Биографија:
Јован Н. Бундало рођен је 7. јула. 1948. године у Мајкић Јапри код Санског Моста. Објавио је три романа, књигу прича и шеснаест збирки поезије. Издавачка кућа „Просвета“ из Београда објавила му је је збирке песама: Да или Не и Љубав је рат. Издавачко предузеће „Чигоја штампа“ објавило је збирке под називима: Насмеј се растанку и Накит туђе душе, а пета збирка Изгубљене сенке ауторско је издање. Шеста збирка песама, Живот је глоса издало је КУД „Павловић“ из Београда. Књига прича Док чекам дан објавило је издавачког предузећа „Букленд“ из Београда. Издавачко предузеће „Калиграф“ објавило је књигу песама за децу Невидљиви друм и збирке: Јесењи сонети, Два пјесника пјесме двије и Лептирица у ћилибару. „Свет књиге“ из Београда објавио му је збирку родољубиве поезије Везмарово сећање, а Уметнички клуб „Расковник“ из Смедерева збирку глоса, Госпо од спаса кунем се у те, рађених по песмама Лазе Костића и књигу поетско-лирских записа из живиота Рома, Док путева буде. Издавач „Свен“ из Ниша објавио му је роман Добри људи, а Уметничка радионица Балкан објавила је стихозбирку Моји дани и роман у стиху Азбучник љубави наше. „Глас Србије“ из Краљева стихозбирку духовне поезије „Молитве под липом“. „Дигитал Дизајн“ из Смедеревске Паланке роман Ђујка партизанка и збирку песама за децу Када нешто не знаш питај свога тату.
Члан је УК Србије. Радовима је заступљен у антологијама и зборницима, више пута је награђиван и похваљиван на просторима екс Југославије и у неколико страних земаља. Живи и ствара у Београд.
ИМА ЈЕДНА СТОПА ЗЕМЉЕ
-Славопој Хиландару-
Има једна стопа земље, која светост среће збраја
теку дани посве складно, на том делу земног раја.
Све је у њој тихо, свето, пуно смерног радовања,
свако сваког мило гледа у светости тиховања.
У тој земљи нема рата, нема сребра, нема злата,
откључана сва су врата, нема жртве ни џелата.
Нема мита, нема плата, ни повике, ни ината,
нема блуда, ни разврата, ту брат љуби милог брата.
У тој земљи влада слога, у тој земљи нема свађе,
после првог исповеда теку сузе покајања.
Свака душа већ у зору уз молитву Бога нађе,
па до краја земних дана, с надом рајске чари сања.
А кад тамјан замирише, преплету се сан и јава,
свака њена стопа бдије над вас целим српским родом.
Нема жена, ни рађања, а братсво се умножава,
одлазак је путовање, сједињење са Господом.
У тој земљи после Растка, Немања се замонаши,
кад Симеон свети поста, ратничка се душа смири.
Ту су земљу походили великани многи наши,
привуко их пој монаха, срећа, слога и псалтири,
Та пречасна стопа земље, многа блага за нас крије,
ризница је сачувала, безброј књига и повеља.
Ту су стари параклиси и вез свете Јефимије,
то богатсво допуњују часне стране јевањђеља.
Ту се свете књиге пишу и житије свих светаца,
ту мисао Светог Саве без повика наређује.
Костурница брижно чува све лобање праотаца,
сваког дана још пре зоре, пој монаха ту се чује.
Света Горо, стопо мила, славопоју без умора,
ти припадаш човечанству, јер си украс целог света.
Хиландару, душо српска, стопо земље изнад мора,
ти изброја уз молитве, осам пута по сто лета.
ЦАРОСТАВНИК И РОЗЕТЕ
Писали су Срби књиге, Богу, краљу и свом роду,
писали су Јеванђеља и житије праотаца.
Опевали све голготе и моравску драгу воду
и ораче на њивама и девојке крај оваца.
А Данило II Пећки записо је шест житија,
тих шест списа, краснописа, лепота су и милина.
Ко странице Јеванђеља, свако слово души прија,
на те књиге наше славе, Бог је гледо са висина.
Данило је описао Драгутина и Јелену,
Арсенија, Милутина, Јевастија, Јоникија.
И посташе те светиње, цветне лати што не вену,
сваком оку драга слика, свакој души поезија.
Тај пресвети зборник дела, вечни запис у времену,
доби име ЦАРОСТАВНИК и опстаде све до данас.
У лепоти својој ћути, као искра у кремену,
ко Морава српска река, из потаје гледа на нас.
А Морава вазда иста, као мајка све нам даје,
водом поји, ал’ и плави, плаховита али родна.
Троморавље одвајкада чува наше обичаје,
и у миру, и у рату, народ хране поља плодна.
Остављаше српству целом, вером душе обузете,
писали су Срби књиге, за потребе свога рода.
На камену чипке везли, ћирилицу и розете,
предводило у лепоти дично село Бела Вода.
Две Мораве и притоке, Србију су премрежиле,
састану се код Сталаћа, па потеку ка Дунаву.
Из жубора шапућу ми, свих предака душе миле,
Цароставник и розете, у свет бели носе славу.
ВЕЗ ЈЕ ВЕЗЛА ЈЕФИМИЈА
Свако слово Ћирилово, са душом је српском срасло,
као нешто ванвременско, као запис у генима.
Ни у доба зулумћара то јединство није згасло,
оно живи у предању на фрескама и сенима.
С фрескама се здруже слова, лепотом се допуњују,
с ореола вечна светост, прелива се на знакове.
При погледу сваком на њих, та нас слова надахњују,
са олтара и из књига зборе мисли Ћирилове.
Ћирилица књиге краси, мирним складом од настанка,
Јефимија срмом везла, умне речи своме роду.
И пречасна Евгенија и Десанка плетисанка,
занесене ћирилицом писале су свом народу.
Свако слово знак божански, свака фреска историја,
да л’ на зиду манастира ил’ камену крајпуташу;
ћирилица оку прија, као души поезија,
к’о молитви јевањђеље, као тамјан оченашу.
То је писмо баш у свему, метром душе измерено,
стварала га Божја воља, на дар браћи православној.
Свако слово Ћирилово, са Богом је измирено,
ћирилица украс даје, историји нашој славној.
С тим се писмом књиге пишу и житије свих светаца,
свако слово Ћирилово, Цароставник српски краси.
Јевањђеље брижно чува умне речи праотаца,
из црквених древних књига, анђео се песмом гласи.
Не дај брате помодару да ти туђе ум покраде,
поред овог савршенства, шта ће теби стране речи?
Зашто ми у писму пишеш: siti drajver i kom tradе?
Са писмом се Ћириловим од свих јада душа лечи!
ДОЧЕКАЛА РАВАНИЦА
Снивали су слатке снове, часни Лазар и Милица,
кад саграде задужбину, назваће је Раваница.
Занео их жубора реке и заносна песма птица,
и Кучајска моћна гора, и прелепа Бељаница.
Осетио мудри владар, да освајач с југа стиже,
те сагради прво цркву и бедеме моћне диже.
Штитило је седам кула цркву Светог Вазнесења,
ту саградио и манастир, понос нових покољења.
Страда Лазар на Видовдан, донеше га у Приштину,
сахранише часно тело. Кад година прва мину,
пренесоше свете мошти, у његову задужбину,
тад напоји свети ћивот, светим миром околину.
Три су века часне мошти мировале у ћивоту,
али онда изненада, паде тама на лепоту.
Навалише нечастиви, преста сунце да нас греје,
са моштима стигли Срби, до градића Сент Андреје.
Однели су свете мошти, спалити их хтео паша,
скривали их од Угара, чували их од усташа.
И Врдник су због њих звали, света Нова Раваница,
скривала их од Немаца, београдска саборница.
Раваница кроз векове, била мера стрпском стилу
моравска је обележја неговала у свом крилу.
Ту насташе многе књиге и преписи светих дела,
одувек је она била, нада, понос српства цела.
Шест векова кад слависмо од Косовског светог боја,
понесоше Срби мошти с молитвама складног поја.
Био Лазар на Опленцу, преноћио у Горњаку,
посетио многа места, богомољу скоро сваку.
Врдник, Озрен и Троношу, Лелић, Жичу, Студеницу,
па Ћелије, Боговађу и косовску Грачаницу.
Би у часној Љубостињи, па у цркви Лазарици,
после светог ходочашћа, дође својој Раваници.
Градио је часни Лазар, себи заклон после смрти,
надао се вечном миру, кад године старост спрти.
Градио је у заносу, пре косовског славног боја,
хтео Лазор вечно снити у лепоти птичјег поја.
Дочекала Раваница, свога часног господара,
нико више маћи неће, свето срце из њедара.
СВЕТА МЛАВСКА БРОЈАНИЦА
Тече Млава од извора, ка Дунаву моћном хита,
као свака лепа мома и Млава је тајновита.
Приобаља и клисуре, манастире многе крију,
они красе постојањем, Браничевску епархију.
Поручујем пред олтаром, милом брату, православцу,
српском роду у туђини и Динарцу, и Моравцу:
Воли, веруј и надај се, чувај нашу ћирилицу,
поштуј као вишњег Бога, свету Млавску бројаницу!
И помињи са поносом, крв предака с турског коца,
градитеље манастира и Тадеја часног оца!
И помени света места: Тршку цркву, Витовницу,
и Тумане, и Ћеринац, и манастир Решковицу!
Брадача, Горњак и Миљково, свету цркву Покајницу,
Добреш, Ждрело и Златенац, Рукумију, Раваницу,
Сисојевац и Сестрољин, Извор, Нимник, Намасију
и Копорин, и Радошин и познату Манасију!
Бројаница свака има, тријест и три складна чвора,
а Млавска је сачињена од Хомољских светих зора,
од звоника и олтара, манастира из давнина,
старих књига и фресака, и духовних свих милина.
Свако село има цркву, шуме крију манастире,
а монаси зором поје свети тропар и псалтире.
Молитвама призивију осмехе на наша лица,
што нам видиш у очима, то је Млавска бројаница!