ЖЕНСКО МОНАШТВО У СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
Један према другом јединство и љубав у миру чувајући проводите, једни друге распаљујући срдачном мишљу, једни друге утврђујући, поучавајући молећи се, трпећи, разумевајући једни друге на подстицање љубави и добрих дела, и просто рећи, на све што је добро, што је спасоносно, што је врлина, што је похвала, старајући се да испуните колико је могуће.[1]
У хришћанству се калуђерице јављају кад и калуђери. Својим богоугодним животом и манастирским установама истичу се почетком четвртог века у Египту, у време живота и деловања Пахомија Великог. У доба настанка Пахомијевог манастира, није било цркава под окриљем манастира, јер монаси нису вршили никакву свету тајну у цркви, ни црквене обреде ван ње, већ су се молили Богу и подвизавали у својим ћелијама, као што су то чинила њихова старија браћа по пустињама и пећинама. Напослетку, кад су се сабрали у манастире почели су се учити и усавршавати у знањима, нарочито у разумевању Светог писма. Како је монашка скромност и ученост благотворно утицала на очување јеванђеоске истине и ширење хришћанске вере, епископи су почели да хиротонишу монахе за јерођаконе, а ове за јеромонахе, односно свештенике. Током петог века почеле су се подизати цркве по манастирима, јер је већ било доста свештеника који су могли да врше литургију и друга чинодејства у цркви. Када су се почеле подизати цркве и у женским манастирима, тада су епископи одређивали по једног свештеника за вршење службе, јутарње и вечерње у цркви. Када би свештеник завршио своју дужност у цркви, убрзо би се удаљавао из женског манастира.
У Србији, до краја 9. века није било услова за монашки живот, изузимајући обалу Јадранског мора. У јужне и источне српске земље, монаштво је дошло из Бугарске и из Цариграда. Бугарски владар Михаило Борис (889-907) први је владар који је на себе навукао монашку ризу, такође је и први светац бугарске цркве.[2] Повољно време за оснивање манастира била је владавина династије Комнина (1081-1185), али иницијатива за подизање манастира није потицала само од византијске владарске куће – поглавито су манастире оснивали представници цркве, охридски архиепископ, диајцезални епископи.
Почетком владавине Немањића, упоредо са политичким и културним развијањем Србије и јачањем религиозног живота у народу, почело је интезивније оснивање манастира и напредовање монаштва. Краљеви и цареви немањићке лозе су у европској историји међу онима који су највише сазидали хришћанских задужбина. На стотине, што до данас сачуваних цркава, што храмова у развалинама, налази се на српском тлу дубоко оданом Христу. Велика наклоност Немањића према монаштву и цркви у опште одразила се повољно на развијање манастирских институција. Мотив за подизање манастира била је побожност, једна од карактерних црта немањићке династије. Стицање права на помен у време богослужења, као средство за спасење душе ктитора, био је главни мотив ктиторства немањићке Србије.[3] Страх од Страшног суда једно је од главних осећања људи средњег века – обузети бригом како да спасу своју душу владари и властела су богато обдаривали манастире, а народ усрдно молио Богу под окриљем православног храма.
Постојали су и други разлози због којих су владари и великоименита властела подизали манастире. Ако је Богу требало захвалити за какву ратну победу или оздрављење, за спас од какве напасти или невоље, или после заветовања ради ослобођења од какве несреће. Један од важних разлога био је религиозно-политичке природе, да се народ привуче и одржи у вери. Монументална светилишта била су и гробница владара.
У похвали св. Симеону, Доментијан истиче је Немања научио своју отаџбину правој вери искоренивши јеретичку и многобожачку превару по целоме своме отачаству.[4] Прва Немањина задужбина, коју је подигао, између 1159. и 1166. године, био је женски манастир Свете Богородице у Топлици, код Куршумлије, и у њему је, заједно са женом Аном, установио збор црница (калуђерица).[5] Потом је своју задужбину поверио жени Ани, да се она стара о сваком манастирском послу. Сава помиње још један женски манастир Свете Богородице у Расу, као Немањину задужбина и, где се, по замонашењу, повукла његова жена.
Краљ Милутин је владар који је подигао и обновио највећи број цркава и манастира. Он је умео да увиди велики значај цркве у тадашњем свету и да њен утицај још више оснажи величанственим сакралним грађевинама. Са његовом владавином настаје време највећег напредовања српског монаштва.
Да је у Србији било калуђерица и женских манастира током средњег века види се и по томе што је сама реч- калуђерица остала сачувана у називима места или локалитета. Близу Београда налази се село Калуђерица, у чијем се атару налазио топоним црквиште који указује на то да је ту некад била црква. У разрушеној тврђави, од које се данас познају само зидине, код града Вучитрна постојао је топоним под именом Девојачки манастир.[6] Место или село Калуђерица помиње се, између 1293. и 1302. године, коју краљ Милутин даје манастиру Хиландару.[7] И у повељи краља Душана Хиландару, 1332. године, којом манастиру потврђује цркву у Штипу са селима што је приложио протосеваст Хреља,помиње се ова Калуђерица.[8]
Велики и богати манастири били су веома насељени. Станаре у манастирима Срби су звали или грчким речима- монах, калуђер, или старословенским називима- инок (усамљеник) или чрнци, црнци, црнице, по њиховој црној одори. Онај мушкарац или жена који би ступили у манастир и обукли црно анђеоско одело, променили би име, напустили своју породицу и све красоте овог живота, одрекавши се и сваког приватног имања.[9] Начин живота у манастиру звао се киновија (општежитије). Достојанственици у једној манастирској заједници били су: старешина који се звао игуман, његов заменик иконом, башта (отац), клисијарх, дохијар (подрумар), трпезар, парамонар (црквени надзорник).[10] Дужност грађана небеског Јерусалима беху ћутање, понизност, умереност, пост и бдење. Монаси и монахиње уздржавали су се од брачних и сексуалних односа, од поседовања непокретне или покретне имовине. Две основне активности монашког живота јесу – молитва и рад. Сава Немањић је српско монаштво уобличио византијским, односно светогорским обрасцима, створивши тако модел монашког живљења који је почивао на уравнотеженом односу између општежића и усамљеништва.[11] Први српски светитељ монашки живот је прописао типицима, од којих је Студенички типик, сачињен 1208. године, постао прототип за организацију свих манастира у средњовековној Србији.[12]
У црквеном клиру, установа ђаконица је старија по времену, а различита по смеру и служби од калуђерица. Постојала је од почетка хришћанства до 8. века. У источној православној цркви ишчезла је током 12. века. Ђаконице су на самом почетку хришћанства, упоредо са презвитерима и ђаконима, постојале и прибрајале се црквеним достојанствима.[13] Када је реч о овој служби жена у раној хришћанској заједници, од великог је значаја извештај римског историчара Плинија Млађег (62-114.г.), који је почетком другог века био царски намесник у Витинији крај Црног мора. У писму цару Трајану, историчар Плиније наводи да су се међу неким оптуженим хришћанкама у његовој провинцији нашле и две ђаконице.
Ове жене које су се посвећивале Богу, да очувају девојаштво, да се не удају до смрти, већ да послуже цркви колико могу, становале су и живеле код својих родитеља, али су се о њиховом образовању и моралу бринули епископи и цркве којима припадају. У својој 25 години живота девојка се сматрала спремном, духовно и физички, за ђаконицу. Тада би јој епископ давао нарочиту хаљину, сличну оној хаљини коју су носиле калуђерице. У чин ђаконице епископ је производи по 40 години живота. Тако су и удовице хиротонисане, али само оне које су се једном удавале и кад доживе 60 година старости.[14]
Начин хиротонисања жене у чин ђаконице изгледао је приближно овако: по читању нарочите молитве, епископ би изабраној жени ставио на врат ђаконску порамницу (орар), која се укрштала на леђима, а чија су оба краја висила на грудима. Ђаконица се одликовала у цркви тиме што ју је епископ причешћивао одмах после ђакона, и тада јој предавао путир који је она полагала на свету трпезу. Када свештеник крсти жену или девојку, тада ђакон, уз свештеника, помаже светим миром само чело жене. По обављеној дужности, свештеник и ђакон се помере да би ђаконица, као женска страна, помазала остало тело крштене женске особе. Ђаконице су стајале на црквеним вратима где су улазиле и излазиле жене. [15] Њихова значајнија улога била је та што су слободно улазиле у женске школе и тамо проповедале јеванђеље и божију реч. Проповедале су хришћанску доктрину и међу женама и породицама некрштених.
Ступање жена у монашки чин називало се постриг. Жену у чин монахиње (калуђерице) производио је лично епископ, док мушкарца у чин монаха хиротонише јеромонах или архимандрит с благословом епископа.[16] Удовице и старије девојке по изјављеним тврдим жељама могле су се одмах произвести у монахињу, док је са младим девојкама поступак био нешто другачији. Девојке су се прво облачиле у монашко, црно одело и називала се искушеница, да би се постепено навикавала на монашки живот и искушавала саму себе: да се њен дух и тело навикну на смерност, благост и покорност; да се одрекне свих овоземаљских благодети и жеља које младост, као таква, намеће. Тек када се довољно навикне на живот по строгим монашким правилима и поново изјави своју жељу, уз тврд завет да ће до своје смрти живети у девичанском положају, тада је приводе епископу за благослов и постриг.
Калуђерице не прилазе жртвенику (проскомидији) у олтару, нити су око свештеника кад овај врши богослужење, него се моле Богу у цркви као и друге хришћанке, али при томе, оне које знају читати, за певаницом читају и поју црквене песме на вечерње и јутрење и на литургији. Монахиње су, дакле, у чину као и монаси. Разлика је у томе што монаси могу улазити у олтар и да послуже свештенику при жртвенику, а калуђерице то не чине; и што монаси могу читати све песме и молитве за певаницом, а калуђерице не.[17]
У својим манастирима монахиње су живеле по неколико десетина, а у већим манастирима и преко педесет монахиња под непосредном управом својих игуманија, а под врховним надзором епархијских епископа. Живеле су у општежитију, и по истим правилима као што су живели монаси по мушким манастирима, осим што су два јеромонаха морали бити ушкопљеници.[18] На то упућује постојање типика за женске манастире у Византији који су преузимани и примењивани у Србији, Студенички типик и члан 17 Душановог Законика, који каже да калуђери и калуђерице који се пострижу а живе по својим кућама, да се изгнају и да живе по манастирима.[19] Само су владарке монахиње могле живети у својим засебним задужбинама, па и у дворцима са својом послугом и дворкињама, нарочито ако су водиле и државну политику, као: краљица и монахиња Јелена, царица Јелена-монахиња Евгенија, књегиња Милица-монахиња Евгенија.
Игуманија је била старешина манастира и његовог властелинства, са широким договорностима, задужењима и обавезама. Она је морала бити личност највећег моралног и духовног ауторитета; морала је бити питана и обавештена о свим активностима које се одвијају у манастиру. Сама, или у договору са сестринством, именовала је и постављала остале манастирске званичнике. Вршила је процену при примању нових чланова у монашку заједницу, а давала отпуст онима који су одлазили. Надзирала је радове на поседима манастира, набавку хране и осталих манастирских потрепштина (уља и свећа), као и ручни рад сестара. Монахиње су поштовале игуманију и односиле се према њој са потпуном послушношћу и страхопоштовањем, док је игуманија према њима требала да се односи са пуно љубави, разумевања и родитељске бриге.
У манастирској цркви се служило, са малим прекидима, по читав дан и читаву ноћ. Молитве, певање песама и метанисање били су распоређени по сатима. Свечано звоњење позивало је јутром на литургију, а ударцима чекића по дугачкој дасци или малој плочи од бакра (било, клепало) позивало се на часове. Служило се двоструко вечерње (вечерња и повечерница), за тим полуноћница, на коју су мноахиње, пробуђене клепалом, одлазиле свечано у цркву, држећи у рукама запаљене воштанице. После тога, праскозорје, држано је јутрење.[20]
За заједничком трпезом, на коју је монахиње позивало нарочито клепало (тропезно), монахиње су јеле, уз молитву Богу, слушајући за време оброка црквене текстове. У манастирима се није јело месо, него само риба и зеље, с нешто мало вина. За време поста јело се поврће кувано у води, без уља и масти. За време обедовања строго је било забрањено говорити и додавати једно другом храну или прибор за ручавање.[21]
У прве велике постове, у први дан, то јест у понедељак прве недеље, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане ове недеље треба се бринути и о трпези и о јелу. Они који хоће штогод да окусе, дати им хлеба и сочива квашеног или воћа вареног, а вина да не узимају никако.[22]
Манастири су великодушно примали госте и тада је економ кувао различита јела која су укључивала и месо, под надзором игуманије. Исто се практиковало и у случају да је у манастиру било болесних особа, због састава немоћног њиховог тела.[23] Болеснице су лежале у посебним ћелијама и крај себе су имале работницу која им је помагала у свему. Игуманија је свесрдно обилазила болесне сестре и свакој доносила потребно. А сестре које су биле каквом болешћу погођене нису се смеле распустити тражећи сувишно што никад нису ни чуле, ни виделе ни окусиле, већ нека се уздрже и смерне буду, задовољне оним само чему је врме и што је могуће манастиру донети, то да им се донесе.[24] Сваки вид извољевања био је недозвољен, те се и у болести живело смерно и како приличи монахињама.
Помоћ сиромашним и убогим људима умножавала је спасење. Манастири су имали гостионицу где се сиротињи, немоћнима или странцима давао оброк: хлеб, сочиво и вино, све што је претекло од монашке трпезе: а ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а оно нека од сувишка буде. И Богу је мило ако је могуће.[25] Монахиње су одевале и обувале, наге и босе, својом старом обућом и одећом, али не лично, већ је то радила искључиво игуманија.
Сав иметак свештених сасуда, икона, завеса и књига морао је бити неизмењен, односно није се могао износити из манастира и цркве, позајмљивати, узимати од другог. То се могло чинити само из оправданих разлога, ако се догоди пожар или земљотрес, и то по договору игуманије и свих старијих сестара.
Према легенди, прва српска калуђерица била је Теодора, односно књегиња Косара, ћерка цара Самуила, која се помиње 1015. године у свом женском манастиру Свете Марија близу Скадарског језера. Косара је била супруга зетског кнеза Владимира (Светог Јована Елбасанског).[26] У својој престоници Крајини, до Скадра, она је подигла цркву Пречисту и око ње сазидала манастир за калуђерице. Крајина је некада била краљевски град у коме су живели Владимир и Косара, а сада је мало село у близини Бара. У том манастиру сахрањен је њен муж.
У половини 11. и почетком 12. века помињу се у Летопису попа Дукљанина: монахиња Маргарита, жена зетског кнеза Стефана Војислава Драгомировића, која се покалуђерила после смрти свог мужа око 1051. године, или после погибије синова Гојислава и Предимира, и монахиња Бела, жена Прокла Казарице, ћерка Тихославе сестре краља Доброслава II, која је ступила у монашки чин 1114. године.[27]
То су калуђерице које се помињу пре доласка Стефана Немање на власт, односно пре 1196. године када је Немањина супруга Ана ступила у калуђерице као монахиња Анастасија. Почев од Ане и друге српске владарке добиле су монашки чин: после смрти својих мужева због туге или да спрече могућност поновне удаје, или несрећне судбине у браку, било из своје властите жеље.
Монахиња Анастасија, жена великог жупана Немање (1166-1196), закалуђерила се 25. марта 1196. године.[28] Становала је у Немањиној и својој задужбини манастиру Свете Богородице у Топлици и до краја живота била игуманија тог манастира. Како пише Доментијан, писац 13. века, Немања и Ана су се замонашили истог дана. У манастиру Студеници, у Немањиној цркви, и данас се види лик монахиње Анастасије. Родитељи су своје ћерке научили светим књигама и благим обичајима, а једна њихова ћерка (Ефимија) никад се није удавала, већ се замонашила. Сахрањена је поред мајке, монахиње Анастасије, у Студеници.[29]
Монахиња краљица Јелена, жена краља Уроша I (1243-1276), мајка краља Драгутина и краља Милутина, ступила је у монашки живот око 1276. године, када је њен муж предао престо сину Драгутину. Тада се и Урош замонашио, добивши монашко име Симеон. Краљица Јелена се замонашила у Скадру, где је обновила цркву Светог Срђа и Вахка на реци Бојани. Потом се као калуђерица, заједно са својом ћерком, вратила са Скадра и настанила у двору, у Брњацима, у Горњем Ибру.[30] Краљица је, крајем 13. века, сазидала манастир Градац и у њему цркву Благовештење, на десној страни Градачке Реке. Зидање овог манастира и цркве било је скупоцено и раскошно. Јелена је обновила манастир Богородицу Ратачку, близу Спича на Јадранском мору.
Краљица и калуђерица Јелена чинила је монога добра дела свом народу, помагла удовице и сиротињу. По свим крајевима Србије бирала је сироте а поштене девојке, чувала их у свом дворцу и васпитавала, пружајући им, за оно време, изванредно образовање: девојке су училе да читају и пишу, бавиле се ручним радом, а потом их је краљица удомљавала уз богат мираз. У дворцу, у Брњацима, писале су се и преписивале књиге, које је краљица поклањала црквама и манастирима о свом трошку. Краљичин двор био је прва и највећа женска школа у Србији 13. века.
Монахиња Јелена умрла је 8. фебруара 1314. године, за време владавине свог млађег сина краља Милутина. Сахрањена је у својој задужбини манастиру Градцу, у храму Богородице (Благовештење). Поред ње почива и њена кћер, такође монахиња.[31]
Монахиња краљица Симонида, била је жена краља Милутина (1282-1321), а ћерка византијског цара Андроника II Палеолога.[32] Замонашила се три године после смрти краља Милутина, када је тело њеног мужа положено у ћивот уз црквено посвећење. Нажалост, посмртни остаци Светог краља Милутина, једног од највећих владара династије Немањића, не почивају у Србији, но у Бугарској.
Монахиња Марта, друга жена краља Стефана Дечанског (1321-1331). Њено световно име било је Марија, из куђе Палеолога. Била је ђерка заповедника Солуна, Јована Палеолога, братанца цара Андроника II.[33] Марија Палологова имала је са Дечанским двоје деце, од којих је остао запамћен Симеон (Синиша).
Монахиња Јелисавета, а после велике схимне –Евгенија, односно царица Јелена, сестра бугарског цара Ивана Александра, а жена цара Стефана Душана (1331-1355). Образована и интелигентна особа, Јелена је била истакнути представник српског двора. Ктитор је Карејске ћелије на Светој Гори, манастира св. Николе под Кожељем у Пчињи, а са сином Урошем је довршила храм св. Богородице у Матејчу код Куманова.[34] После смрти свог мужа живела је у струмском пределу у граду Серу[35], а неко време живела је у манастиру Свете Богородице (Матејчу), у близини Скопља. Признавла је власт свог сина цара Уроша, али је и сама била извор моћи на рушевинама српског царства Умрла је месеца новембра 1376. године.[36]
Монахиња Јелисавета помиње се у Марковом манастиру, Светог Димитрија, близу Скопља. Мисли се да је она била жена Андријаша, млађег сина краља Вукашина.[37]
Монахиња Јевдокија, крштеним именом Теодора, кћер краља Стефана Дечанског и Марије Палеолог, била је жена севастократора Дејана, и мајка Константина и Јована Драгаша.[38]
Монахиња Ксенија, световно име Теодора. Била је кћи севастократора Дејана и Теодоре, а жена Ђурђа Балшића. Теодора се покалуђерила после мужевљеве смрти 1379. године.[39]
Монахиња Јефимија (Евпраксија), деспотица Јелена, жена деспота Угљеше Мрњавчевића, покалуђерила се после битке на Марици, 1371. године, када јој је погинуо супруг и његов брат краљ Вукашин. Становала је у манастиру Љубостињи, са својом сродницом књегињом Милицом. Јефимија је оставила три записа који данас спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, то су: Туга за младенцем Угљешом уписан у двоструку дрвену иконицу, даровану манастиру Хиландару; Запис на Хиландарској завеси запис на завеси за царске двери (средњи део иконостаса), и Похвала кнезу Лазару извежена златом.[40]
Заједно са књегињом Милицом ишла је у дипломатску мисију султану Бајазиту у Једрене, почетком маја 1398. године. После завршеног политичког разговора питао их је султан шта би желеле да им дâ. Монахиње су затражиле тело Свете Петке Параскеве, које су Турци однели приликом освајања Видина. Када је чуо да оне траже само „сухе кости“, Бајазит се насмејао и дозволио им да пренесу мошти ове светице.[41] Мошти су лежале неко време у дворској капели, онда су однете у Београд, у цркву Свете Петке на Калемегдану, па после пада Београда, 1521. године, пренете су у Јаш.
Монахиња Јевгенија, књегиња Милица, ћерка великог кнеза Вратка, жена кнеза Лазара Хребељановићс, мајка деспота Стефана. Била је праунука Немањина по Вукану најстаријем Немањином сину. За Лазара Хребељановића удала се око 1353. године. После битке на Косову, 1389, Милица је преузела владу у име своја два малолетна сина. У изворима је забележено да књегиња није заостајала за својим мужем, да је била благоразумна, мужеумна, милостива, била је достојна славе која је превазилазила многе изабране мајке.[42] Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела Молитва матере и Удовству мојему женик. Замонашила се око 1395. године, у својој задужбини Љубостињи. Мало пред смрт, узела је велику схиму и назвала се Јефросина.[43] Умрла је 11. новембра 1405. године и сахрањена у Љубостињи.
Монахиња Марина, крштено Мара (Марија), била је ћерка кнеза Лазара Хребељановића. Мара је била удата за Вука Бранковића, господара Дренице, Приштине, Вучитрна и Трепче, са којим је имала три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Године 1396. султан Бајазит одузео је Бранковићу већи део области и дао их књегињи Милици и њеним синовима. Две године касније умро је Вук Бранковић. Око 1405. године, са своја три сина, Мара је издала повељу Хиландару, којом је даровала овом манастиру село Ораховац, пошто је хиландарско имање страдало под најездом Турака.[44] На Благовести 1406. године сређује финансијске рачуне са закупником царине, а исте године на јесен одредила је хиландарској болници део прихода од трга у Хочи.[45] У лето 1410. године изгубила је свог најмлађег сина Лазара, кога су Турци заклали. Последњи пут Мара се помиње 1. јула 1423. када је, са сином Ђурђем, опростила неку штету Дубровчанима.[46] Благочестива госпођа монахиња Марина умрла је 12. априла 1425. године, не зна се где.[47]
Монахиња Теодосија, односно Драгана, сестра кнеза Лазара, ћерка Припца Хребељановића некадашњег логотета цара Душана, била је жена властелина челника Мусе, са којим је имала синове Стефана и Лазара. По смрти свога мужа, после 1381. године, закалуђерила се и добила име Теодосија. Сазидала је женски манастир и у њему цркву Богородицу, близу града Брвеника на ушћу Брвенице у Лаб, где је и сахрањена пре 1389. године.
Султанија Мара, жена султана Мурата II, била је ћерка деспота Ђурђа Вуковића (у народу познатији као Бранковић), иако није била монахиња, као њене претходнице, поменућемо је због доброчинстава која је чинила српској цркви. Мара се заветовала, још за живота њеног мужа, да ће се до краја живота посветити Богу уколико је ослободи из руку неверника.[48] Тај завет је испунила помажући финансијски цркву и манастире и заступајићи њихове интересе пред турском Портом. Године 1469. издејствовала је од султана писмено одобрење за пренос моштију св. Јована Рилског, из Трнова у манастир Рила.[49] Сам догађај је оставио трага у народним песмама Македоније и Бугарске. После смрти султана, Мара се вратила у Смедерево своме оцу. Умрла је 14. септембра 1487. године у свом дворцу у Јежеву, а сахрањена је у оближњем манастиру Косаници храму Богородице, задужбини краља Милутина.[50]
Монахиња Хипомона, деспотица Јелена, била је жена деспота Лазара Ђурђевића. Закалуђерила се после смрти свога мужа, као и њена баба Јелена. Кћи Костадина Дејановића, а жена византијског цара Манојла Палеолога.[51]
Монахиња Ангелина, жена деспота Стефана Ђурђевића, слепог сина деспота Ђурђа Вуковића, била је мајка Ђорђа (митрополита Максима) и Јована последњег српског деспота средњег века. Са својим сином подигла је манастир Крушедол, у Срему, у којем је и сахрањена.[52]
Монахиња Јелисавета, деспотица Јелена, жена деспота Стефана Штиљановића, кога мађарски краљ Владислав II није признавао за деспота, али у оном страшном времену српски народ га је ословљавао с том титулом. После његове смрти, због његове доброте, српски народ га са црквом посвети, те му се мошти чувају у манастиру Шишатовац. Када је Стефан умро, крајем 1515. године, његова жена разделила је сиротињи сво имање и закалуђерила се.[53]
Монахиња Платонида, крштено Деспина. Била је удата за влашког великог војводу Негоја Басарабу. Деспина је била вредна везиља. За цркву у Крушедолу радила је фелон на коме је извезла своје име, име свога мужа и имена деце. Други фелон са златним везом чувао се у Дечанима. Њена ћерка Стана била је жена молдавског кнеза Стефана (Стефанице). Умрла је врло млада као монахиња Софронија. Као удовица, Деспина је живела дуго у Трансилванији. Покалуђерила се и као монахиња Платонида умрла у Сибињу 30. јануара 1544. године. Њени посмртни остаци пренети су и сахрањени, поред мужа и деце, у цркви Куртеа де Арђеш.[54]
О појединим калуђерицама налазимо помен у записима и натписима, а највише из манастирских поменика од краја 15. века, у којима су записиване ради помена у цркви. На надгробној плочи, која се налазила у манастиру Бањи код Прибоја, пише да је мајка епископа дабарског Николе III, Марта преминула 26. маја 1330. године.[55] У том манастиру је и сахрањена, вероватно као монахиња.
Из натписа на надгробној плочикод манастира Светог Николе, задужбине великог жупана Стефана Немање, близу Куршумлије у Топлици, сазнајемо да је ту 1332. године сахрањена калуђерица Агрипина.[56] Даљи текст натписа је неразговетан, па се претпоставља да је то била Мирослава, жена жупана Милена (Миљана).
У 14. веку, помиње се калуђерица Теодосија, чије је крштено име било Калина.[57] Она је била мати познатог монаха Исаије, родом негде са Лима, који је касније у дубокој старости, за време кнеза Лазара, ишао у Цариград патријарху Филотеју и византијском цару Јовану, како би била скинута анатема цариградског патријарха са српске цркве.
Калуђерица Добраја помиње се 1346. године у једном запису где стоји да је тетовски манастир од ње купио њиву за 12 перпера.[58]
У једном запису помиње се анонимна калуђерица која је од жупана Вукосава добила село Зубаре на уживање до своје смрти, а после тога би село припало Хиландару. Овај прилог Вукосављев потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. године.[59]
Радача, ћерка жупана Милтена Драживојевића, а жена жупана Ненца Чихорића, умрла је као монахиња Полихорнија у другој половини 14. века.[60]
Калуђерица Марта помиње се 1388. године, када је приложила њиву цркви Светог Спаса у Штипу, за време господства Константина Дејановића.[61]
Сродница књегиње Милице, Видосава, покалуђерила се 1397. године заједно са четири своје ћерке и мужем Николом Зојићем, војводом рудничке Сребренице.[62] То је била казна од стране деспота Стефана Лазаревића због учешћа Николиног у завери против њега.
Калуђерица Макрина, помиње се 1419. године када је приложила манастиру Светог Павла, на Светој Гори, своју цркву Светог Николе с имањем у Стрелцу.[63]
У запису на минеју нађеном у скопској Црној Гори, помињу се 1420. године три калуђерице: две са именом Јелисавета и Теодора.[64]
На једном натпису помиње се калуђерица Евгенија, која је умрла 2. јуна 1490. године у Пећи. У истом временском периоду помиње се, само именом, монахиња Јанисија.[65]
Калуђерице: Ксенија, Теофана, Марта и Марија виде се насликане, 11. октобра 1499. године, у своме женском манастиру Богородици (Ваведење), у Јањуши с десне стране Мораве спрам града Лесковца.[66]
Осим духовног значаја, манастири су имали важну улогу у економском поретку земље. Заснивани су на широким, осунчаним заравнима, крај питке текуће воде. Монашко насеље било је опасано зидинама, често кружне основе, својствене српској средини, која касније, под византијским утицајем, прелази у полигоналну. Главни улаз. Са сликом светитеља заштитника, најчешће је био на западној страни, наспрам црквеног портала.[67] Такав положај обележавао је границу световног и посвећеног простора.
Манастирско насеље обухватало је три главне наменске целине: култни простор (са црквом, капелама, трпезаријом и некрополом), део за становање и економску зону.[68] У средишту се налазила црква, као основна култна грађевина, увек орјентисана у правцу исток-запад. Затим, трпезарија у којој су обављани заједнички обеди у општежићу. Стамбени и помоћни објекти подизани су у виду спратне конструкције пратећи линију обзиђа. Келије у којима су биле монахиње налазиле су се на спрату, где се у издвојеном делу налазила игуменарија, коју су чиниле посебне одаје за игуманију и просторије манастирске управе. Манастирски комплекс обухватао је и кухињу која је имала велико огњиште, а налазила се уз трпезарију, као и пекару са две или више пећница. Поред тога, поједини манастири, у оквиру својих зидина, имали су скрипторијум, библиотеку, болнице и странопријемнице.[69]
У средњовековној Србији женских манастира било је мање од мушких. Према подацима из записа, натписа, владарских повеља, сазнајемо где су се налазили поједини женски манастири.
- Близу Скадарског језера постојао је женски манастир, Пречисте Крајинске, са црквом Свете Марије. У њему се замонашила књегиња Косара, жена кнеза Владимира, као монахиња Теодора 1015. године.[70]
- У Топлици, на ушћу реке Косанице у Топлицу, у другој половини 12. века велики жупан Немања подигао је задужбину манастир Свете Богородице, у којем је касније, од 1196. године, становала његова супруга Ана, као монахиња Анастасија. Манастирска црква била је покривена оловом, као и црква оближњег манастира светог Николе, због чега је Куршумлија у средњем веку била позната и као Беле Цркве, због белог одсјаја Сунца на оловним крововима. Манастир је запуштен после Велике сеобе Срба 1690. године, након чега су му Турци скинули оловни кров. Тада је започело његово зарушавање.[71]
- У Придворици, с десне стране реке Студенице, а спрам цркве посвећене Преображењу Господњем, постојао је женски манастир. У Студеничкој повељи, 1196.године, Немања заповеда да калуђерице станују у Придворици.[72] То значи да оне нису ту од постанка Немањине повеље, него да су ту и раније живеле. По архитектонским карактеристикама, Придворица је представник средњовековне рашке школе.[73] Манастир је један од ретких који имају свој грб, а његово име упућује на чињеницу да се налазио при двору. Грађевина цркве доживела је две обнове, што је у великој мери изменило њен спољни изглед. До прве обнове дошло је у првој половини 16. века, а налогодавац радова и мајстор сахрањени су уз цркву. Њихови надгробни споменици, са рељефно представљеним главама и натписима, секундарно су узидани у зидове храма током друге обнове средином 19. века.[74]
- На ушћу Брвенице у Лаб, близу града Брвеника, постојао је женски манастир и у њему црква Богородице, између 1381. и 1389. године. Тај манастир био је задужбина Драгане, сестре кнеза Лазара, и њених синова, Стефана и Лазара Мусића. Драгана се у њему и замонашила под именом Теодосија.[75] Манастир Нова Павлица подигнут је у Моравском стилу, а у унутрађњости цркве се очувао ктиторски портрет браће Мусић.[76]
- Женски манастир био је и манастир Љубостиња, са црквом Успења Богородице, у Левчу поред Трстеника, задужбина књегиње Милице, односно монахиње Евгеније.[77] Један је од најзначајних споменика моравске школе. Архитекта је био Раде Боровић, познатији као Раде Неимар из српских народних песама, који је своје име уклесао на прагу унутрашњег портала. Првобитно фреско сликарство, које је наручила књегиња Милица, сачувано је у тамбуру кубета, а касније је досликано, највероватније око 1415. године што се може закључити на основу ктиторских и владарских потрета. Потписао га је сликар и јеомонах Макарије.[78]
- Манастир Свете Богородице (Ваведење), једнобродну полуобличасто засведену цкву, у Јањуши, с десне стране Мораве, подигле су, 1499. године, калуђерице: Ксенија, Теофана, Марта и Марија.[79] О томе сведоче сачувани ктиторски фреско-натпис као и њихови портрети на вотивној слици, сликани са неуобичајено високим степеном индивидуализације ликова. Живопис тога доба, премда постоји само на источном зиду припрате, изведен је сигурним цртежом, складном композицијом и богатим колоритом којима доминира засићени цинобер.[80]
- У Пећи је постојао женски манастир, забележен 1579. године. У граду Пећи постоји потес под именом Ћеневија, на коме се налазила старинска црква и око ње женски манастир. Назив Ћеневија, вероватно је настао од грчке речи- киновион (ϰοινόβιον), која је током средњег века означавала општежиће.[81]
- У околини Скопља налазио се женски манастир са црквом Љуботенском, у селу Љуботен. С почетка 20. века били су видљиви остаци калуђерских ћелија и једне велике просторије коју су мештани звали стара школа и рушевине цркве.[82] Албанци су уништили остатке ових православних сакралних објеката. Код западних врата цркве био је видљив следећи натпис:старосл.[83]
- Манастир Богородице, у Доњем Забелу, у скопској Црној Гори, крај села Бањана, више не постоји. Почетком 20. века од храма су остали само зидови, а крај врата се читао натпис који каже да је овај манастир посвећен Светом Николи подигла госпођа Даница, у дане Стефана краља Душана.[84]
- Манастир Девич, у западном делу Косова, налазио се у дну Дрвеничке планине. Манастир са својом црквом био је опасан јаким зидовима, те је подсећао на тврђаву. Према предању, у њему су становале калуђерице (девице), а кад их је нестало ту су се настанили калуђери у време цара Уроша.[85]
- Близу Крагујевца налази се манастир Дивостин, посвећен Благовестима, за који се мисли да је био женски с обзиром на корен речи његовог имена- дијевин стан. Једно предање казује да манастир потиче из вемена Византијског цаства, а дуго да је настао у време деспота Стефана Лазаревића, на почетку 15. века.[86] Манастир је срушен од стране Турака у 18. веку, када су Алахови ратници побили монахиње које су живеле у манастиру. Њихове кости уграђене су у темеље данашње цркве. Манастир и црква обнављани су у више наврата, од далеке 1873. до 1979. године.[87]
Историја српске православне цркве почиње радом Светог Саве, који је продужио и употпунио оно што је створио његов отац, који се пред крај живота и сам закалуђерио и постао светац. Идеал монаштва подразумевао је непрестани процес личног самоусавршавања. Као и од монаха, тако се и од монахиња очекивало да не живе изван манастира и да понашање саобразе највишим моралним начелима. Међу њима није смело бити распри, злостављања и гнева, већ су морале неговати трпељивост и солидарност. Монашка заједница, женска и мушка, у српским земљама средњег века, сачувала је све позитивне тековине примљене с хришћанског Истока.
[1] Свети Сава, Студенички типик, Цароставник манастира Студенице, Београд 1994, 89.
[2] В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци, 1920, 5; (даље: В. Марковић, Православно монаштво).
[3] С. Троицки, Ктиторско право у Византији и у Немањићкој Србији, Глас CLXVIII СКА, Београд 1935, 121-122.
[4] Доментијан, Живот Св. Саве и Св. Симеона, превео Л. Мирковић, Београд 1938, 240.
[5] Исто; В. Марковић, Православно монаштво, 59; М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, Београд 1996, 9.
[6] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, Глас СКА LXXX, 1909, (155-257), 168.
[7] F. Miklosich, Monumenta Serbica, Vinnae 1858, 63.
[8] Споменик III, 26
[9] Р.М. Грујић, Промена имена при монашењу код средовеквних Срба, Гласник скопског научног друштва, одел. друштвених наука, књ. XI, Скопље 1932, 239-240.
[10] К. Јиречек, Ј. Радонић, Историја Срба 2, Београд 1952, 272.
[11] Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве, књ.1, Београд 1991, 202-214; ЛССВ, Монаштво (Р. Поповић), Београд 1999, 417-418.
[12] В. Ћоровић, Списи Светога Саве, Београд 1928, 76-79; Списи Светог Саве и Стевана Првовенчаног, прев. Л. Мирковић, Београд 1939, 25-107; Свети Сава, Студенички типик, Цароставник манастира Студенице. Правила монашког живота одређена Студеничким типиком важила су и за женске манастире.
[13] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице,160, 162.
[14] Исто, 160.
[15] Исто, 161.
[16]Свети Сава, Студенички типик, 50; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице ,159.
[17] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 159-160.
[18] К. Јиречек, Историја Срба 2, 273; О монашкој заједници уопште види: Д. Поповић, Б. Ђукић, Живот у монашкој заједници, Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 525-549.
[19] Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, Београд 1960, 46, 93.
[20] Свети Сава, Студенички типик; К. Јиречек, Ј. Радонић, Историја Срба 2, 272-273.
[21] Свети Сава, Студенички типик, 60-62.
[22] Исто, 63.
[23] Исто, 103.
[24] Исто, 125.
[25] Исто, 119.
[26] Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд-Загреб 1928, 66-67, 69, 71, 321, 446; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 169-171.
[27] Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, 321, 446; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 174-175.
[28] Доментијан, Живот Светог Симеона и Светог Саве, 44-45; Теодосије, Живот Светог Саве, ред. Д. Богдановић, Београд 1990, 39, 235.
[29] М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, 13.
[30] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 181-186.
[31] М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, 35.
[32] Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, (прир. Ђ. Даничић), Загреб 1866, 99-101; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 186.
[33] Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, 160-161; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 187; М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића,56, 59.
[34] Р.М. Грујић, Царица Јелена и ћелија Св. Саве у Кареји, Скопље 1935.
[35] Г. Острогорски, Серска обаст после Душанове смрти, Београд 1965; М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, 76-79.
[36] F. Miklosich, Monumenta Serbica, 246; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи III, Београд 1902, 68; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 187.
[37] Исто, 188.
[38] М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, 65-75.
[39] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 188.
[40] Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, прев. Л. Мирковић, Београд 1989, 85-87; Monumenta Serbica, 243-245; М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 97; М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, 93.
[41] Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма 1, Београд-Сремски Карловци 1929-1934, 185-186,
[42] Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, 75, 86; Р. Михаљчић, Лазар Хребељновић. Историја, култ, предање, Београд 1984.
[43] Р.М. Грујић, Велика схимна књегиње Милице, удовице Лазареве, Гласник скопског научног друштва, одел. друштвених наука, књ. XI, Скопље 1932, 237-239; Исти, Промена имена при монашењу код средовеквних Срба, 239-240М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, 89-93.
[44] С. Новаковић, Законски споменици, 463; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 48-59, и према регистру.
[45] Љ. Стојановић, Повеље и писма, 154; С. Новаковић, Законски споменици, 464.
[46] Љ. Стојановић, Повеље и писма, 167.
[47] Исти, Записи и натписи 1, бр. 237.
[48] Р. Ђук, Царица Мара, ИЧ 25-26, Београд 1978-1979, 53-97.
[49] Исто, 89.
[50] Исто, 96-97; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, 177-180.
[51] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 191.
[52] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи 1, 280, 470; II, 145, 174; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 192; В. Матић, Архитектура фрушкогорских манастира, Нови Сад 1984, 73; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, Београд 1984, 121.
[53] Исто, 192.
[54] Исто.
[55] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, Београд 1902, 27; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 1909, 176.
[56] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, 30.
[57] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 177.
[58] Исто, 177.
[59] Исто, 177.
[60] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, 56.
[61] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 177.
[62] С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 517-520.; М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 177.
[63] Исто, 178.
[64] Исто.
[65] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, 114; II, 409.
[66] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 178.
[67] С. Поповић, Крст у кругу. Архитектура манастира у средњовековној Србији, Београд 1994, 67-71.
[68] Исто, 71-102.
[69] Свети Сава, Студенички типик, 119; Списи Светог Саве, гл. 38, 99.
[70] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 193.
[71] Доментијан, Живот Светог Симеона и Светог Саве, 44-45; Теодосије, Живот Светог Саве, 39, 235; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 33; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, 61.
[72] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 193-194.
[73] В. Кораћ, Место Придворице у рашкој архитектури, Рашка баштина 1, Краљево 1975, 33-46.
[74] О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, 168; Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије, Београд 1998.
[75] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 196.
[76] Р. Станић, Нова Павлица-црква св. Ваведење, Рашка 1975, 60; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, 158; А. Дероко, Монументала и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Београд 1985.
[77] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 196; С. Ђурић, Најстарије сликарство Љубостиње, Рашка баштина 2, Краљево 1980, 109-114; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, 129.
[78] Ђ. Бошковић, Основе средњовековне архитектуре: Љубостиња и Каленић, Беогад 1947, 214-215; С. Ђурић, Манастир Љубостиња, Београд 1987.
[79] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 197; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, 74.
[80] В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 46.
[81] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 197-198.
[82] Исто, 198-199.
[83] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, 29.
[84] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 200.
[85] Исто, 201; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 86. О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, 90.
[86] Ст. Новаковић, Охридска ахиепископија у почетку 11. века, Глас СКА LXXVI, Беогад 1908, 34-44; В. Петковић, Преглед цквених споменика кроз повесницу српског народа, 98.
[87] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 201-202; Ђ. Бошковић-Б. Вуловић, Манастир Дивостин. Археолошки споменици и налазишта 2, Београд 1956, 140, 191; П.Ж. Петрович, Црква у Дивостину код Крагујевца, Богословље 1-2, Београд 1968, 59-65.
[1] Исто, 201; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 86. О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1638. године, 90.
[1] Ст. Новаковић, Охридска ахиепископија у почетку 11. века, Глас СКА LXXVI, Беогад 1908, 34-44; В. Петковић, Преглед цквених споменика кроз повесницу српског народа, 98.
[1] М.В. Веселиновић, Српске калуђерице, 201-202; Ђ. Бошковић-Б. Вуловић, Манастир Дивостин. Археолошки споменици и налазишта 2, Београд 1956, 140, 191; П.Ж. Петрович, Црква у Дивостину код Крагујевца, Богословље 1-2, Београд 1968, 59-65.