БИОГРАФИЈА:
Владимир Александрович Бабошин је рођен 13. септембра 1958. године у селу Рускаја Бектјашка, Уљановска област. Завршио је Вишу војну командну школу за везу, која носи име Г.К.Орџоникидзе (1979), и Војну академију за везу која носи име С.М.Буђони (1992). Докторирао је на Војноj академији за везу (1995), доктор је философиje у области техничких наука, ванредни професор, написао је више од сто научних радова,.
Академик је Арктичка Академија наука и дописни члан Петровска Академија наука и уметности у Санкт-Петербургу, Русија.
Академик је Српска Краљевска Академија Научника и Уметника, Београд, Србија.
Владимир А. Бабошин је песник, писац, преводилац, критичар и антологичар.
Владимир је председник Књижевно стваралачког удружења «Заједница песника «Нови поглед», власник, главни и одговорни уредник и издавач међународног часописа «Невскаја формула» у Санкт-Петербургу. Руководилац Међународног одељења издавачке куће «Родние простори» у Санкт-Петербургу.
Уредник је у уредништву међународног електронског часописа за језик, књижевност и културу «Петрушка-настамба», Лешје, Србија. Сарадник је редакције «Књижевна новина УКС», Београд у својству преводиоца са српског на руски језик и обрнуто.
Члан је:
Међународног дружења књижевника у Санкт-Петербургу, Русија
Удружења националних књижевника Црне Горе.
Удружења књижевника и умјетника «Зенит» – Подгорица, Црна Гора.
Почасни је члан Удружења српских књижевника у Словенији.
Владимир Бабошин, преводи поезију са српског, бугарског, немачког, шпанског, италијанског и енглеског језика. Преводилац је Удружења књижевника «Мирослављево Јеванђеље», Београд, Србија.
Поводом 125-те годишњице од дана рођења Сергеја Јесењина био је организатор поетског међународног такмичења «Јесењин» са доделом прве три награде и цертификатима свим учесницима.
Свом деди народном хероју Сергееву Стјепану Стјепановичу који је погинуо на Црвеном Брду код Лењинграда, годинама је приређивао међународно поетско такмичење са доделом прве три награде и цертификате свим учесницима.
Добитник је „Хрисовуља“ за допринос култури и тиме је 14.10.2019. године својим учешћем прогласио манифестацију „Петрус настамба уметника“ у својству међународног поетског и културног стваралаштва.
Добитник је специјалне медаље на Међународном такмичењу «Месапотамија 2019», «Месапотамија 2020» у Београду.
На међународном удружењу стваралаца и уметника «Неказано» добитник је Захвалнице за допринос развоју поезије и лепо писане речи у доба ковида 2019, Бар 2020. године.
Године 2020. добија захвалницу за учешће на виртуелном међународном дружењу поета «Остани дома».
Глобал Виртуел форум за пезију 16.01.2021 године, доделио је диплому за учешће на индијском дружењу међународних поета.
Награђиван је за поезију; дбитник је медаље «Златно перо“ на српској дијаспори у Љубљани (2018), добитник је повеље «Златно перо Руси», Москва (2022).
Добитник је цертификата за креативност и високи уметнички ниво песме, на дванаестим међународним сусретима писаца «Орфеј на Дунаву» 2022. године.
Добитнике је »Еуридикова повеља» – удружења Мајдан у Костолцу, са међународног поетског такмичења «Орфеј на Дунаву», 2023. године.
Добитник је Хрисовуља електронског Међународног магазина за језик, књиженост и културу «Петрушка-настамба», 2023. године, Лешје, Србија.
Добитнике је «Благодарjе» Светосавскоj академиjи Удружења књижевника Србији за траjни допринос угледу и развоjу удружења, 2023. године у Београду.
Књижевно вече је одржано 03.02.2024. године, у просторијама ЋИРИЛИЦЕ, Београд, отворио је председник Ћирилице пуковник МИЛОРАД ЂОШИЋ.
Магистар виолине Никола Станковић, који је на московском Универзитету за музику „Чајковски“ завршио музичку академију академију, вече је оплеменио аријом „Лабудово језеро.“
Поета и преводилац Владимир Александрович Бабошин, један од уредника уредништва електронског магазина за језик,књижевност и културу „Петрушка настамба“, Лешје, говорио је о значају престижног и међу најбољим магазинима признатог у свету од еминентних критичара и песника и уметника.
О књизи и петрушкој баштини говорила је, аутор књиге поезије „Петрушки записи“ Славица Благојевић. Књига је објављена благословом његовог преосвештенства епископа крушевачке епарије Давида Перовића који се у другом делу представља са кратим записима „Са Чеславом Милошем, благоуветљиво и по кратком резу“. По вољи његовог преосвештентва књигу је илустровала сликар на кинеској свили – Хаига аутор и издавач књиге са суиздавачем „Просвета“, Београд. Назив слике на кинеској свили је: „Нова Моравска Богородица“, на задњој страни књиге се налази грб Немањића са ластом на руци која је аутору књиге слетела једног летњег дана.
У центру српске средњевековне културе, духовности политике и економије, када се на темељима Немањића здања поново почела да уздиже цкрва са средњевековним називом „Матера Петрушка“ и када је заживело монаштво са подвизницама у дану славе манастира „Покров Пресвета Богородица“ после шестовековног затишја заживела је култура упордо са монаштвом. У том дану основана је и библиотека при манастиру „Венедикт и Анисија Цреповић“ и продајна галерија за помоћ и изградњу манастира и изгорелог Хиладара исте године „Анисија Цреповић“.
ПЕТРУШКИ ЗАПИСИ
ПролегоменаПоема песникиње Анисије Цреповић (Славице Благојевић)„Даљине долбују под ков`цама коњским“ писана је уманиру средњовековних посланица са жанровскикарактеристичним стилским одликама које су красилетадашње најрепрезентативније и непревазиђене примереепистоларне књижевности попут оних деспота СтефанаЛазаревића Слово љубве, Писма које је Свети Сава са свогпутовања у Свету Земљу упутио игуману манастираСтуденице Спиридону, Епистолије кир Силуанове,Посланице Димитрија Кантакузина, деспота СтефанаБранковића и др. Све њих краси узвишени стил и језик, алии лична осећања везана за особе којима су посланице билеупућене. Књижевни елементи приметни су већ у ранимсредњовековним српским дипломатским списима,повељама (аранге, уводни делови повеље у којима сеизносе духовни разлози који су довели до њеног настанка).Отуда не чуди да су и остали списи старе српскекњижевности, као житија, службе, посланице,представљали један комбиновани, сложени жанровскисистем, где је подела на поезију и прозу само условна. Уњима језик одликује присуство диглосије (двојезичност,што значи да су особине народног језика продирале уписани кроз одређена фонетска одступања у књижевномјезику), што је доприносило вези књижевног текста ичитаоца.Да се зауставимо на овом кратком уводу у коме смо желелида успоставимо неке паралеле и изнађемо извор песничкогнадахнућа наше песникиње у погледу жанра, језика итематике. Већ у првим стиховима у језичком смислупримећујемо управо ону двојезичност коју смо навели каокарактеристику дела старе српске књижевности. Овде сесусрећемо са језичким елементима рускословенског језика,српске редакције црквенословенског језика, српскогкњижевног, па чак и са неким елементима народног рускогјезика. Рекли бисмо да је то свесна намера аутора како бисе на тај начин изразила старовременост њеног личногизраза који би био примерен како његовој форми, тако ињеговом садржају.Поетски текст у заглављу, и као удвостручени текст првогдела књиге Петрушки записи, означава аутора Посланицемитрополита Венедикта Цреповића и примаоца, сестру мумонахињу Анисију. Ова, песничком маштом надахнутапосланица представља нам реалне историјске личности уреалном времену и простору и испевава догађаје којеисторијски записи потврђују као истините. Тим поступкомпесникиња нас уводи у једну породичну драму жупанаВукослава и сина му војводе Црепа Вукославића, и децењегове Венедикта Цреповића и Анисије монахиње. Спорназадужбина предата монасима манастира Хиландара каометоха у „петруској пустињи“ и „лештијанским котлинама“јесу крајолик који се живописно осликава и који као некаклет повезује брата и сестру. Опис цркве посвећене МајциБожјој, са Помазаником и мозаиком на поду, која језлатном печатном булом била потчињена Хиландару „да бипомен Влкослава и његове деце био вавек“, представљасвојеврсни тестамент брата сестри. Он јој се обраћа нежнимречима пуним љубави и бриге: „Тебе, где и како ранише!?“Шаље јој свој благослов: „Кап благослова срчанога штопамти дуже од ума“ али и поуку речима Дионисија старца:„Не идите грешним стазам`, не потапајте се в таласах сланогмора, но се држте крме и паметне пловидбе и самоцарским путем, без скретанија там`ил` ам`.“ Брат сестру упосланици упућује и како да проводи своје подвижничкедане: „Пој гласно икос, пој га што игда можеш!“ Брат тугујеза сестром, која ће, према историјским изворима својземаљски живот окончати на домаку Атоса; и то напристојној удаљености од њихове задужбине коју јеизрадио њихов отац Цреп, од Лавре Светог Атанасија.На крају бисмо изразили похвалу песникињи која својимжанровским опредељењем на завидан начин покушава, иуспева да успостави континуитет, и тако очува књижевнутрадицију коју су неговали наши средњовековни писци.Такође, овим списом-поемом она из прошлости васкрсававажне историјске, културне и духовне догађаје и личностикоји су прославили њен завичај, дајући тако свој личнидопринос очувању тог и таквог предања као духовногупоришта које се чува и живи и данас у црквама,манастирима али и у народу.
Љиљана Давидовић
Епилегомена
НАД ПЕТРУШКИМ ЗАПИСИМА
АНИСИЈЕ ЦРЕПОВИЋ
И
ЕПИСКОПА ДАВИДА ПЕРОВИЋА
Ако је Његош у Лучи микрокозма тражио недокучивост тајни божанске космичке искре, инокиња Анисија и епископ Давид су овде тражили одгонетање, не космичке, већ људске тајне, али опет, у микрокосмосу: тајну свете ране коју носи „сестра“ инокиња Анисија Цреповић. Дакле, песници су тражили исту његошевску „искру у камену“, тајну божанске Луче, са напоменом да је овде камен тело, а искра душа. Кад се спев другачије чита, ово ауторство у тафтотичном духовном ембриону подједнако носе и епсикоп и инокиња.
У Пролегомени (Из даљине долбују под ковицама коњским) уз потоњу Легомену у овом спеву (Удвојене даљине долбују под ковицама коњским) нека буде изречена и братовље-сестринска: Венедикта-Анисије брига:
Сестро моја вакупнородице
нежност своју прекаљену теби дарујем.
Кап благослова срчанога што памти дуже од ума
кроз разишлу се маглину
из зрневља распршене сенке непоносно питам:
Тебе где, и како ранише!?
Своје „Петрушке записе“ ауторка смешта у 14. век. Географски – у средњовековни град Петрус крај данашњег Параћина, уз Свету Гору Лештијанску (још једну уз четири Свете Горе у Србији: Мојсињску, Овчар-кабларску, Врањску и Скадарску); историјски – у време кнеза Лазара и његовог властелина Влкослава. Односно када му цар Душан дадне један посед у околини Петруса где ће Влкослав подићи цркву и посветити је Хиландару, што ће после Душанове смрти потврдити и цар Урош, а како Хиландарци нису успели да одржавају цркву, Урош ће потврдити баштенство Влкослављевим синовима Држману и Црепу. Држман ће се закалуђерити (монах Дионисије), Цреп ће имати сина Венедикта и кћер Анисију. Анисија, такође, у својој ризи понеће ту земаљску рану. Кнез Лазар ће у једној својој повељи, на тражење Хиландараца да им се врати овај посед, после одржаног државног сабора потврдити ово баштенство у корист Црепа, што ће повељама учинити и патријарси: Јефрем, касније и Спиридон.
Духовно – ова драма се вазноси у свој својој лепоти коју може лучити племенитост једне ране. У чијем болу „даљине долбују под ковицама коњским“. Његошевска искра се добија кресањем о камен, ова искра се добија кресањем о душу.
Може се за тренутак учинити да право на књижевну сатворевину коју је у овом епско-лирском спеву укрепио Давид Перовић може искључити Епископа (будући да све одише литургијским звучањем), јер књижевност има носивост и других сфера људског духа. Али одмах треба рећи и то да аутори нису дозволили да она, носећи све од своје световности, без чега не би имали световно везивно ткиво, изађе из строгог оквира њених духовних понорница. А та духовна опна, што је тананија то је непробојнија, колико је скривенија у дубини толико је јаснија на површини.
Драж читања ове Пролегомене (…) и јесте у томе што казује како се световно савлађује духовним; да световно носи чулност, емоционалност, везаност за материјални свет, а да га савлађују светост, светашствост, богољубивост.
Каква је наративна пређа ове Повеснице? Запретене у неким вековима, исувише нашим, нама је наша национална, наша православна историја део духовног идентитета. Где год да се нађемо у таквом корену, у таквом догађању, ми смо у њему свој на своме. Инокиња Анисија и епископ Давид су пронашли да су своји на своме у том корену, у том мотиву, мотиву те духовне ране, у којој бива једначење, идентификација и самонаховање са вакупнородицом, духовном сродницом оне Анисије.
Шта све није прошло кроз ту рану. Може ли се свето слово променити (ако је владика Јеврем у светом слову записао: да нико не сме променит, … Влкослав сазидао цркву са синовима Држманом и Црепом, и договор њин пред царем Урошем беше, потчинит је Хиландару, да би молитвени помен Влкослава и његове деце био вавек).
Како изгледају гомиле подсмевача и грешника? Где су пустињски ветрови. Где јоште ризом измирне не кончајет. Где је тај бол? Узвишени бол! Бол као унутрашња лепотиња. Ако се у његовом клупчету буде размотавала његова нит, симболика пустиње, љутих ветрова, размотаваће се она из тог клупка као његова разматерија. Да би први спасоносни завежљај нашла у Творцу. Да би одатле кренула у своју духовну пређу, есхатолошку и људску причу. Људску, колико је замотана у пређу духовног, у кошуљицу духовне стварности. Где те ранише сестро вакупнородице? Када су аутори са њом удвојени, питање је то и за њих саме. Јер та рана је иста за обоје. Коначно, у тој рани је и победа. Односно зацељење.
Јер Ништа ће пригрлит векове до жељеног доба,
саграђен бит` нови свет древног апостолства,
корачаћемо, сестро моја, уз груменове бројанице иношке
све до Крста према нами.
Коњаник чека да с` разобруче вали
да с` дозову темељи и сига, да празност не зине,
да шака безимених кљаством не раздвоји нас
од Пантелеимона до Светога Павла, Атоских,
комад ксоане да нас чвршће држи
у јеку звона с Атона.
Света Гора лештијанска оцртава се већма у нама,
врћем се на твојој Красуљици,
на годину пре мога склопенија очес.
Отпослаћу пјесан ону која инокује с блискима
да се шара фреска од влажних трепаља очесовидних.
Ти, Анисијо, иако те ранише
не струни друкчије до струнама бројанице тавне.
То унутрашње кликтање, то побеђивање кад се Света Гора Лештијанска оцртава већма у нама, кроз наративну историјску исповест Венедикта Цреповића и сестре му Анисије, има и моћну архаичност језика која оним временом говори да бисмо боље схватили време садашње. Од старословенских и ововременских кованица ово глагољење уплетено је на струнама те бројанице тавне у мери која ову лепу уметничку повест равна у неку позлату боје тавног злата.
Извађена из дубине векова, као каква потонула лађа, још неочишћена од своје језичке архаичности, ова поема је зафосфорила на дневном сунцу данашњег времена, снагом оне честитости која је баш у тој изворности сачувала узвишеност христоносне вазљубљености, достојанства којим је српски народни геније испевао гусларске десетерце, спасавајући душу народа, као што се овде нашлa једна жена лаик и један епископ, гуслари у струнама једне племените драме тавних бројаница…
Љубиша Бата Ђидић
Руски поета и преводилац Владимир Александрович Бабошин из свог опуса поетског рада представио се и поезијом посвећеној, поетеси Славици:
СЛАВИЦИ БЛАГОЈЕВИЋ ИЗ ЛЕШЈА
Као мушко да се родиш требало је,
Карактер буран,
Темперамент за двоје,
И снага духа што све препреке руши,
А доста их живот даде твојој души.
Бог те несебично дарова – у твојим рукама све гори.
Није ти потребно славно име – и кист и лира гласно говори!
Издавач, песник, новинар!
Уредник главни и писац!
На чистој свили сликар!
Саздатељ књига, романописац!
Авај, жуч је у чаши меда – пара никада не бива доста,
Али пред твојим даром лепоте, ниједно око жедно не оста.
И Петрус град о коме певаш,
Песмама га у вечност селиш.
Он ће ти дати крила ка Небу, промислу Божјем да се веселиш!
Где год да си, чува те и брани,
У твом животу он царује.
Зато му свагда молитве узноси,
Благослов нека увек ти дарује.
Не хтедох да ти пишем хвалоспев,
Али ти нисам нашао мана.
И зато хоћу да ти пожелим,
Да нађеш јунака свог Романа!
Српској публици поета и преводилац Владимир Александрович Бабошин, представио је поезију „Пишем теби с љубављу “ руске поетесе Нино Шабанадзе. Нино Шабанадзе је председник удружења „Ружа поезије“ – Санкт-Петербург.
Вече је завршено песмом, професорке музике Зорице Ђаковски под насловом „Руска зима“ коју је сама написала и компоновала.
РУСКА ЗИМА
Још сањам Русију и зиму,
и ветар што с Чајковским плеше,
и „крчмарску песму“ Јесењина,
док ми се у вину стихови смеше.
И тражим вечери Подмосковске,
док балалајке грли ме зов,
и чујем коње, тројке јуре,
док звезде красе небески кров.
Још сањам Русију и степу,
Вронског на коњу како хита,
и Ану Карењину како га чека
да му љубав у оку прочита.
И плешем на мосту растанка,
још један валцер за крај,
и као Татјана Оњегину остављам
нежно писмо за опроштај.
Још сањам зиму и Русију,
док дрхти срце испод капута,
И тражим очи једног Сергија,
где мисао моја често одлута.
Прологомена
ДАЉИНЕ ДОЛБУЈУ ПОД КОВИЦАМА КОЊСКИМ
Сестро моја вакупнороднице
нежност своју прекаљену Теби дарујем.
Кап благослова срчанога што памти дуже од ума
кроз разишлу се маглицу
из зрневља распршене сенке непоносно питам:
Тебе где, и како ранише!?
Расцвало виногорје в наручју небеса подиже Ти
безвремено лице над нашим лештијанским котлинам`
ва празан простор свечан обед из синије под фреском свеца,
како само насмешено беше лице Помазаника.
Утихнуо пој перине. Ступило небо ва хоризонт Ти крста
на чрној одежди са семењем траве.
Оу мудрој немости туђе слабости немушта кафеза Ластана
недокучива пред Панагијом пантелеимонском
око које Егејски таласи тихују.
Зањихане моћне подзем` бакље, вод`но биље
ко светло свитаца врх пучине пролива се
ва моћ издигнутих руку свију доба.
Тужим знаним Ти језиком,
надмивши преко петрусне пустиње лактове
пустила си срећну перину преко ктиторског крајишта.
Вазљубљена, она што нам блажи срце рањено,
срце не беше ризом измирне прекончено.
Тресијућ се ваздух од свилене жице самострелне
под пламеном бакљи до у суноврат путовања кроз трен,
а свих седам раширило врхове да предахну в Панигирик,
посред прса Јована лештијанског и стјеничког
из нашег метохијског отачаства Матере Божије
преко четир` басамака.
Окајано језиком кир Јевремовим,
принесеније уз стазе вoзљубљеног Владике бива
златна печатна була:
„Да оно што је записано у њој нико не сме променит`
осим жезлом Влкослава и његове деце,
било да потчине Цркви, било да у мираз дадну …
… Влкослав сазидао Цркву са синов`ма Држманом и Црепом.
И договор њин пред царем Урошем беше,
потчинит је Хиландару
да би молитвени помен Влкослава и његове деце био вавек.“
Ја, Венедикт Цреповић, ослоњен на гномо-штап
с дршком ва лику главе праотаца даљинам` да долбујем.
Очи само што заплакале нису, ко смарагд, вел`ке
далеко од лица Твога које зрачи живот благи,
та храброст – да витезови мру –
потребита им моћ очију твојих
да искре измеђ` молитвенице и бојишта.
Исихаста бејах аз. Дан славе беше близу.
Покрај скиније слаб и блеђи, немир све већи,
ако желиш вина пити, пиј,
јер сутра ће већ северца ко перине бити, едај.
С уплетеним годовима виноградним од јаре увело
уснама што добише лаку шару грожђа, сестро моја Анисија,
притежем гнев ва воску запечаћених жила.
И казујем теби речи Дионисија старца:
„Не идите грешним стазам`,
не потапајте се в таласах сланог мора,
но се држте крме и паметне пловидбе
и само царским путем, без скретанија там` ил` ам`.“
Пој гласно икос, пој га што игда можеш!
Твоје појање дотицаће море, топити ризу до камика дугу,
мокрог тела до колена вазносимо се в` небеса,
спасени белим светским лукам`,
трагом сандалија што остављен је
оу персту к`о лик Помазаника.
Пастир искусни, чврсти обрис твога лика Петрошу помоћника,
премазом кажипрста преко перуника,
замрси ми браду до колена.
Ауреола дуге над аспалад џбуном сјајем се наговести,
ходочашће пчелицах в мекану праху
промењених одора ва ризе од пустиње над пустињам`:
лештијанском све до перивоја Владичице.
Благосиљан дан укрштених дуга ва непознат баштенски час.
Оу безимен` крајишту кошава је стала,
7517-ти суновратио се круг;
Красноделатељ Јупит` ва шкриљцу се нађе,
потрошена сва земљана шара.
На сигин` здању под окцем чврсте фибуле упиваном
Лунин осмех над очуђеночарним студенцима,
оу сред поја коб перине, жутог хрисолита очни чин;
очи Ти слзе, слзе, запињу, лице Ти мири на миро, мири,
апостолник тицијан ти косу гужва.
С ким ћу петрошко вино напијати и песни појати?!
С ким ћу каменовержец на рабке бацати,
ва блата Мрваје посред густиша Дубравнице?
Лицем попут љуске мрамора, док седим,
окружен Твојим свицима, трагосима,
в` бистру Петрошу што хучи
од гомиле подсмевача и грешника.
Солнечним изласком крај замрзлих петроса
многе благородне молитве утешиће
витезове на коњ`ма упрасоване.
И дрво благосвилолистноје код западне колокољњ
замакло над ктиторском ми молитвеницом ва псалмовању.
Богоцветни мириси твоје душе – плод девствене чистоте,
благородне ко икос.
Под коњском ковицом, долбујеш измеђ` свег и ничег.
Сестро моја вакупнороднаја.
С крстом хрисолитним под наплавним Ти образом,
под сувом травом лавре Атоске свиће петросни белутак.
Ламбада га искри над кивотом неба.
Јавља се осмех велике душе
уз приближно ми вече ил` утреније
псалмовног ми принесенија, молим Те преподобну:
Залахорај молитвом кошаву петрошку
по обагреном грожђу нашег виногорја!
Оу планини нашој дубоко зеленило дохвата се неба.
Под калимавком ореолном светог Пантелеимона кривеном
и витезом што на дугим рукав`ма стихирам` наручје пуни,
отелових се и ја, гроздана стафидо.
Таји се катарза са померанијем чворова иношке бројанице
и са крстом од камика хрисолитна.
Тај коњаник чека да се разобличиш у новим валовима
да дозидаш темељ од сиге, празан простор тамо да не зине.
Да шара се са фреске од влажних трепаља очновидних
не струни, сестро моја Анисија,
Тебе где, и како ранише!?
Легомена
УДВОЈЕНЕ ДАЉИНЕ ДОЛБУЈУ ПОД–КОВ`ЦАМА КОЊСКИМ
Сестро моја вакупнороднице[1]
нежност своју прекаљену према теби испољавам.
Копању благослова срчанога што памти дуже од ума
кроз обзорја магличаста и сенковита
не поносећ` се имало, шаљем теби аз.
Тебе, где ранише?!
Расцвало виногорје подигло се до небеса
безвремено лице над нашом лештијанском kulinom[2]
свечари синијом[3],
фрескама свеци разврстани,
зари се Помазаника лице.
Вазиде и Петрошни канон[4]:
Утихнуо пој перине[5] над Петрушом
искрсао крст ва хоризонт, черни се риза
и мири на семења и траве и тамјан …
а на бојном пољу кости воде битку д` оживе.
Оу немости пешчаника немушти кавез
ластана са свитком молитава под перијцем
докучива само пред Панагијом пантелеимонском
коју запљускују таласи Егеја.
Зањихане моћне бакље, водено биље
к`о светло свитаца што се на пучину слива
ва ноћ`ма издигнутих руку свију доба.
Тужим знаним ти језиком
еда бих надминуо преко петрушне
«пустиње над пустињама»[6];
ту аз лактам, ту се коленопреклањам.
Распустила с` перина преко крајишта ктитора,
јоште нам рањено срце блажи,
јоште ризом измирне не кончајет.
Воздух свилу жица самострелу
под пламеном бакљи путовање трења,
а свих седам раширило врхове д` дахну в Панигирик,
у прсима Јована лештијанског и стјеничког
из нашег метоха, из отачаства нам:
Преко четири басамака[7],
окајани језик кир Јевремов
стиже до уз стазу вазљубљеног владике.
Приноси се златна печатана була:
Записано у њој нико да н` промени
осим ак` је по вољи
Влкославу и отроцима његовим,
било да је потчинио Цркви,
било да је у мираз датнуто …
… Влкослав сазидао црков
с отроцима Држманом и Црепом.
И беше договорење пред царем Урошицом,
на потчин Хиландару да будне
за помен Влкослава и деце му.
Аз, Венедикт Цреповић, ослоњен
на гномо-скиптар с главом праоца нам
даљинама д`лбујем.
Очи да искапавају слзе, кано булке росу
далеко од лица твога што се блажи;
та храброст – да витезови мру –
ананга за моћи твојих очију
да нам заискри измеђ` молитвенице и бојишта.
Исихаста[8] јесен беше. Дан славе близу.
Зипка[9] се петросна оста.
И ударци копита до у врове стижу
прерушени у куцаје срдаца.
Ка скинији гредећ` немир се величава …
с киме петрушкога вина пити с`г.
У годовима виним уснама стафиле[10],
сестро моја Анисија?
Притежем гнев жила
и казујем речи старца Дионисија:
Не идите нестазам`,
не потапајте се у мртво моро,
но крме спаса царскаго др`жте се ви.
Пој гласно икос[11] , пој га штедро!
Да дотакне моро Егеја, да смочи ризу до камика[12] дугу;
келија мицка, кадило чаје, ми вазношени в небесах;
спасени паки белим лукам`,
по трагов`ма сандалија[13] одране кошуте,
по трагом оу перстју[14] с ликом Помазаника.
Пастиру вкусни, чврста обриса ва Петрошу[15]
пројди дактилом прек` перуника,
замрси бороду до колена.
Ауреола над аспалад џбуном[16] повлађује ти,
пчелче в мекахни прашак обувено,
у криоце тоболац и стрелу заметнуло,
па гађа испреко одора и риза
Горе Лештијанске»[17], ва перивоје Владичице.
Благосиљан дан укрштених дуга
а у непознат баштенски час.
Жупан Влкослав, ђед наш,
вазимље опустошен Хиландар наоборот.
Оу безименом крајишту кошава је стала,
7512-ти суновратио се круг;
док се бесни данилук смењује
ти никако – Петрошу никако
да се врнеш, сејо Анисија.
Красноделатељ Јупит` ва шкрипцу се наш`о
потрошила се сва земљана шара.
Јаучу бели зидови молитвенице,
оу рукам` Ти свилена тканина,
петросни мост у шуми, откинута канора[18].
Самој тојзи, у глувој ношти,
Анисији допале хрисолитне очи.
Луна оивичила колутове
ко бурад испијеног винца отачаства нашега.
Пчелињи зуј добошари у златним пехарима.
Соко застаје и претвара се у Аlgeol звезду[19].
На сигином здању под окцем златне фибуле,
упива се Лунин осмех,
и то над очуђеночарним студенцима,
оу сред поја кобје перине[20], опет жуто-хрисолитни окац.
Очи ми слзе, слзе, запињу у дугој ризи, лице мири,
апостолник тицијан косе гужва.
С ким ћу петрошко вино напијати, песни појати,
с ким ћу каменовержец[21] на рабке[22] бацат,
ва блата[23] посред густиша Дубравнице[24]?
Летопис почетка косовског боја;
кад бабо наш војвода Цреп Влкославић
поби Османлије у кругу године што тецијаше 1130-е,
кад плач мој и колокољ[25] Материне[26]
разносаше северац љут,
и нас што бесмо добили Белег
из блоне[27] матере странкиње.
И тако име моје и твоје развејава мећава,
Не сакамо кљатву[28] нам за повој.
Лице попут љуске мрамори док седим
окружен Твојим свицима, трагосима,
веженим трахиљем за ме, стихиром за нас
ружом centofolias[29] за кожу, по стогнама[30] што мири.
Бистра Петроша у поникви
ни шкољку нит` моруну остави
гомили подсмевача и грешника.
О слнчевом изласку крај срзнутих петроса
утешиће се благородни витез молитве.
И дрво благосвинолистноје код западне колокољњ[31]
замиче над ктиторском молитвеницом ва псалмовању.
Благословеније Господње на нама.
Богоцветни мириси твоје душе –
плод девствене чистоте, к`о кондакион[32] извијају се.
Под коњском потковицом, долбујеш измеђ` свег и ничег,
сестро моја вакупнороднаја.
Са крстом хрисолитним под наплавним ти образом,
под зелени лавре Атоске где сјаје петросни белуци,
паникадило[33] искри над кивотима[34].
Јавља се осмех велике душе,
уз приближну ми вечер и утреније
псалмовањем принесенија молим те преподобну:
Залахорај кошаву петрошку
обагри стафиље нашег виногорја
Εις την πόλιν![35] Петрус![36]
Оу планинах зеленило дохвата се неба.
Под кукуљем[37] ореолног Пантелеимона
скрива се витез што стихирама пуни прса
к`о наручје стафиљем[38];
хтео би ватром да се храни,
петросни хоризонт да стопи.
Ништа ће пригрлити векове до жељеног доба,
саграђен бит` нови свет древног апостолства,
корачаћемо, сестро моја, уз груменове бројанице иношке
све до крста према нами.
Коњаник чека да с` разобруче вали
да с` дозову темељи и сига, да празност не зине,
да шака безимених кљатвом не раздваја нас
од Пантелеимона до Светога Павла, Атоских.
Комад ксоане[39] да нас чвршће држи
у јеку звона с Атона.
Света Гора Лештијанска оцртава се већма у нама,
врћем се на твојој Красуљици[40],
на годину пре мога склопенија очес.
Отпослаћу пјесан оној која инокује с блискима
да се шара фреска од влажних трепаља очесовидних.
Ти Анисијо, иако те ранише,
не струни друкчајше до струнами бројанице тавне.
&