био сам малеј као овај Ристин најмалеји кад ми татко дошао из војске. Служио у Словенију и сећам се како је причао Живку Зајчевом да је тамо јео некакве наполитанке. Каже, а бе Живко, када би имао паре ја би само јео наполитанке.
У сред разговора као случајно наиђе поп Милосав. Мој таст Воја вазда спреман за шалу каже му:
Кад умрем попе нећу да те видим код мог сандука и тачка.
Зашто мори домаћине, јесам ли ти нешто лоше учинио?
Ма ниси попе, већ како ћу да те видим кад умрем. Засмеје се друштво, а Воја настави.
Знаш попе кад умрем како ћу да те намучим, мене ће да возе на трактор, а ти ћеш до гробља пешке, опет смех. Прихвати се и поп чашице, са образложењем да је и он живо биће.
У причи човек се заборави, па не види реалност изван ове чауре, сјединио сам се на некакав чудан начин са њима па и поред језичких недоумица све их разумем. У једном тренутку осетим да ме неко вуче за сако. Прва ми мисао би да је куче или какво немирно прасе, које се заситило сељачких гуњева видело твид мог сакоа па да проба. Спустим поглед, кад на трави поред клупе седи девојка. Милим очима ме гледа одоздо и каже: Ајде бре зетко, помери се мало да седнем поред тебе и ја сам жељна лепог разговора. Проценио сам да има тридесетак година и да има лепе црте лица и бистре очи. Од идиле одудара што на рукама има две имровизоване рукавице, а око струка гумену кецељу која јој пролази испод трупа јер нема ноге. Лепа глава, бујне груди, развијене руке и и ништа више. То је била Јованова Дара. Подбочи једну руку на земљу поред тела, другу стави на клупу поскочи и седе поред мене. Паметно прича Дара Јованова, тај хендикеп са којим се родила много јој ускратио, а са друге стране много је и добила, није расипала снагу, ни трошила време по селу, већ је прихватила живот таквим какав је и читала је књиге и везла. Тешко се у таквим ситуацијама правилно понети, правио сам се да не примећујем разлику, али ме очи одаше.
После неколико дана дође Јован, седнемо под дуд, наспемо по ракију и прича сама потече.
– Много сам грешан човек мој зетко, млого, Бог ме казни кроз моје Дарче. Засузише му очи, не питам за грех, а он настави.
Служио сам краљеву војску у Марибору, кад пропаде Југославија. Окупираше нас Немци и неколицина из нашег краја са пушкама, ранчевима и нешто хране побегнемо из касарне. Кретали смо се ка југу ноћу, а дању смо спавали у шумарцима и долинама. Не знам како и зашто, наша посла, поче се осипати група. Неко предложи маршуту, други се побуни, неће туде, већ на своју страну. И после десетак дана останем сам. Одредио сам правац, идем само на југ. Ноћу се прикрадем селу, ако шта нађем од хране трпам у ранац. Накопам кромпира на њиви или каквој забаченој башти, па по дану у каквом забитом кланцу печем. Налазио сам јаја, или уватим кокошку која се удаљила од кућа. Очупам перје па на ражњић, направим себи гозбу. Нисам оскудевао, било воде и идући тако једне ноћи зачујем у некаквој ували дозивање. Ућутим се и слушам, месечина јака па се види као у сред дана. Прикрадем се и видим војник покушава да отпузи у некакав трњак. По говору познам да је Србин из нашег краја. Јавим се и приђем, несрећа голема. Налетио јадник на мину и откинула му обе ноге до колена. Не знам шта ћу. Моли ме да га изнесем на пут и оставим. Кажем да немам снаге, ни себе да носим. Он ме увати за ноге и преклиње да га убијем сас пушку. Не могу велим, како бре брате да те ја утепам, не могу, а душа ми оће да изађе из груди. У једном тренутку као да смо чули гласове, зграбим ранац, пушка ми остане, свакако сам мислио да је негде сакријем или бацим, те нисам осећао потребу да се око ње замајавам. Бојао сам се ако ме увате сас пушку да ће ме стрељати. Побегнем у другом правцу, оставим паћеника у долини. Сакријем се у неку урвину, пошто је почело да свањива и ћутим, кад одједаред зачујем пуцањ из правца где сам оставио оног несрећника. После четири месеца прешао сам Дрину код Вишеграда и у селу Вардиште зароби ме нека војска На сву срећу била је то наша јединица која је избегла заробљавање и када су се уверили да говорим истину, помогну ми те се пребацим до Ивањице. Одатле сам пешке стигао до Крушевца и ту сам имао рођаке. Останем код њих док се нисам опоравио и укрцају ме у теретни воз и до Бујановца, одатле је било лако. Ушао сам на Косово преко Трновца и стигао у село. Сви су ме били прежалили, био сам на некаквим списковима страдалих, те ме нико није дирао по повратку. Имао сам већ једно дете и после годину дана роди се моје Дарче. Лепо детенце, али без ногу до кукова, само трупче и лепа главица. Ето зетко, то ти је мој грех, а Дарина несрећа…
Јован