ПАРАЋИН И ОКОЛИНА ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ
Апстракт: Овај рад говори о историји Параћина под турском влашћу са кратким прегледом његове историје пре доласка Турака. У њему се помиње најранија историја Параћина и његове околине као и његов друштвени и политички развој у наведеном периоду.
Кључне речи: Параћин, турска власт, Сарматес, Паракинов Брод. Српска држава у средњем веку је трајала од IX до XV века. Она је започела свој развој са кнезом Властимиром око 890. године, који је зачетник прве српске владарске породице Властимировића, а завршила га је са последњим босанским владаром Стефаном Томашевићем и падом Смедерева 1459. године. Стефан Томашевић је последњи владао српском државаом у средњем веку, пошто је 1459. године оженио Јелену ћерку Лазара Бранковића и тиме постао српски деспот. Иако је укорењено мишљење да је турска управа у Србији трајала 500 година, тј. пет векова, то ипак није тачно. Такво мишељње се заснива на чињеници да је српска држава престала да постоји са Косовском битком 1389. године, иако је она опстала до 1459. године и пада Смедерева као последње српске престонице у средњем веку. Тако да је српска држава опстала још 60 година након битке на Косову из 1389. године.
Параћин и његова околина су такође били у саставу турске управе у то време. Ово подручје се развијало и пре доласка Турака о чему сведоче археолошки и историјски документи.
Према археолошким истражива-њима подручје Параћина било је насељено у периоду млађег каменог,бронзаног и гвозденог доба, као и касније у римском средњовековном периоду. Важне географске погодности, укрштање саобраћајница и постојање реке Црнице,један су од најважнијих предуслова за појаву првог насеља на овом подручју,као и за настанак и развитак данашњег града.
Живот на овом подручју почео је између 5500. и 3200. године пре нове ере, оснивањем насеља из млађег каменог доба, на падинама Карађорђевог брда, између данашњег “Мотела” и Српске Фабрике Стакла.
Под римском управом од I до IV века нове ере, изграђен је преко источне периферије Параћина римски пут( војнички пут- Via militaris), који се пружао од Београда до Ниша, а у Нишу се рачвао ка Солуну и Цариграду. Новчић римског цара Веспазијана( 69.-79.), пронађен на атару Параћина потврђује да је тај пут изграђен у I веку.
1.
На том путу, на месту данашњег “ Мотела”, изграђена је станица за одмор путника и мењање запреге са утврђењем( каштелом), под називом Сарматес. То је уједно и прво насеље на територији општине Параћин, које се помиње у писаним изворима. Локација настанка била је сигурно условљена географским положајем, пошто је исто место представљало важну раскрсницу ка Честобродици,Софији и даље. Остаци овог утврђења углавном су порушени у време изградње аутопута 1962.-1964. године. У близини утврђења развило се и цивилно насеље са војничким породицама, занатлијама и другим живљем. На тој локацији се данас налазе објекти Српске Фабрике Стакла.
У средњем веку на месту данашњег Параћина помиње се насеобина са “ панађуром”( вашар,пазар), “ Трг Паракинов Брод”. Oвај назив сусреће се први пут у повељи кнеза Лазара Хребељановића писаној између 1372. и 1389. године. Том повељом он дарује манастиру Лаври у Петрушкој области, поред села и имања и “ Трг Паракинов Брод”. Као трг, средњовековни Параћин се помиње и у повељи монахиње Евгеније( кнегиња Милица).Познато је да су сва већа места у средњем веку имала уз насеље и трг на коме се вршила размена добара. Стога је разумљиво да се и Параћин у наведеним повељама помиње пре свега као трг, а не као насеобина, а у истим документима се наглашава функција насеља од које су се убирали приходи, а то је трг.
О пореклу имена Параћин мишљења нису јединствена. Једни сматрају да је име добио по броду-прелаз преко воде, највероватније реке Црнице. По другим изворима, као и по народном предању, Параћин је добио име по српском властелину Паракину, на чијем је поседу настало првобитно насеље.
У средњем веку Параћин се наводи као варош насељена турским спахијама. Турски путописац Евлија Челебија пропутовао је 1661. године кроз Србију. У својим белешкама о Параћину он између осталог каже:
“Ову је тврђавицу надигао на реци Црмници српски краљ Лазо. По положају своме, она је јака. Она је опала била, али ју је Сулејманов везир поново надигао. Заузима простор око 800 корака. Има свога комаданта, 40 војника, барутни магацин и топове царске. Сваке вечери, после свирања трубе, војници чувају стражу. Ова је тврђавица веома потребана на овом великом друму, где крстаре окорели хајдуци-устаници. Црмница, што тече поред саме тврђавице, извире из планина Алаџа Хисарских( крушевачких) и утиче у Мораву. И ако је ова река мала ипак зато се на коњу препродити не може. Јужно од тврђавице је град, где је Рустем-Паша, везир Сулејман-Хана, надигао један велики хан и 160 кућа војничких. А мати Гази Сулејман-Хана надигла је једну џамију. К нал’- Заде, из Алаџа Хисара, има ту свој хамам, 20 дућана, винограде и вртове.
2.
Халаџа Хисар( Крушевац) је удаљен одавде за један дан хода на југу. Земљиште је врло плодно и некад је овде произвођен пиринач. Према томе ово би место могло да буде напредно; климат је добар. Овде има веома много лепих места за провођење и лов,али шта то вреди, кад се нико не одаје обделавању земље, те она стоји вечито пуста. Уставши рано изјутра пођемо опет на запад, преко врлетних места и пређемо велику реку Мораву.”
У новонасталој турској управи која је била подељена на санџаке као мање и беглербеглуке или ејалете као веће војне округе, Параћин је припадао Крушевачком санџаку.
“Крушевачки санџак( тур. Аlaca Hisar)- Образован је 1455. године кад су Турци коначно заузели Крушевац. У првим деценијама XVI века делио се на следеће нахије: Крушевац, Прокупље( Urkup), Дубочица( Длбочица), Куршумлија( Куршумлу), Петруш( или Петрус), Бован( Болван), Загрлата, Козник, Пољаница, Кислина и Изморник. Исти број нахија забележен је и пред крај XVI века. Каза је, у то време било пет: Крушевац, Козник, Куршумлија, Дубочица и Бован. У XVII веку њихов број повећао се на шест: Крушевац, Прокупље, Медвеђа, Бован, Параћин и Козник.
Године 1541. или нешто касније овај санџак је припојен Будимском ејалету, а 1560. Темишварском. Године 1582. поново се припаја Румелијском ејалету и остаје у њему и током XVIII века.”
Параћин је све време турске управе задржао трговачко-занатски значај одржавањем пазара и вашара. Био је једно од најважнијих путничких коначишта, караванских свратишта и војних таборишта на Цариградском друму. Није познато када су Турци трасирали правац Цариградског друма преко данашњег Параћина прелазећи реку Црницу код данашњег Великог моста. Овај правац се усталио након што су Турци 1658. године подигли мост на Морави код Ћуприје. Поред овог пута од давнина се у Параћину одвајала жива саобраћајница преко Честобродице на истоку ка Бугарској тзв. Зајечарски пут. Поред тога Параћин је место у коме се у периоду аустријске управе 1718. до 1737. године налазио војни логор, па је одатле почео рат између Аустрије и Турске 1737.-1739. године, који је завршен Београдским миром и поразом Аустрије.
Проф. Милан Брдар
СЕЛО СТУБИЦА – ВЕКОВИМА НА ТРОМЕЂИ
Апстракт: Текст говори о историји села Стубица код Параћина и његовом развоју. У овом тексту се помиње демографски развој Стубице и миграције становништва на овом подручју кроз његову историју,као и легенда о настанку имена овог села.
Кључне речи: Стубица, Лазарева повеља, Крушевачки санџак, Параћин.
Стубица је данас једно од средње развијених села општине Параћин. Простире се на западним обронцима Кучајских планина, око 17 километара североисточно од града Параћина. Са западне стране граничи се са подручјем града Ћуприје, са северне са реком Раваницом, према истоку подручје села се протеже до Пасуљанских ливада, Равне реке и планине Троглан, док јужну границу села чини извориште реке Црнице и насеље Сисевац. Терен села је бреговит и на западу прераста у планинске висове. Углавном је обрастао листопадном шумом, а делимично и четинарима.
Уобичајено је да при представља-њу неког краја анализирамо и његов назив. Што се имена овог села тиче, постоји веровање да је име добило по стуби, направи за ткање сукна. Наиме, предање каже, да су након пораза српске државе на Косову, тешки дани настали за мештане овог села. Турци су обичавали да праве разна злодела, да отимају сељацима храну и српске жене. Тако је један турски војник често долазио у кућу старе жене у овом селу и сваки пут тражио да му испече пиле. Долазећи тако са истом намером, једном је затекао старицу како навија пређу за ткање сукна. Затражио је да му баба пече пиле,а она га замоли да мало сачека и да најпре одмои. Када је Турчин заспао, баба је одлучила да се ослободи турског зулума. Са неколико удараца стубама усмртила је турског војника. Када су Турци утврђивали како им је војник погинуо,баба је одговорила: “Погибе од ове Стубице”. Легенда каже да је од тог догађаја село добило име Стубица.
1.
Стубица кроз историју
Историја овог параћинског села не може се посматрати одвојено од историје шире регије у којој је смештено.
Почетком XII века Стефан Немања је подигао цркву у селу Лешје. Област која је обухватала сливове река Црнице, Раванице и Грзе, названа је Петрушка област. Она је представљала значајну заштиту од најезде номада. Цар Душан је 1346. године дао властелинство над овим пределима жупану Вукославу. После његове смрти, жупана Вукослава наслеђује његов син Цреп. Војвода Цреп својом повељом 1375. године дарује манастиру Лаври села Горњу Мутницу, Горњу Петру, Трг на Параћиновом броду, Плану и Божиково. Након тога 1376. године, војвода Цреп продаје северни део свог властелинства кнезу Лазару, док му један поклања. Тако се у писаним документима Стубица први пут помиње 1376. године.
Писани извори указују да је ово село од најранијих дана свога постојања било гранично подручје, а које је обележје задржало до данашњих дана. Из описа граница Цреповог и Лазаревог властелинства утврђује се прва локација села, које лежи на простору “Старе Стубице”, јужно од топонима Латовице а на почетку стубичког потока, источно од брда Главица и југозападно од потеса званог Лаз. По томе су Старе Стубице, са надморском висином од око 500 метара биле настамба Стубичана, који ће још два пута кроз историју мењати своје станиште.
Стубица се помиње и у Раваничкој( Лазаревој) повељи или Раваничкој хрисовуљи 1381. године. Те године се завршава градња манастира Раванице, задужбине кнеза Лазара Хребељановића. Кнез у даровној повељи дарује манастиру поједина околна села. Повељом се оснива Лазарево властелинство у које улазе и села која му је продао војвода Цреп, а која су се налазила у данашњем доњем, западном делу подручја Стубице и то Горња Сена, Доња Сена, Керлевци, Горњи Брестовац, Доњи Брестовац и друга. Тиме се одређује граница између Цреповог и Лазаревог властелинства. Стубица се у овој повељи помиње као међник-гранично место Лазаревог властелинства, али остаје у саставу Цреповог властелинства. Даровница кнеза Лазара-Раваничка повеља није сачувана. Сачувана су три позната преписа тог документа и то: врднички, болоњски и раванички. У преписима је различита година повеље, али се сматра да је најприхватљивија 1380. или 1381. година.
2.
Крушевачки санџак је формиран 1444. године и у његов састав улази Црепово властелинство, па и село Стубица као његов део. Исте године извршен је попис становништва и домаћинстава у области Крушев-ца,Топлице и Дубочице. Према том попису,Стубица је имала 14 домова и две удовице. У ондашње време, према тим подацима, то је било велико насеље.
Турци су завладали Моравском Србијом 1467. године и формирали Браничевску област. У попису ове области у оквиру нахије Раваница, поред два манастира(Раваница и Мирилова), помиње се и 13 села, међу којима и Стубица. Она се помиње као”пазарно место”, те је имала положај трговишта-трга и није припадала ни једном од 20 манастира и цркви.
Становништво Стубице се мањим делом бавило рударством у рудницима Кучајне а већим делом сточарством. Сматра се да то оправдава постојање трга за размену роба. На закључак да је Стубица била трговачки центар, упућује и околност, да је становништво плаћало велики порез властелину. Познато је да је у стубичком атару постојало и место за царину дубровачких трговаца под називом “ у красте”, што се тумачило као” од Стубице у крас-крш према Кучајни.
Период Аустро-турских ратова(1683.-1699.) обележило је масовно премештање становништва што је задесило и ове крајеве. Сматра се да се село на локацији”Старе Стубице” одржало до краја XVII века. Тада и Стубичани траже нове пределе. Према легенди становништво Стубице се није пресељавало само из економских разлога. Предање каже, да је после убиства једног Турчина претила опасност да се цело село запали и становништво уништи, па је и то допринело пресељавању са првог локалитета села.
Један део Стубичана са прве локације села одлази на југо-исток преко реке Црнице у предео звани” Поглед”. О овом делу становништва се мало зна те се претпоставља да се овај део Стубичана врло брзо или раселио или да је изгинуо у покољу од Турака код манастира Сисојевца. Други део становништва одлази преко брда Главица на запад. Ово становништво ствара ново насеље на потесу сада званом” Старо Село”, источно од данашњег сеоског гробља.Формирање овог насеља сматра се првим пресељењем села. Претпоставља се да је то, ново насеље добило и део новог становништва чак и из даљих крајева. Наиме, поједина села која се помињу 1381. и 1476. године, не помињу се након 1741. године, те се сматра да су се њихови становници преселили у “Старо Село”.
3.
То су села Горњи и Доњи Брестевац, Горња и Доња Буковица и село Керлевац. Посебно је познато, из Лазареве повеље, да је село Керлевац постојало као велико село, што указује на закључак да су мештани Керлевца, пресељавајући се заједно са Стубичанима, формирали село на потесу “ Старо Село”. На овом потесу преостали су и данас трагови насеља. Постоје подаци да су се у пределу Мијевачког потока па све према потесу Дугојевица и Главица, налазили бурдељи, односно земунице, смештене дубоко у храстовој и грабовој шуми. Верује се да су се у те земунице дању сакривале девојке и жене од турских похода и да су се касно увече враћале кући.
На локацији “ Старо Село” Стубичани су се задржали око 100 година, односно негде до друге половине XVIII века. Пресељење са овог подручја било је узроковано пре свега економским разлозима. Наиме, овај крај није имао довољно извора пијаће воде, такође није било повољног подручја за ширење села а нису постојали ни услови за бављење пољопривредом. Међутим, новом пресељењу Стубичана допринела је и појава неизлечиве болести, куге која се јавља у Београдском пашалуку 1792. али и 1793., 1796. и 1797. године. Због страха од опаке болести српске породице су бежале у шуму. Могуће је да је појава куге присилила и становнике Керлевца да се селе у Стубицу а затим и даље. Појава куге забележена је и 1837. године али су тада Стубичани већ били пресељени на садашњу локацију и успели су да се одбране од тешке болести. Занимљива је легенда о томе како су се Стубичани одбранили од куге. Предање говори да су пронашли два вола близнака, те брата и сестру близанце Златоја и Златојку. Брат и сестра су плугом који су вукли волови близанци три пута изорали бразде око целог села. Овако “ заоравање села”, као начин одбране од болести дуго се задржао код Стубичана.
Напуштањем локације “ Старог Села”, Стубичани формирају ново насеље, јужно од раније локације, и то око извора-кладенаца, као што су: Обрадова чамбура, Кољицки кладенац, Дивљански кладенац, затим око Степанових, Лукиних, Ћиркових и других извора. Подручје јужно од “ Старог Села” је трећа постојбина Стубичана на којој су се задржали до данашњих дана.
4.
Од 1804. године па све до 1815/16. године, Стубица је улазила у ресавски срез. Према подацима из 1842., 1896., 1935., и 1984. године, улазила је у састав параћинског среза. У периоду од 1846. до 1886. године село је имало самосталну општину. Наредбом књаза Милана Обреновића из 1886. године укинуте су општине у селима Сење, Стубица, Батинац и Забрега, те су иста села обједињена у јединствену општину под именом “Сењска општина”. Након тога основан је раванички срез коме је Стубица припадала све до 1955. године. Формирањем општине Сењски Рудник 1955. године, Стубица улази у њен састав. Касније, село Стубица постаје део општине Поповац, а по укидању исте општине улази у административне границе општине Параћин, којој и данас припада.
Становници Стубице, као у осталом и целог подручја Ћуприје и Параћина, досељавали су се из различитих крајева. Досељавање је започело још пре косовског боја, а после овог догађаја бивало је све интензивније и одвијало се све до Велике Сеобе Срба 1690. године. Сматра се да је највећи део становништва досељен са Косова и Метохије, са такозваном” косовско-метохијском “ струјом и да највећи број стубичких породица има корене у досељеницима из те струје. Међутим, у Стубицу су у мањем делу досељавали и припадници јужно-моравске струје из области Врања, Лесковца, Власотинца, Ниша и Топлице. Такође се сматра да међу Стубичанима има потомака припадника тимочко-браничевске струје. Након пописа из 1444. године постоје подаци о попису становништва из 1467. године а затим све до 1823. године нема података о попису. Занимљиво је да је из 1823. године пронађен “ Тефтер чибучки” за ћупријску нахију а посебно за село Стубицу. Према подацима из овог документа, порез на овце и козе, звани “ чибук” односно “пашарина”, плаћало је 30 Стубичана који су наведени по имену и висини пореза који су плаћали.
Што се тиче занимања првих становника Стубице,бавили су се сточарством, а крчењем шума и разоравањем ливада и пашњака стварали су услове за ратарство. Облик њихове делатности било је и пчеларство. Кукуруз нису гајили до средине XVII века пошто је ова житарица стигла у Србију 1612. године. Кромпир је узгајан још касније, тек крајем XVIII века.
Прва школа најближа селу отворена је у Сењу 1839. године и у њу су ишла и стубичка деца. Градња школе у Стубици започела је 1911. године, али је прекинута избијањем балканских и Првог светског рата па је довршена након ослобођења 1919. године. Исте године школа је и отворена а њени први учитељи били су Миро Павићевић и Мирко Ивановић. Занимљив је податак да је те године у школу уписано 105 ученика.
5.
Судбина досељавања и одсељавања није заобишла ни Стубичане. Своје “ место под сунцем” коначно су пронашли на данашњој трећој локацији села. Од свог постанка па вековима кроз историју, Стубица је бивала на тромеђи. У средњем веку на граници властелинства војводе Црепа, цара Лазара и Сисоја,затим на тромеђи раваничког, параћинског и ресавског среза, а данас на тромеђи општина Параћин, Ћуприја и Деспотовац. И како рече Стубичанин Миодраг Р. Николић: “ Вечито на тромеђи, вечитo”ничија”,а увек добродошла у свакој територијалној јединици.”
Литература:
1. Николић Р. Миодраг: “ Стубица”, Библиотека “ Хронике села”, Београд 1996. године.
2. Николић Р. Миодраг: “ Родослови стубички,” Библиотека “ Хронике села”, Београд 1997. године.
3. Николић Р. Миодраг: “ 80 година школе у Стубици”, Библиотека “ Хронике села”, Београд 1999. године.