Pepi Kotoraš – Beograd, Srbija

Pepi Kotoraš

Biografija: Pepi Kotoraš

Pepi Kotoraš je rođen 1953. godine u Splitu. 

Diplomirao je na Građevinskom fakultetu u Beogradu a zatim radio u Beogradu i Splitu kao dipl. inženjer građevine, arhitekta, statičar, inovator, teoretičar, autor niza patenata, enterijerista, slikar, pisac i maštar. Nikad nije bio član ni jednog udruženja ili partije. Voli rad u samoći kao solista, bežeći od klišea i osrednjosti. Piše tek od 2011. godine od kada je u penziji. Izdao je zbirku pesama pod naslovom „More pod kamenom“ i knjigu priča „Spavaj malecka željice“.  

Zauvek zaljubljen u more, vodu i lepotu, živi sa svojom porodicom u Beogradu i još uvek slika , piše i mašta.

 

ČEKAJUĆI MA 

Sve je počelo slučajno, upaljenim svetlom u prozoru na drugoj strani ulice. Pretrčavala si gola, put do kupatila i brzo zatvorila vrata. Nisam ti priznao, ali tada sam se prvi put zaljubio u tebe. Sve ostalo je bila slučajnost. Nenamerno sam satima čekao da se “slučajno” sretnemo pred tvojim ulazom, i da se ovlaš, neformalno upoznamo, dok su mi  noge doslovno drhtale. Tada sam se drugi put zaljubio, pa treći, pa… A svaki put kada bi se desila ljubav davao sam ti novo ime Ime za novu ljubav. Do kraja decembra imala si već dvadesetak imena.

Ja sam završavao Likovnu akademiju, a ti si tavorila na drugoj godini Veterine. Dovlačila si krišom u svoju podstanarsku sobu razne životinjice i životinje. Životinje su, obično, završavale kod mene, jer ih tvoja gazdarica nije rado primala. Doduše, i ja sam živeo u stanu svoga ujaka, koji je, na sreću, već duže vreme službovao u Londonu. Ponekad sam bio i ljubomoran na tvoje ljubimce. Sećam se da smo se grlili u uglu balkona nekog bioskopa, kada si ti ustala, jer si zaboravila da nahraniš svoje ptice. Psovao sam u sebi sve te nedužne kanarince i papagaje, hvatajući tvoj užurban korak. A tebe pratiti, nije bilo lako. Živela si dvesto na sat, svuda si stizala i sve si htela. Jedino, kad bismo bili nasamo, bežala si kao jegulja, tvrdeći da se još nedovoljno poznajemo.

Do kraja decembra, te 1979. godine, nismo se još pošteno ni poznavali. Obećala si mi – sve može samo kad prođe godina. Poslednjeg dana decembra, u predvečerje smo se prijavili na recepciji hotela, ti si nosila dve torbe pune raznih, domaćih đakonija, a ja sam platio najluksuzniju sobu na devetom spratu, s pogledom na Kalemegdan. Šparao sam dva meseca, ali za više od jednog noćenja, nisam imao. Te sam noći trošio tvoje 25, 26, i 27. ime. Nijedna žena za noć nije dobila toliko lepih imena. Zavalili smo se u veliku kadu ispunjenu pjenušavom, toplom vodom. Mirisali su kineski štapići, čula se spora muzika, na pokretnim poslužavnicima su se znojile tvoje makovnjače, kolači i kiflice i, što je najvažnije, kanarinci i papige su bili nahranjeni. Do ponoći smo ležali jedno naspram drugog, upotrebljavajući noge umesto ruku. Obećala si mi se u ponoć i ni minut ranije. A ponoć je prosto doletala u valovima, s odbljescima vatrometa na zidu kupatila, petardama i mladim vinom što je još uvek rezilo dižući mehuriće u venac na površini. Grad je nešto slavio, ali to se nas nije više ticalo.

Nastavili smo da živimo odvojeno, na suprotnim stranama bulevara. Rasporedom saksija na prozoru, znala si mi napisati svaku porukicu. Čak si i meni poklonila jedan kaktus s kojim sam naučio četiri reči: Da, Ne, Možda i Volim te. Ti si za mene bila Sve što mi treba, a ja sam bio Nešto što tebi treba. Živeli smo različitim brzinama. Ti si bila ekspresni voz, a ja biciklista. Bio sam ubeđen da me voliš, jer ti mrzeti nisi ni znala.

Uskoro si napustila studije i zaposlila se u pet-šopu. Neretko si mi donosila životinjice koje bi neko ostavio pred tvojom radnjom. Naravno, ja sam ti to skupo “naplaćivao”, na obostrano zadovoljstvo. Nadasve sam bio siguran da ćeš ih svaki dan, barem dva puta obići. U stvari, koga si više volela, mene ili životinjke, nisam uopšte bio siguran. Tek kasnije sam shvatio da su to samo folije jednog te istog, tvog blaženstva. Dobijala si nova imena, nizala ih, a onda bih izmislio neko novo, prije no što si se na staro navikla. Povremeno bismo svratili u restoran onog hotela, na piće. Pila bi svoj beli koktel iz damske čaše s visokom drškom, svežom višnjom i koricom limuna, a ja bih tražio neko obično, seljačko pivo od pola litre. To što smo imali, bez razmišljanja smo trošili za sat–dva užitka, a onda bismo opet zajedno štedeli. Menjala si frizure, garderobu, omiljene glumce i pesme, a vraćala se meni.

Onda si preko noći završila neki kurs i postala stjuardesa. S jednog putovanja se, jednostavno, nisi vratila. Napisala si mi da si se zaljubila u nekog iz familije Romanovih, na dugom letu preko Afrike do Johanesburga. Samo toliko. Tvoja pisma su postajala sve kraća. Pitala si za mene i ljubimce, a ja sam ti odgovarao kako životinjke tuguju i lagao da dozivaju tebe. Vrlo brzo su tvoja pisma postala poruke i onda se sve svelo na pozdrav na poleđini razglednica. Nadao sam se da će me proći, ali sa svakom razglednicom bi srce ponovo zaigralo. Uzalud bih tražio neki znak, sakriven na beloj poleđini, makar otisak tvog prsta ili trag maskare rastvorene suzom. Onda bih okretao razglednicu i danima posmatrao šarene boje Bombaja, tirkizne vode Polinezije ili čudna svetla u pustinji Gobi, kao da to nisam mogao videti u svakom listu Nacional Geografika. A ja sam, čini se, samo gostovao u tvom vremenu i nisam otišao dalje od vetrovitih Karpata.

Završio sam Akademiju, ubrzo postao profesor i već vodio svoje prve studente. Prodao sam stotinak slika i otkupio onaj stan od ujaka, spojio dve prostorije u lep atelje. Preko puta, gde si ti stanovala, doselila se neka sredovečna porodica sa decom. Sad su i ta deca skoro sredovečni ljudi. Samo raspored saksija na njihovim prozorima meni više ništa nije značio.

Ostao sam tu, na severnoj strani bulevara, znajući da ako se odselim, više se nećemo naći. Čekao sam vesti od tebe, na staroj adresi, jedinoj za koju si ti znala. Ti si ih menjala, ako si ih uopšte imala. Zarobljen tobom, ovim vremenom, ovim mestom. Polako sam shvatao da je prva nit paukove mreže u koju sam uhvaćen, ispletena one noći kad si pretrčala sobu do vrata kupatila. Ta nit se koso protegla preko bulevara, prolazila kroz krošnje divljih kestena i ulazila u moje oko. Zarobljena jednim pogledom. Još i sada stoji. S druge strane niti mi se mesecima smešila ćerka onih ljudi što su doselili. Smešila se njena naivna mladost, ne shvatajući, koliko bora i protraćenog vremena stoji između nas. Srećom, svako vremenom shvati kad nešto ne postoji. Devojka preko puta je to saznala za nekoliko meseci i ja sam ostao sam, upleten u svoju zabludu.

Vremenom sam atelje ispunio tvojim portretima. Slikao sam te uvek po sećanju: ozarenu, tužnu, pohotnu, zanosnu, prelepu. Slikao sam te u trku, zamišljenu, nehajno razdvojenih nogu, u snu, u snegu, u senci. Slikao sam samo usne, ušnu školjku, bedra… grudi. A tek oči! Oči s ono malo šminke, dve kose crne crtice prema slepoočnicama i sasvim, sasvim malo sedef-plave.

A priznaću, noći su bile divne. Snovi u tvojoj sedef-plavoj. Negde oko tvoje ponoći kažeš: „Hajdemo na Kalemegdan da gledamo zalazak.“  I ti se za dva minuta obućeš i, kao i svako “muško”, čekaš da se ja spremim. Uskoro, umesto na vidikovcu, završimo u Zoološkom vrtu, gde smo nahranili sve što nosi dlaku i perje i konačno zaspemo, zagrljeni na onoj klupi pred fontanom s labudovima. Ujutru se čuvar začudi, kada iznutra prhnemo kroz kapiju koju je tek otključao. Onda na trolejbuskoj okretnici kupimo najukusnije, još sinoć skuhane vruće viršle. Ja s malo, a ti s puno senfa. Oprostimo se na nekoliko sati i ti odeš, namerno mrdajući guzom, što se i ne vidi od sakoa kojim sam te noćas ogrnuo. Kosa ti igra ufrćkana od noćašnje vlage. Mahneš mi, ne okrećući se, prstima što jedva izviruju iz rukava i nestaneš. Uveče mi vraćaš sako, upišan od umazanog kučeta, a taj nevaljalac me umilno gleda svojim crnim dugmićima s praga.

Ponekad sam neku od tvojih slika odnosio na Akademiju. Ne znam kako sam studentima izgledao dok sam pristrasno tumačio lepotu u crtama tvoga lica, lica na kojem sam obožavao sva tri mladeža, bore od smeha, ostatak dečije kreme na vratu, i kapljice kiše na čelu. Pričao sam da harmonija lepote leži u apsolutnoj simetriji, razmaku očiju, iskrama u njima, u odsjaju vlažnih usana. Učio ih da grudi nisu lepe zato što su velike ili male, nego zato što su upravo tamo gde jesu, praveći neodoljiv jednakokraki trougao između brade i bradavica. Dok sam pričao uvek je u prostoriji nastajao tajac, ili se meni činilo da je sve utihnulo da bi se čulo disanje s platna. Uistinu, ti bi uzdahnula, namignula mi i dala jedva vidljiv znak usnama. Govorio sam da je najvažnije to disanje, jer ako slika ne oživi, ostaje samo sloj uzalud bačene boje.

Kao posle nekog verskog obreda, u sali se nije barem minut ništa događalo. Slušaoci su verovatno čekali hoće li ludi slikar još nešto reći, ili da se tvoj duh umiri na platnu. A meni se, ne znam zbog čega, baš plakalo. Naglo bih sliku prekrio masnim papirom i otišao iz ateljea. Do kraja dugog hodnika bih čuo uporan aplauz studenata. Ne znam kome, verovatno tebi, ili rasutim delićima tvoga duha.

U prizemlju bih zavirio u poštansko sanduče. Opet ništa. Do trećeg sprata kopnim brže od snega. Otvaram vrata stana, palim svetlo i vidim svoj odraz u velikom ogledalu na suprotnom zidu. Tačno me pola nema. Stoji moja desna strana sa rukom kojom držim tvoju sliku, a dela sa srcem nema. Leva strana ne postoji. I pada u vodu čitava moja, netom ispričana, laž o apsolutnoj simetriji, o harmoniji, o disanju, o postojanju. Setih se priče o Dorijanu Greju. Odlažem te pažljivo u sobu, gde samo tebe čuvam, a vrata zacvile tvojim glasom. Ovaj put sam u to siguran. Ostavljam vrata otvorena. Pravim koktel boje mleka za tebe, a za sebe otvaram pivo. Buljim u mrak sobe, čekam da zakoračiš u svetlost i ispiješ i mene i čašu.

Ako ipak zakoračiš, znam da ćeš me ovlaš poljubiti i odmah pitati gde su ljubimci. Njih posle 22 godine više nije bilo, osim dve kornjače. Umirali su, uglavnom, od starosti, a nove nije imao ko donositi. Prvo je umro kanarinac, kojeg si donela iz radnje jer niko nije hteo da ga kupi, zato što nikad nije pevao. Nije pevao ni kod nas. Raspevao se kad je shvatio da se ti ne vraćaš. Kažu da ptice pevaju zbog tuge, krošnje zbog vetra, a ljudi da ne zaborave.

Ne znam za ljude, ali ja sam sve više pio, da li da te zaboravim ili da te zapamtim, to više nije važno. Zavukao bih se u najtamniji deo foajea našeg hotela, u separe do bara. Posmatrao sam park kroz metalizirano staklo. Bliže mi je bio tašmajdanski park, ali sam znao da je tamo nekad bilo groblje. Ovako sam, makar, gledao u stabla koja nisu nicala iz grobova. Uhvatio bih se za grive divljih pastuva, čiju sam krv ispijao iz zatamnjenih flaša, a oni bi me sve češće nosili po nekoliko dana bez prekida. I znam da bih postao klošar da nije bilo Zorica, Jelica ili Snežana, kojima je trebalo vremena da shvate zašto ih ne mogu voleti. A onda bi došle Verice, Gorane… s istim pitanjem. Ponekad bi mi se to vino učinilo suviše trpko, kao trešnje ubrane ispod groblja u kotlini moje bake. Trpko je sve što crpi snagu samo iz zemlje na koju nikad ne pada sunce. I bilo je trpko, ali tada sam već bio dovoljno pijan da mi ne smeta.

Ovaj stan mi nije ništa značio, osim kao jedina adresa za tvoje, sve ređe, razglednice. Lažem. Zaboravio sam na sobu s tvojim portretima. Lažem. Zaboravio sam i na gospođu i gospodina Dodža. To su one dve preživele kornjače, koje nekad nisam primećivao, a sada se neprestano družimo. U početku smo mislili da su barske i napravili smo lepo jezerce za njih. Kasnije se ispostavilo da su to šumske kornjače.

Silom prilika zavolele su vodu, i sada ne prođe dan da se gospoda Dodževi ugodno ne prošetaju, okupaju, a zatim se sunčaju. I srećni su, jer su udvoje. Srećni, onoliko koliko njihove tupave glavice mogu biti.

Četiri godine na moju adresu, nije stizalo ništa. A onda je poštar doneo, osrednje velik paket u UNICEF sivo-plavoj kutiji, s pečatom Kalkute. Slepoočnice su mi zadobovale eksplozijama pulsara, a ono u grudima, kao da je neuspešno nanovo učilo kako se kuca. Do uveče se svetlo nije palilo, a paket je nedirnut ležao na stolu. Nešto tvoje u sivo-plavom, malom sarkofagu u kome je sahranjena tajna tvog neizbrisanog nestajanja. Okolo mrak i praznina.

Danima sam prelistavao uredno složen album i brdo novinskih isečaka na dnu kutije. Hvatao sam papiriće svih dvadeset i dve godine tvog života. Shvatio sam da ne postoji nikakav ljubavnik Romanov. Sve što je bilo u kutiji bilo je isečeno iz lokalnih novina širom Indije. Nešto na Engleskom, ostalo na Hindu jeziku. Dugački tekstovi i prateće fotografije, ti s detetom, s troje dece, s desetak, ti s 5000 svoje dece. Sva deca su te zvala Ma, što na Hindu znači mama. Dvadeset godina si bila Ma, negde u zabiti severne Indije, na nekoj blatnjavoj visoravni, ispod Himalaja. Brinula si o koloniji dece, koju niko nije hteo. Rasipala si nemilice ono čega je beskrajno bilo u tom malom telu. A ja sam sebično hteo svu tu ljubav samo za sebe. Tražio sam neku poruku od tebe, upućenu baš meni. Nisam je našao. Debelim flomasterom je bila precrtana svaka reč koja je mogla ukazati gde se zapravo nalaziš. Crna boja je probijala na drugu stranu i činila tekst nečitljivim. Zašto ne želiš da znam gde si? Gledao sam tvoju decu, neuhranjenu, tužnu i bolesnu. Shvatio sam da si njima, možda, više potrebna.

Posle nekoliko dana gladovanja nad kutijom, uočio sam na ofarbanom delu novinskog isečka, sitno napisanu poruku: „Voli te tvoja Ma.“ Nešto kao gusta, topla tečnost se razlilo mojim mozgom i pomračilo ga. Probudio sam se nekoliko dana kasnije, u belo-zelenoj sobi. Svita mojih rođaka i prijatelja su me zabrinuto posmatrala. Moždani udar. Paralizovana leva strana. Pomislio sam da je svejedno u kom stanju čovek umire, možda je bolje i ovako, osakaćen. Tih dana vraćao mi se isti san: moja Ma i ja, umiremo istog minuta, razdvojeni hiljadama kilometara. I ona i ja nemamo jednu stranu tela. Ja umirem što je ne mogu naći, a ona jer mi se ne može vratiti. Setio sam se svoje bake, koja je dugo bolujući odlučila da sutra umre. I sutra, tačno u podne, umrla je.

Ja nisam hteo da dugo bolujem. Odlučio sam da sutra umrem. A onda je jedna Zorana, žena koja je brzo shvatila zašto nju ne mogu da volim, donela onu kutiju u bolnicu i rasula sadržaj po mojoj postelji. Zurio sam bezvoljno i čekao sutra. Zurio sam u sliku najbližu oku, na kojoj umorna nosiš dva dečačića, a između tvoje i dečije glavice, u daljini, nazirao se mali krst s tri pozlaćena srca. Znam da sam, nekad davno, taj krst negde video. Zamolio sam Zoranu da mi donese sve časopise Nacional Geografika iz 81. U jednom od njih sam našao sliku krsta, podno Himalaja, na visoravni, kod mesta Pratapganj. Tako sam saznao gde živi moja Ma. Shvatio sam da nekad savršenstvo nije dovoljno, čak ni savršena simetrija ili želja. Nekad u svemu tome nedostaje jedan detalj, kao onaj krst s pozlatom, da bi sve dobilo značaj. Detalj ili slučajnost ili sreća, korak između smrti i života.

Godinu dana sam se oporavljao. Ružna grimasa na licu je nestala, ali sam još uvek koristio štaku. Sve vreme me je Zorana pazila, ne tražeći ništa zauzvrat. Prodao sam sva „platna s namazom boje“ i sakupio lepu svotu. Ona platna s dušom nisam dirao. Umotao sam najdražu sliku moje Ma, i otputovao. Zorana me ćutke ispratila puna neuzvraćene ljubavi.

Od Bankoka sam putovao četvrtom klasom. Tih dana su u Indiji bili neki praznici, i nesnosne vrućine i gužve u vozovima. Jedino slobodno mesto su bili krovovi vagona. Ležao sam zaklonjen slikom, s torbicom punom novca, jer tamo gde sam išao nije bilo banaka. Konačno sam, trećeg dana, stigao podno te blatne visoravni. Serpentinama sam se uspeo 500 metara do krsta sa tri pozlaćena srca. Odatle sam prepoznao tvoju kolibu, istu kao na onim slikama. Neka deca su svirala na šupljim tikvama koje su uranjali u vodu proizvodeći razne tonove, ili su time signalizirali moj dolazak. Stazom između pirinčanih polja, došepao sam do kolibe. Bila si nagnuta nad sveskom većom od školskog dnevnika. Jednostavno si se okrenula i stisnula se svom dužinom tela uz mene, bez iznenađenja, kao da sam iza tvoje stolice oduvek stajao. Konačno sam grlio moju Ma, najmršavije stvorenje koje sam ikad zagrlio. Prošaptala si da smrdim na dim iz tunela, a ja sam trućao kako te volim, volim, volim…

Ćutali smo dok je padao mrak, grlili se i dodirivali kao dve životinje koje samo dodirom mogu da iskažu osećaje. Kao dve gladne ptice koje su preko okeana doletele na ostrvo, na kojem se uvek gnezde, samo su ovaj put suviše stare da ga sviju. Još ovo leto će provesti zajedno, nežno se kljucajući i zauvek ostati na tom kamenjaru.

I tebi je falila leva strana tela. Sasušila se od neke boleštine koju si preskočila da nazoveš. Ipak, ako bi se slikali s desne strane, bili bismo još uvek lep par u zlatnim pedesetim. Te noći smo izvukli sve atome uspavane strasti iz sebe. Nešto kao ona novogodišnja noć u hotelu, samo bez vatrometa, kiflica, kineskih štapića i muzike, ali još lepše. Razdanjivalo se kad smo, u predahu, počeli da razmenjujemo rečenice. Gledali smo u urušenu tavanicu od nagorele trske, s rupama kroz koje se promaljalo Sunce. Htedoh ti reći nešto predivno i rekoh kako je ona naša soba i čitav deveti sprat hotela renoviran i obložen divnim crvenim mermerom. Ti kao da nisi to čula. Samo si rekla da moraš rano da ustaneš jer danas sahranjuješ svoje dete, malog Jantra. Ustala si i spretno se uvila u šareni čaršav. Nisi plakala. Za dvadeset godina si ih previše sahranila.

– “Ali dolazi nam jedna slatka devojčica iz sirotišta, Mirijam, videćeš je“, živnulasi i upalila vatru za čaj.

Nikad se nisam tako bedno osećao. Ja sam pričao o nekom nevažnom oblaganju kamenom, u danu kad ti sahranjuješ svog dečačića. Shvatio sam koliko sam beskrajno jadan u svojoj sebičnosti.

Pričala si kako se kolonija sama održava, da se deca školuju, da rade u poljima, sade pirinač, seku trsku i sama prave nameštaj od nje, kako imate svoje učitelje i lekare. Nekad se svakodnevno umiralo, a sad je mnogo, mnogo bolje. Svi imaju kolibe, ne lošije od ove. A nekada je to bila blatnjava visoravan, sa stotinak dece, ostavljenih da ih lepra dokrajči. Sada niko od njih ne prosi, niko nije gladan, selo od 5000 napuštenih malih duša, ali svi imaju nju – svoju Ma.

Došao sam kao stranac sa ko zna koje planete, da pričam o svojoj plemenitoj ljubavi, patnji, čekanju, o svojim sebičnim snovima, i da te pitam da li postoji gospodin Romanov. Dok si ti spasavala i sahranjivala svoju decu, ja sam kao nezreli pubertetlija oslikavao kapljice kiše na tvom čelu. I sada ta ista slika irealno visi na ovom ispucalom, zemljanom zidu, koji će se za koju nedelju, navlažiti od dolazećih kiša.

Postoji jedna veoma pogrešna izreka, da čovek najpre treba da voli sebe, da bi mogao voleti druge. Čovek po prirodi, od rođenja, užasno voli sebe, toliko mnogo, da se jedva seti da voli i ostale. Naravno, postoje izuzeci, kao što je moja Ma.

A ja, kao svaki sebičnjak, žaleći samo sebe, pohlepno htedoh ljubav moje Ma, samo za sebe, kao da je meni potrebnija nego onoj sirotoj deci. A ispod svojih nogu nisam primećivao one, koji bi zbog mene patili. Pogrešio sam. I ja sam prosečan čovek.

Izašli smo na sunce, do jezera. Svako sa svojim štapom, bez zagrljaja, naoko bez romantike. Jato belih labudova je spavalo na vodi s glavama pod krilom. Vetrić ih je nosio po vodi kao brodove od papira, a oni se nisu budili.

– ’’Ako hoćeš da odeš, moraš to učiniti pre monsuna“, rekla si. „Ja moram ostati da čuvam  našu Mirijam!“

                                  ………………………………

Budim se iz groznice. Osećam i levu stranu tela. Mokar sam, ali je temperatura, izgleda, spala. Sam sam u sobi sa slikama moje Ma. Kroz otvorena vrata dopiru zvuci iz kuhinje. Neko pita:

– ’’Kako mu je?

 ’’I dalje čeka svoju Ma. Poslednjih deset godina, otkad smo u braku, svake zime navuče grip pa bunca.“  čujem glas moje Zorane.

– ’’A odličan mu je onaj roman Karusel neuzvraćenih ljubavi.“

– „Ma pusti ga, pošašavio je od kad se vratio iz Indije, ma ni prije nije bio svoj.“ 

Na uglancanom parketu, posmatram laganu dnevnu šetnju gospodina i gospođe Dodž. Prvo će na salaticu, pa u vodu, a onda će da uživaju u dvoje na Suncu. Srećni su onoliko koliko to njihove tupave glavice mogu da budu.

                                   ………………………………

Hteo sam ovu priču da posvetim kćeri jednog časovničara, ali ona odavno zaslužuje čitav jedan roman, pa bilo bi najbolje da priču posvetim svim Duškama, Zoricama, Marijama, Irenama… i onima kojima nikad priča nije bila posvećena. Znam, život je i bez mene nepravedan.  

KORSAK  

Sve naseobine ljudi imaju neko svoje sveto mesto. Najčešće je to neka crkva, džamija, spomenik ili groblje. Čak i svaka usamljena brvnara, skrivena šumama na severu Aljaske, ima svoje svetište. I te brvnare bi trebale imati svoja groblja. Moje svetište je kedrova šuma udaljena pola dana psećeg trka. Zapravo središte svetilišta je veliki proplanak, nastao igrom prirode ili nekim čudom, u obliku srca okružen gustim stablima kedra. 

Tamno nebo je postalo jedva primetno sivo. Na Aljasci to znači da se razdanilo. Uprežem deset pasa da što prije stignem do svetilišta. U krznenu torbu na sankama pažljivo spuštam Korsaka.  On tiho zacvile kao neko ko je već navikao na bol. Jedanaest mu je, mogao je još koju godinu trčati šumom, ali on prosto nestaje, istrošio se, smršao, ne jede. Nosio sam ga i u Ankoridž. Veterinar kaže : “Potrošen pas, zadnje noge ne slušaju, bubrezi posustaju, a i dosta je vukao…treba ga uspavati.” Nisam dao da ga uspava. Lečio sam ga još četiri meseca, držao u toplom, masirao stomak i noge, ali ne pomaže – boli ga.

Ovo je drugi put da se vozi sankama, umesto da ih vuče. Čini mi se da mu prija. Čujem kako repom udara o zidove torbe, izdužuje vrat prema meni i pokušava da me lizne. Samo mu oči suze kao i moje, ali ne od hladnoće.

Korsak se i rodio u onoj kedrovoj šumi. Njegova majka se oštenila na putu, a da nisam ni znao da je skotna. Vukla je sanke uporno sve dok nisam primetio crvenu prugu ispod repa. Donela je prije vremena na svet pet sitnih kučića. Korsak je bio najkrupniji. Umotao sam ih i zajedno sa majkom stavio u krznenu torbu na sanke. Jedino je on preživeo put do brvnare. Anja, moja žena Ruskinja, dala mu je ime Korsakov. Ime je bilo je malo predugačko, pa tako ostade Korsak.

Sa šest meseci je svu noć spavao napolju, sa dvanaest je već bio najbolji pas u zaprezi. Taj mešanac samojeda i haskija malo je jeo, a uporno trčao do iznemoglosti. Jedino njega od svih pasa nisam ni noću vezivao. Svi ostali su bili vezani lancem za svoju čeličnu bolcnu. Bilo je dovoljno da sa njim opkoračim krug oko brvnare i da on svati da je to nevidljiva ograda, koju ne sme da pređe, a sve unutar toga treba da brani. Kad bi bile snežne oluje s temperaturom 55 ispod nule, znao je skočiti na krov brvnare i priljubljen uz topao dimnjak svu noć stražariti. Ujutro bi ga često nalazili pored njegove mlade ljubimice, snežno-bele kujice Lise.

Oko podne stigosmo u kedrovu šumu. Pogledah kroz granje na proplanak – na njemu se odmara malo stado jelena, sigurno da ih na toj čistini vuci ne mogu iznenaditi. Mogao sam lako jednog oboriti, ali nisam zbog toga došao. Osetih tišinu ovog svetog mesta. Čuje sa samo dahtanje upreglih pasa nestrpljivih da ponovo povuku sanke. Iz torbe izvadih Korsaka i stavih na sneg. A on…, kao da je znao šta sledi. Ponjušio je redom sve svoje drugare u zaprezi a onda me pogledao kao da me pita: 

– ”A gde je Lisa?” 

– ”Lisa je ostala kod kuće.“, rekoh mu tiho. 

Hoda poslušno tik uz moju nogu. Posmatram ga i čini mi se da danas manje vuče noge. Stadosmo nekoliko puta. Predomišljam se, pa onda ipak nastavljam sve do mesta gde nas psi više ne mogu videti. Korsak me netremice gleda, beskonačno mi veruje. 

Tu su ona tri najviša kedra. Jednom sam ih pokazao Anji i rekoh joj da me, kad bude, samo nasloni na neko od njih i useče u koru: Tom Orr, od 1953. do dve hiljade i neke. Oboje smo se nasmejali, a znali smo da mislim ozbiljno. Još jednom pogledah u Korsakovo žuto i plavo oko. Pogled mu izgleda pomalo začuđen, ispitivački. Čudi se zašto sam ga poljubio u njušku jer, nikad ga nisam ljubio. Ipak je on životinja, ne može sve razumeti. Ali, ako ne požurim, ipak će sve razumeti. Zato povukog oroz. Razlegao se pucanj. Žutoglavi detlić prekide svoje kuckanje o drvo. Posle nekoliko minuta je nastavio gde je stao.

Već umorni psi su se ućutali. Staza je uglavnom u usponu, a mrak je sve gušći. Stojim na rubu sanki i posmatram praznu torbu ispred sebe. Oblika je mornarskog ruksaka, napravljena od izvrnutog medveđeg krzna. Ogromna je. Više puta mi je spasila život, kao i Korsak. Setih se snežne vejavice u sumrak pre dve godine, kad su mi bežeći pred olujom, pukle sanke. Mogao sam ih popraviti da mi šake nisu promrzle. Bilo je toliko hladno da sam psima prstima otvarao sleđene kapke. Nekako sam oslobodio pse i pustio da ih Korsak vrati kući. U njegovu ogrlicu sam stavio poruku za Anju: Ne brini, noćim kod Krivog Roga, a sutra dolazim. Poslednjim atomima snage sam snegom pokrio krzneni ruksak i zavukao se u njega. Gotovo hermetički zatvoren brzo sam se ugrejao. Do jutra sam bio zavejan u dubokom snegu. Tada sam čuo neko komešanje jer me čopor vukova nanjušio. Otkopali su me i počeli me gristi kroz medveđe krzno. Tada sam začuo i režanje Korsaka, kojeg je Anja poslala nazad, da mi se nađe. Vuci su se ustremili ka njemu. Zapucao sam koltom kroz krzno i nekako izašao. Jednog vuka sam uspeo ubiti pre no što su se ostali razbežali. Do noći smo, izujedani Korsak i ja, uspeli dovući slomljene sanke do brvnare. Za ta dva dana je pretrčao preko 70 milja bez spavanja. Da nije bio savršen, Korsak bi bio čovek.

Ima onaj izraz (kad se nešto loše desi): Ko zna zašto je to dobro? Ne znam šta bi moglo biti dobro u ovom danu. Možda ga zveri upravo trgaju po šumi. Prvo pojedu utrobu, a noge i glavu ostave za kraj. Uvek sam smatrao da je život i smrt prirodan proces. Na život možeš da utičeš, a smrt i nije toliko važna. Smrt je samo trenutak  prelaska iz života u nešto drugačije. Možda je to drugačije zapravo ništa, a možda i nije?  Ako ništa drugo, umrlo telo posluži kao hrana. Samo, … Korsak je bio nešto sasvim posebno. 

Ipak, mora da u svemu što se desi ima nešto dobro. Sećam se proleća kad je medved provalio u daščaru gde sam pripremao kože i krzna. Sve je polomio, iskidao, izgrizao. Moj brat, koji je živeo u dalekoj Tanani, došao je da mi pomogne obnoviti kožaru. Nismo se videli čitavih 14 godina. Mogao sam i sam obnoviti daščaru, ali onda ga ne bih zagrlio, podelio sa njim rakiju od 70 gradi,  pitao ga za zdravlje, familiju, planove. Da nije bilo tog medveda, brata ne bih ni tada video jer, nakon dve godine, nađen je smrznut u snegu.

Drugom prilikom mi je dabar, uhvaćen u klopku, odgrizao domali prst na levoj šaci zajedno sa prstenom. Nedugo potom sam prsten našao u utrobi ubijenog risa koji je, dan dva ranije, nanjušio moj zaleđeni prst. Rana je brzo zacelila.

Tada sam bio još mlad i povremeno bih iz divljine otišao u provod u Ankoridž. Tako sam slučajno u luci naišao na grupu Rusa koji su ribaricom, neoprezno ili namerno, ušli u vode Aljaske. Bili su zatvoreni u svom brodu i čekali deportaciju. Među njima je bila i Anja. Razgovarali smo preko palube. Pomogao sam joj da je ne vrate. Kasnije bi mi u šali rekla da se udala za mene samo zbog odgriženog prsta, jer sam venčani prsten morao držati na desnoj ruci kao i svi njeni Pravoslavci. 

Svašta mi pada na pamet stojeći se na rubu saonica. Misli mi beže od kedrove šume, a suze same klize do pola obraza, ili kapnu na brkove i tamo se zalede. Kakav sam ja to lovac i traper kad tugujem za svakom životinjkom ili posečenim stablom? Traper sa ovakvim srcem – pa gde to ima? Približavam se brvnari. Pokušavam navući neki smešak. Lomim onaj led od okamenjenih suza. Uzalud, mnogo ih je.

Anja mi otvara vrata i pravi se da ništa ne primećuje, da se ne bih postideo. A zna me u dušu. Odmah me zapuhnu toplina. Vatra se rasplamsala na promaji. Anja se osmehnu:

– “Lisa se okotila, pogledaj kako su slatki !” 

U korpi do vatre leži keruša sa šest priljubljenih štenaca nalik na uspavane krtice. Tri bela i tri šarena. Korsakovi štenci. Kako je priroda sve to uredila – ne da ti ni da odžališ. 

Nakon večere pijemo vruć čaj i posmatramo prinove kako se meškolje tražeći sisu. Neka ih uz vatru dok ne progledaju a onda ih premeštamo u dečju sobu, kad već nemamo dece. Soba se ne greje. Moraju se navići na oštru zimu. 

– ”Tome, onog glavatog, šarenog sam nazvala Korsakov.”, reče Anja. 

– “ Neka bude Korsak. ”, složih se sa njom. 

Polegasmo  konačno i mi s nogama prema kaminu. Svako na svojoj polovini kreveta , svako sa svojim mislima. Mi nismo bili jedan od onih parova koji su mnogo pričali. Mnogo toga smo međusobno odavno podelili, a ipak ponešto bi ostavili samo za sebe. Nikad nismo pričali kako se voli, kako se vodi ljubav, o simpatijama iz mladosti…

A kad bi se Anjim život stisnuo kao osneg u jednu grudvu, to bi izgledalo ovako:

Anja Drozdova se rodila u Nikolskoj, u malom ribarskom naselju na zapadnoj obali Beringova mora. U porodici bez muške dece bila je od detinjstva predodređena da radi na očevoj ribarici. Kad je završila osmi razred, po tradiciji se išlo na ekskurziju u Petropavlovski-Kamčatka. To je bio prvi grad koji je Anja ikad videla. Otac joj je dao neki novac da tamo kupi parangal za ribarenje. Nekako baš tada, u gradu je gostovao orkestar i hor iz Novgoroda. Umesto da kupi parangal, Anja je otišla na njihovu predstavu. Bila je to opera od čuvenog Korsakova. Za nju je to bio neverovatan doživljaj, kao da je koraknula u sasvim drugi, nestvaran svet, ni nalik njenom životu. A taj svet je negde postojao, u nekim nepročitanim knjigama, na nekim dvorovima, skrivao se iza pozlaćenih ogledala obasjanim teškim kristalnim lusterima. Taj svet je bio toliko čist i svilen da ga se plašila dotaći svojim rano ogrubelim ručicama.

Razočarani otac nije imao čime kazniti Anju zbog neposluha – i tako je već živela gotovo isposničkim životom.  

Smenjivale su se sezone lova na haringe, crvene rakove, bakalare, skuše… Godine su prolazile na vetrovitoj palubi u gumenim čizmama, sa žuljevitim dlanovima ispucalim od soli i hladnoće. 

Bilo joj je već 30 godina kada ih je oluja bacila čak do Ankoridža. Tamo je upoznala svog Toma. Slagala je da se sve desilo zbog onog njegovog nedostajučeg prsta. Tajna je bila u njegovim toplim, velikim, plavim očima. Naučila je da je sve u očima. Zaljubila se, otišla sa svojim traperom mekoga srca u njegovu divljinu. Ali i onaj Korsakov je sa njom uvek  tajno putovao.  Korsakov, nikom otkriven, kao priželjkivani život koji ni studen divlje Aljaske nije mogao izbrisati.

(Ponešto od ovog sam od Anje saznao tek mnogo kasnije, kada me je zadnji put prislanjala uz one kedrove) 

 ……………… 

Vatra je ravnomerno oblizala grane pune smole.Onog upornog glavatog  Lisa je po ko zna koji put vraća u korpu. Ležim leđima okrenut Anji. Prošlo je 30 godina od kad je ona došla. Od tada se ne osećam usamljen. Čudno je kako je čoveku dovoljna jedna koliba, jedna tiha žena, čopor pasa, proplanak čuvan starim kedrovima, ledeni potok što poluti moj mali svet na sever i jug. Potrebno je tako malo da čovek bude sasvim ispunjen – valjda zato što ako je svega malo, može se voleti punim plućima. Sve što se dogodi će ostati tu na dohvat ruke i ostaviće trag na ovom mom čarobnom komadiću zemlje.

Sećam se kako smo onomad Anja i ja dogradili dečju sobu. Soba je ostala prazna jer dece nismo imali. Tu sad držimo štence dok ne ojačaju. Valjaju se po šarenim prostirkama koje je Anja tkala i vezla, raznose kapice, drvene igračke i majušne rukavice bez prstića. Zato smo i tako vezani za svakog psića, zato je Anja šutljiva, a ja na svoj način blesav. 

I posle toliko godina se pitam ko je taj Korsakov, kad samo posebni dobijaju njegovo ime? Pitam se da li ga još uvek voli više od mene, koliko je bolji i lepši, bili ona otišla njemu ako se jednom ne vratim iz šume? Zato se i vraćam njoj uprkos svih oluja, i onda kad mi se učini da to nije moguće. Ne dam Korsakovu moju Anju! 

Polako padam u san. Osećam njenu usnulu ruku na sebi. Noć je tiha. Sada Korsaka raznose vuci. Možda će od njega ostati samo ogrlica sa pozlaćenom kopčom. To je bila jedina pozlaćena stvar koju smo imali. Zaslužio je. Zaspao sam, a još nekoliko kapi je jastuk upio. 

Vatra pucketa. Uvek uključena radio stanica ispušta uobičajene zvuke. Vreme je magnetnih oluja i prijemna frekvenca se stalno menja. Odjednom se začuo radio Tbilisi. Kod Rusa je sve ogromno pa i radio signali. Najavljuju velikog Nikolaj Rimskog Korsakova. Čuje se njegova Šeherezada. Neko u sobi jeca. Ovaj put to nisam ja.

Postoje noći kad nebo miriše jače od zemlje, kao da neko vaga kojem svetu pripadamo. Aurora Borealis šara začarano nebo. Koliba bez ijedne lakovane stvari tone u svoj duboki san. Samo je Lisa budna. Liže zamagljeni prozor prema kedrovoj šumi. Neko nedostaje…

Da nije savršen, bio bi čovek. 

KAPI CRNE BOJE

Ona tamo prikolica za lubenice s tendom i nagnječenim točkom je njegova letnja soba. Tu on spava kad je toplo. Zakatančio je za drvenu banderu u slepom neasfaltiranom rukavcu što vodi od bulevara. Ispred je neka taraba, pa sve liči na zapušteno dvorište. Malo ko tu prolazi. A zimi spava na pijaci pod Tezgom br. 37. Obložio je spremište sa  stiroporom. Mali je to prostor pa se ugreje od  samog tela. Može se. Samo leti je zagušljivo i pijaca smrdi, pa prelazi u svoj “letnjikovac“. Do dva popodne nudi kafu i čajeve prodavcima. Debela Anđa kuha u svom kiosku, a on napitke nosi od tezge do tezge. Često neko zbog posla ili „švaleracije“ ode, pa ga on  zameni na tezgi. Tako dodatno zaradi. A Cigana uvek ima i kod njih se oblači. Kad se zaželi tople čorbe debela Anđa mu skuva, ili ide u kafanicu preko puta. Na pijaci se svi znaju. Oko pola devet dolazi Inspekcija. Raja se primiri, dok ne vidi da li idu do zgrade Uprave. Tamo oni uzmu pripremljene pare i njihov radni dan je završen, pa se najčešće zapute u kafanicu niz bulevar. Raja se nekako provlači, a ponajviše je zadovoljna inspekcija i Uprava.

Ima skoro pet godina kako je napustio ženu. Jednostavno je otišao. Ostavio joj je stan u soliteru na trećem spratu, eno oni prozori što se odavde vide, s plavim zavesama. Srećom, ona izbegava ovu pijacu da  se ne bi sretali, a i njemu odgovara. Upoznali su se na Likovnoj akademiji, zajedno je završili i oženili se. Ona nije htela da ima dece, htela je samo da  slika i da zarađuje. Svaki dan mu je prigovarala što više sedmica radi istu sliku, a on je samo tako slikao i drugačije nije hteo. Žena je završavala nekad i po tri na dan ta njena apstraktna “remek dela“ – samo se potpis na njima mogao pročitati. Malo je falilo da i cenu nije pisala uljem po sredini slika. Najviše mu je smetalo što u njihovim sobama više nije bilo smeha. Ali sve je to bilo i prošlo. Otišao je s koferom nasumično uzetih stvari. Ponekad, kad bi video da je  negde otišla, popeo bi se na treći sprat. Na vratima je još  stajalo njegovo prezime. Svaki put bi osetio da više tu ne pripada. Čak i prezime nije išlo s tim vratima iza kojih se ne živi. Imao  je  ključ, ali nikad nije ušao.

U početku mu je bilo teško živeti na ulici. Ne samo zato što su ga svakojako nazivali, te je na kraju dobio nadimak Ludi Peđa. Nezadrživo je hteo da slika, ali nije znao čime, gde i kako. Na pijaci, kao i u životu, vremenom svako nađe svoje mesto. Najvažnije je da nikom ne smetaš, i da ne daš na sebe. I samo zbog slikanja hteo je da se vrati u stan, kad se desilo čudo. Naime, Sanitarna inspekcija je naredila da se pijačna farbara zatvori, dok se ne ’’reši“ boja s nekim toksičnim oksidima. Tako je Peđa tristo kila otrovne boje dovukao u svoje spremište, a onda s njom počeo da oslikava istočni visoki zid pijace. Slikao je često i celu noć, po kiši, suncu, pod kišobranom ili najlonom, spavajući na kartonima. Slike su se nadovezivale jedna  na drugu kao prizori na džinovskoj celuloidnoj traci. U svakom prozoru jedna slika, strpljivo, pedantno urađena. Vremenom su ga prozvali Slikar Peđa, ili samo Slikar, i postao je maskota pijace. Vraćao bi se iznuren u svoj brlog pun boje, a sutra opet nošenje kafe, tezgarenje, slikanje do duboko u noć –  pa sve nanovo.

I kad bi se zavukao u svoj skučeni brlog, preumoran, a još uvek pun  adrenalina, nije mogao odmah zaspati. Miris boje i tek kupljenog vrućeg ponoćnog  peciva bi se mešao  s vizijama u glavi. U mislima  bi nastavljao poslednju  sliku, mešao boje i nanosio ih na zid. Osećao je iza sebe pijačne posmatrače kako nemo, u tišini, strpljivo posmatraju stvaranje njegovog sveta. Bez straha što sve trikove svoga genija nudi na dlanu, slikao je kao da je sam u vasioni, kao da iza i ispred tog zida  ne postoji ništa i sve se pretače u tanak sloj boje. Još kao dečak je od oca, običnog molera, naučio da bela prosto zablista tek kad joj dodaš kap crne boje. Godinama je kroz igru i posao naučio da se sve može  naslikati nijansama jedne boje, da nikad ne treba mešati više od tri boje na paleti, da gotova bela boja zapravo ne treba, jer se mnogo lepša dobija mešanjem tri određene boje s kapljicom crne. Od pamtiveka su slikari to pokušavali i uvek dobijali sivu – a eto on je to uspeo. Možda  su upravo zbog toga njegove slike imale onu „iskričavost“ zbog koje su njegovi potoci stvarno tekli, oblaci klizili lagani kao paperje, a u očima su se ogledale žive duše. Odjednom, kao pomračenje Sunca, ona kap crne bi se razlila po njegovoj svesti i zaspao bi. Komad još toplog ponoćnog peciva pao bi na pod Tezge br. 37.

Prošlo je šest godina i istočni zid je bio skoro sav oslikan. Peđa je ležao u svom ’’letnjikovcu“ još uvek mokar od vode iz dvorišne česme. Vreli julski dan je zamirao kad se počelo dešavati neko čudo. Prvo je čuo tihi zvuk iza prikolice, kao kad se mačka češe o tarabu, ostavljajući na njoj svoj miris. Očekivao je to „stvorenjce“ još mnogo ranije ali eto, ono se tek sada plašljivo prikralo pod okriljem mraka. Gledala ga je pokušavajući da ne skrene pogled, ustreptala, kao da je spremna da svaki čas pobegne kao sitan mali lopov. Udaljeno ulično svetlo jedva  je dopiralo do ovog ugla dvorišta. Već dugo su se oni gledali, ali nikad iz ovakve blizine. Njegova lepa Sonja.

Stanovala je kod tetke na sto metara odavde, u kući sa izlogom prema ulici i velikim dvorištem pozadi. Lepa Sonja se sa ulice mogla videti samo kroz otvor vrata koja su vodila u zadnju prostoriju za pravljenje kora. Tu ih je ona razvlačila nagnuta nad velikim stolom, i krišom pratila kad će Peđa naići. On bi ušao u prodavnicu i pazario kod tetke, a Sonja bi nekako, uvek  baš tada, nepogrešivo ulazila sa tacnom i gotovo trkom nestajala. Nije bilo teško naslutiti o čemu se radi. Tetki je bilo žao Sonjice. Pri porođaju su joj povredili glavu. Kasnije su kosti lobanje  zarasle i  sve je prekrila  zlatna kosica. Uvek je bila ćutljiva, i izgledalo je da je sve u redu dok nije trebala krenuti u školu. Tada se pokazalo da ne može upamtiti slova, da se ne snalazi u prostoru, da je u nekom svom zatvorenom svetu. Roditelji su je praktično napustili i završila je u sirotištu u zaleđu Dubrovnika, gde je bila do svoje jedanaeste godine.

Tamo ju je našla ova žena koju sada zove tetka. Našla ju je u očajnom stanju, u nekoj iscepanoj maloj pidžami, užasno mršavu, stolicama kao barikadom izdvojena od ostale  dece. Histerično je vrištala kad god bi joj se približio neki dečak ili muškarac. Nije imala prijatelja, nije ni sa kim razgovarala, samo je klimala ili odmahivala glavom. Kad joj je tetka prišla, Sonja je ispružila  lakat, naviknuta da je tako drže, kao da je sprovode u ćeliju. Ta scena kao da joj je pocepala srce. Odvela je tu musavu devojčicu kod sebe i smestila je u najlepši deo kuće prema velikom dvorištu sa šumom iza tarabe. Od Sonje nije ništa zahtevano. Sama je vremenom počela pomagati u radnji za izradu kora i hleba, ali nikad u delu gde se prodavalo. Volela je da samuje u dvorištu, hrani veverice i doziva ptice, igrala se sa žabama posle kiša. Imala je i svoje zečeve kojima su pred večer dolazili ježevi u goste. A neretko je, noću preskakala ograde između dvorišta, toliko vešto i nečujno da je nikad nisu uhvatili na delu. Čak ni psi ne bi zalajali. Nije smela ići ulicama ili bulevarom, jer tamo je bilo onih muškaraca kojih se i dalje plašila.  Posmatrala je ljude u osvetljenim prozorima, gledala život šćućurena, nevidljiva, zaštićena mrakom. Počesto je tetka probdela noć očekujući da se vrati putem iz šume ili preskačući ograde, a ona bi došla puna utisaka kao da je gledala neki zanimljiv film. Prepričavala je viđeno, zadihana, u  kratkim rečenicama, ne  shvatajući da se ne sme lutati po tuđim dvorištima. 

A onda, posle petnaestak godina takvih lutanja, u jednom  napuštenom dvorištu, izdvojenom šumarkom, pojavila se natkrivena prikolica. Noću  bi dolazio neki mršavi muškarac i kupao se go na dvorišnoj česmi. Zatim bi se zavukao u prikolicu i navukao zelene frotire kao zidove svoje letnje sobe. To je prvi muškarac kojeg se Sonja nije uplašila. Njegova uredno složena odeća je mirisala  na boju, a dok je spavao preo je kao mačak. Tada bi Sonja izbliza posmatrala njegovo lice obasjano snopom svetlosti ulične lampe. Radovala se njegovoj sutrašnjoj poseti. Znala je da će od tetke tražiti  đevrek i dve kifle, a ona će istrčati sa tacnom tek pečenih.     

Ta igra mačka koji prede i mišice koja ga posmatra trajala je gotovo pet leta. Peđa je znao za igru i pravio se da spava. Znao je da će to drago, plaho stvorenje pobeći u mrak čim se pomeri. Ali ovaj put je bilo drugačije. Ona je baš htela da ga probudi. Njegov mali lopov, njegova lepa Sonja. Vešto se popela na prikolicu još uvek spremna da uzmakne. Minuti  su prolazili, a ona se sve više primicala. Letnja haljinica je mirisala  na uskislo testo i vanilin šećer, a nos joj je bio žut od cvetova tratinčica.

– „Nećeš me udariti?“, prozborila je.

– „Neću nikada.“, uzvrati Peđa.

Nežno se privila uz njega jedva ga dodirujući kao da je od paučine. Srce joj je tuklo kao lokomotiva, a onda sve sporije i sporije. Zaspala je smirena, prvi put dodirnuvši muškarca. Peđa je prstom obrisao polen s njenog nosa. Povetarac se igrao sa zidovima od zelenog frotira pomešanog s mirisom šećera i boje.

Neko je odozgo označio taj trenutak, to mesto na planeti, to veče, onom kapljom čarobne crne boje.

Kratko vreme nije se događalo ništa, a onda se Sonja uplašeno prenula nesvesna koliko je dugo ležala.

– „Koliko sam spavala?“, upita.

– „Samo 15 minuta“, odgovori joj Peđa.

– „Jel to mnogo?“  

– „Ma nije, kuda žuriš?“

– „Tetka će vikati, idem“, reče Sonja i već krene u pravcu šumskog puteljka.

– „Čekaj, idemo  zajedno, idemo ulicom“, pokuša je zaustaviti Peđa.

 – “ Ne smem ja ulicom, tamo ima ljudi“, uplašeno će Sonja.

– „Ideš sa mnom, ja ću te čuvati“, smiri je on.

Sonja se ponovo privi uz njega jedva dosežući do njegovog ramena. Da je mogla sakrila bi se pod njegov pazuh. Tresla se od straha, ali ipak pristade. Zašli su  u ulicu.

– “Jesmo li mi sada momak i devojka?’’, opet će tiho.

– „Jesmo“, odgovori Peđa.

– “Ja ću ti biti najbolja devojka“, zacvrkuta ona.

Iz ulice su ušli u bulevar. Kod prvog osvetljenog izloga Sonja se istrgne i zalepi se za staklo. Radnja je bila puna ženskih  torbica, parfema, ukrasa, nakita, satova… Videla je izloge na sivo-belom tv-ekranu, ali nikad uživo. Učinilo joj se kao da je neko otvorio ogroman prozor i napravio predstavu samo za nju.

– „Peđa, jel’se sve ovo može kupiti?“

– „Može“, odgovori Peđa.

 – „A pošto je ona crvena torbica?“, zainteresirano će Sonja.

– “4.200 dinara.“

– „A koliko je to kiflica?“, radosno upita.

– “Skoro dvesta“, nasmeja se Peđa.

– „A koliko je kifli ceo izlog?’’, nastavi ona priču.

Volim tu devojčicu u telu predivne zrele žene, pomisli Peđa i ponovo je  zagrli. Nikad nije toliko voleo.

Sutra je Peđa došao u pekaru i kupio đevrek i hlepčić. Tetka ga je značajno pogledala kad je preko pulta pružio paketić za Sonju, koja je provirivala kroz okvir vrata. Spretno je Sonja skinula omot  i priljubila crvenu torbicu uz obraz. Nije se  ni zahvalila, pocrvenjela je kao torbica i  nestala u zadnjoj prostoriji.

– „Nemoj mi je povrediti“, više kao tihu molitvu izgovorila je tetka.

– „Prije bih umro“, odgovori Peđa.  

Navečer je Sonja došla do njegovog letnjikovca ponovo šumskim putem, ali puno sigurnija. Na usnama je imala crveni ruž, obula je crvene patike, a preko ruke je prebacila novu crvenu torbicu onako kako se nosilo pre pedeset godina. Prišla mu je nekako važna, kako je to verovatno videla u filmovima da rade žene kad hoće skrenuti pažnju muškarca. A ko je ne bi primetio kad je bila jedina žena koja je banula iz šumarka i šeta se po polumračnom dvorištu? Peđa je seo na rub prikolice i čekao da se ona zavuče između njegovih kolena. Ponovo su bili blizu šireći  nozdrve i upijajući miris već prohladnih noći. Sonja je iz torbice izvadila toplu kiflu i pružila mu. On je osetio da je to neka posebna kifla i lagano ju je rastvorio. U njoj je bila presavijena fina plava salveta, na kojoj su rukom bile nacrtane pahulje. Bilo ih je možda i stotinu, i sve su bile gotovo identične.

– „Jesu li ovo načinile tvoje rukice?“, upita Peđa.

– „Jesu“,  ponosno i važno će ona.

Peđa je zagrli nežno, a njoj se učini da joj je istisnuo sav vazduh iz pluća.

– „A znaš li Sonja da na celom svetu ne postoje dve jednake pahulje?“, upita je.

 Sonja  se odjednom rastuži:

– “Pa ti ne voliš moje snegove.“

Oči joj prosto zaplivaše u suzama, okrenu se i otrča u mrak. Trčeći nepoznatom stazom Peđa je posrtao, ali ju je ipak nekako stigao. Otimala se kao divlja mačka u gvožđu.  

– „Volim sve tvoje snegove“, ponavljao je sve dok njen otpor nije prestao.

Umirila se potpuno i kao da je stojeći zaspala stegnuta njegovim rukama. Nekoliko minuta kasnije mali šumski jež je pretrčao stazu. Peđa je zurio u mrak i grizao usnu da ne zaplače. Još juče se zakleo da je nikada neće povrediti. A dok su stajali činilo se da je nebom klizila kap čarobne boje.

Sonjica je u biti bila veselo „stvorenjce“ i nije bila zlopamtilo. Već sutradan su se odmarali u letnjikovcu, a zatim su otišli da gledaju izloge zaključanih radnji. Njih je Sonja zvala pozorišta ili predstave. Bila je jedini „gledatelj“, u prvom redu zamagljujući staklo svojim dahom. Kad bi prošao neki prolaznik na trenutak bi proverila da li je njen zaštitnik tu. Sve se manje plašila ljudi i više uživala u večernjim šetnjama. Prošli  bi ispod pijačne rampe i otišli do zida sa njegovim slikama.

– „Ovo je veliko kao voz“, oduševljeno bi kliktala Sonja stojeći tačno na polovini širine slike, jer joj je Peđa rekao da se tako najlepše posmatra.

Nekad je trebalo i ceo minut da odredi tu polovinu slike očima ga pitajući: „Jel ovde?“ A Peđi se duša smejala okupana eterom ovog posebnog bića. Sonja se dosetila  krede i ispred  svake slike je crtom označila polovinu. Trčkarala je od crte do crte i posmatrala ozbiljna kao da obavlja neki važan zadatak. Slike koje su joj se svidele dobijale su srce pored crtice. Uskoro je svaka slika dobila svoje srce. Imala je trideset i tri godine, telo Afrodite, um deteta, a dušu preko ruba svemira.   

Jesen je zašla u oktobar i zahladilo je. Peđa je prešao da spava pod svojom tezgom. Letnjikovac je ostao pust u onom dvorištu. Sonja je  dolazila uveče u osam, i često je donosila neku poslasticu i novu salveticu sa snegovima. Nije  im bilo lepo kao u letnjikovcu, nisu imali pogled na šumu, smetali su čuvari, prodavci i perači ulica. Zato su vreme uglavnom provodili u dugim šetnjama, i redovno bi se počastili kolačem u obližnjoj slastičarnici. Tada bi Sonja, po pravilu, dobila brkove od šećera, a nos i haljinu bi ubrljala krempitom. I dok je trljala fleku sa četvrtom čašom vode, Peđa je bio siguran da posmatra nešto prosto otkinuto od nekog drugog  neba. Nesvesna svoje lepote ogolila bi bedro tražeći zalutalu bubu nošenu prohladnim vetrom. A na tom bedru on je video stotine belih košuta u trku, klizili su oblaci puni njenih snegova, počivala je ljubav.

Obećala mu je biti najbolja devojka. Predosećao je nešto nejasno i plašio se ove sreće.

Sledila je oštra i vetrovita zima. Peđa je, nekako odjednom, počeo iskašljavati šake tamne krvi. Otišao je u bolnicu gde su utvrdili rak pluća u poodmaklom stadiju – verovatan uzrok: udisanje otrovnih boja.  Pokušana je hemoterapija i odustalo se u pola ciklusa. Vraćen je da umre pod Tezgom br. 37. Sonja je dolazila svaki dan i ostajala sve duže. Izbacila je svu preostalu boju i odeću koja je upila taj miris. Oprala je taj limeni sanduk u kojem je Peđa ležao ošamućen Trodonom i Morfijumom. Borila se sa strahom od ljudi. Strah nije jenjavao, ali je ona morala biti  uz Peđu. Uskoro se preselila i spavali su zajedno pod tezgom. Donosila je hranu od tetke, debela Anđa je uvek bila tu da nešto skuha, pomagali su i seljaci, i pijačni travari, svako sa svojim receptom za ozdravljenje. Neko je na tezgu prikačio veliki natpis: ’’Ovde spava Peđa!“, a ljudi su danju zaobilazili to mesto da ne smetaju.

Pijačna Uprava se uskomešala. Već odavno su dolazili likovni kritičari, slikari, povesničari umetnosti, novinari, političari i ljudi od uticaja da posmatraju „Peđine murale“. Zid je ograđen konopcima i mesinganim stubićima uz koje su se često tiskali i posmatrači. Znalo se  da je to naslikao neki beskućnik što spava na pijaci, ali  ukradenim bojama, na tuđem zidu, potpuno svojevoljno i bez ikakve nadoknade. Doduše, Uprava mu je prestala naplaćivati zakup tezge i tolerisala da spava u njoj. Već duže vreme mnogi su pijacu počeli zvati „Peđina pijaca“. Peđa se nije obazirao na sve to, on je bio rođen da slika i slikao je. Osim Sonje, sve ostalo je bilo nevažno. Ali sad se stvar izmenila. Za pijačnu Upravu nije bilo ni malo prijatno da neko, ko tu bespravno spava – i umre. S druge strane, procene vrednosti Peđinih slika  su vrtoglavo rasle i sve je prestalo biti lokalna stvar. Konačno je Gradski odbor odlučio da se zid proglasi delom od posebnog umetničkog značaja, i kao takav da  se izreže na delove, zaštiti i izloži na odabranim središnjim mestima u gradu. Naravno, Peđa kao autor je imao pravo prigovora na rešenje što on, s obzirom na svoje zdravstveno stanje, nije učinio.

Tako je zid pod hitno, ali pažljivo, izrezan u 62 bloka, svaki  s jednom slikom na sebi. Dve stotine metara odatle ležao je njihov tvorac, polumrtav i svestan samo Sonjinog prisustva. Svaki blok je dobio okvir od prokroma i ceo eksponat je dodatno zaštićen sigurnosnim staklom, uređajem za kondicioniranje vazduha i reflektorima. Slike su postavljene na najlepšim mestima: na trgovima, raskrsnicama, parkovima, ispred  lepih zdanja, na šetalištima, u holovima pozorišta i fakulteta. Sve je završeno u poslednjim danima decembra. Milionski grad kao da je prodisao nekom novom nedostajućom dušom, koja je bojila okićene novogodišnje ulice. A ta ista duša sve pliće je disala i  ispuštala svoje zadnje kapi. Sonja kao da je te kapi hvatala svojim malim dlanovima, i neumorno ih vraćala u izmučeno telo. 

Dolazila je nekoliko puta tetka da ga odvede u njenu kuću. Peđa nije hteo, govorio je kako se mora navići na mrak.

– „Hajde zbog Sonje, njoj će lakše biti“, molila je bezuspešno.

To nije  bio običan poziv, to je bio poziv da se umre u njezinoj kući. Znao je to Peđa i nije  prihvatio da svaki put kad Sonja prođe nekom sobom pomisli: ovde je umro moj Peđa. Zato je hteo da skonča tu, pod tezgom, koja će se kad-tad odneti i pretopiti u novo gvožđe ili baciti. Na tom mestu  staviti će druge tezge, a kad mesto promeni izgled, onda se čini  kao da ono ranije nije ni postojalo. I sve je to u slučaju da umre, a  slučaj se po nekima  morao već dogoditi.

Ležali su u svom mraku. Već od pet sati popodne na pijaci nije nikog bilo.  Prodavci su požurili svojim kućama, neki i drugim gradovima, jer vremena nije bilo. Večeras se slavi Nova godina. Neprodane posečene jelke su ostale razbacane na betonu, neke i s busenom i korenjem. Davane su danas u bescenje, ali su ostale prekobrojne. Nije bio njihov dan. Ipak, pijaca divno miriši na iglice i iskapanu smolu. A sitan suv sneg veje i nošen vetrom udara o zidove tezge, pa šušti kao mlaz šećera što se rasipa po dnu tegle.

Unutra opet snegovi, ali oni topli Sonjini snegovi na salvetama, nalepljeni po svim stranama limenog sanduka. Jedina svetlost je  jedna  sveća. Na polici iznad  njihovih nogu je komad pečenog mesa, lonac s tekućinom punom trava, hleb, i nekoliko  kolača. Peđa je kratko, plitko disao, okrenut ka Sonji. Između njih treperi ona sveća i naizmence povija plamen od njihovog daha. Napolju se komešaju psi skitnice priljubjeni uz toplo dno tezge. Grad je slavio. Videlo se to po prozorima osvetljenim raznobojnim lampionima, pustim ukrašenim ulicama, vatrometom i muzikom na glavnom trgu. A u onom mraku život je jedva disao. Pretakao se zamućen krvlju iz ispucanih kapilara u Sonjina pluća, i vraćao se kao eliksir za ponovni udah. Da je mogla promenila bi strane sveta, našla bi novu planetu gde se ne mora disati i gde se ne mora umreti.       

– „Peđa, ja bih htela da imamo bebu“, kazala je tiho kao zeba, gotovo uplašeno.

Peđa se nije pomerao. Ponovila je to još nekoliko puta. On, kao da se budio iz  stoletnog sna, prvo se  nasmešio, pa otvorio oči. Sklonili  su onu sveću na jedinu policu. Prvi put je pred muškarcem razgolitila grudi.

– „Nemoj gasiti sveću, hoću da gledam snegove“, prošapta ona.

Tu noć, kada se slavila Nova 1992. godina neko je trebao umreti, a nije. I niko, osim tihe  Sonje nije znao zašto. Samo ona je znala da pahulje  na plavim papirićima nisu nasumice nacrtane, već u tačnom položaju zvezda. Ona ih je crtala posmatrajući kvadratiće  noćnog neba, i svakom kvadratiću je nepogrešivo pamtila mesto. Prvi poklonjeni snegovi su predstavljali sazvežđe Ribe u kojima je rođen Peđa, zatim je nacrtala svoje Škorpije, a onda još šezdeset kvadratića. U pravilnom rasporedu njeni snegovi su imali magičnu snagu. Zato Peđa te noći nije mogao umreti, jednostavno ona mu svojom dušom i telom nije dala. Sklupčani kao dva  ježića tiho su spojili duše. Ujutro ih je čekalo iznenađenje. Sneg do njihove tezge bio je utaban kao da je tuda prošlo stotine ljudi. Tezga br. 37 bila je prepunjena poklonima. Kažu, da je baš u Novogodišnjoj noći, na nekoj lokalnoj televiziji, data kratka priča o neprimetnom Peđi, neverovatnim muralima, bolesti, i njegovom čudnom isposničkom životu. Pored hrane, na tezgi je bio veliki štafelaj, raspakovane i neotvorene kutije sa bojama, četkicama, ćebadi… Do same strehe je visio privesak s ključevima s kratkom porukom: „Otišla  sam“.  

Stan je bio čist i uredan, bez ijedne Zoine osobne stvari – Peđine bivše žene. Soba u koju su ga uneli je bila topla. Tek tada je Peđa osetio koliko je zime nakupljeno u njegovim kostima. Spavao je gotovo dvanaest dana sanjajući neke bele svodove kroz koje je lebdio, i snegove, puno Sonjinih snegova. Kad se probudio osetio se laganim kao pero. S radija je dopirao Vangelis, ceo moćan orkestar, ali tiho, dopuštajući da se čuje nežan dah soprana. Pogled ka prozoru je  zaklanjala Sonja. Od bljeska svetlosti nije mogao videti da plače, ali čuo je kako kapaju suze. Znao je da se pred samu smrt ljudi tako osećaju, sve  je on znao,  ali zbog snegova na tavanici nije mogao da umre.

Peđa se čudesno oporavljao. Još se ni led na rekama nije otopio, a on je sa Sonjom već šetao Ušćem, doduše lagano, pedesetak koraka pa odmor. A ona je kao kozlić, veselo trčkarala tražeći od njega da  joj tačno pokaže gde  prestaje  Sava, a počinje  Dunav. U njenoj glavici je to bilo jako važno da je morao pokazati  jednu tačku koju je ona odmah označila kredom. Skakutala je levo i desno od oznake klikćući: ’’Dunav, Sava, Dunav, Sava…’’. Od  radosti i uzbuđenja mu je prišla i po običaju, odspavala minut-dva na ramenu, a onda opet prhnula kao vrabac.

Od te  davne Nove 1992. godine kao da je sve krenulo na bolje. Sonja  je  „kao od  šale“ rodila zdravog zlatokosog dečaka, a zatim dve prelepe blizanke. Peđa je prodao svoj stan i preselili su se u veliku kuću Sonjine tetke. Dogradio je sa severne strane prema vrtu atelje u staklu. Nije se nikada pojavljivao na televiziji, nikad nije imao svoje izložbe, nije  išao na slikarske kolonije ili akademske skupove, nije voleo kad  bi na  vrata zakucali novinari. Sve  što je imao da kaže govorio je slikama. Reči nije štedeo samo u društvu Sonje, prijatelja i dece.

Zbog pritiska javnosti, grad je odredio da mu se na ime „prisvojenih“ murala godišnje daje naknada od 0,3 posto od procenjene vrednosti. Praktično, da mu se za 333 godine isplati vrednost uzetih slika. Peđa se nije povodom toga nikad oglasio. Dodeljena cifra je bila značajna za ono vreme, i s njom se moglo lepo živeti. Sonja i Peđa su tim novcima izgradili prihvatilište za nezbrinutu decu. To su bile drvene kućice paviljonskog tipa povezane hodnicima. Kućice su zadirale u šumu i imale čudan raspored, jer nijedno drvo nije zbog njih posečeno. Zajedno sa  tetkinim dvorištem oformio se poluotvoreni  atrijum idealan za igru dece iz celog kraja.

Uvek su imali dvadeset i osam sirotana, i to su bila odabrana deca koja  se po domovima ili sirotištima nisu mogla uklopiti s ostalom decom. Za neke su to bila retardirana  deca, a zapravo su bila suviše jednostavna, osetljiva, naivna, i nadasve iskrena bića. I svi su oni odmah  potrčali  ka  Sonji kao prema izgubljenoj majci. Čudno je kako se te neshvaćene duše odmah međusobno prepoznaju, a onda suzama isplaču sve godine samovanja.

Divno se  starilo. Deca su se školovala, pomagala u pekari, slikala s Peđom, išla na zanate i fakultete, rasla. Sonjina zlatna kosa je postajala  seda. Divno joj je pristajala, zapravo njoj je sve divno pristajalo. Iako su imali kuhare, sobarice i vaspitače, ipak je ona bila najvažnija figura u životu te dece. Često bi se zaigrala s njima i zaboravila na vreme.

Imala je problema s tim vremenom. Jednom je Peđa morao za nju meriti koliko je to jedan dan čekanja. Ona je radila svoj redovan posao ali je i čekala, sve  dok joj Peđa nije rekao da je prošlo 24 sata. Tako je ona naučila koliko je jedan dan čekanja. Dane kada se nešto čekalo Sonja je nazvala „danovima“, jer su bili dugački. A za vedrih večeri se i dalje dešavalo da jednostavno ode  šumskom stazom. Vratila bi se za sat-dva s plavim papirićem punim novih zvezda. I dalje je svet merila  kiflicama, daljine svojim koracima, a čekanje „danovima“.

I grad se menjao od one davne 1992. godine. Novogodišnji pokloni  s Tezge br. 37 su podeljeni  domovima  za nezbrinutu decu, ali  su i dalje pristizali. Oglašeno je da se pokloni daju siročićima i doniranje je postala tradicija. Bilo je dovoljno na paketu napisati ’’Tezga 37“ i poštanski broj grada. Vremenom, sve tezge na pijaci su isečene i odnete na otpad. Samo Peđina tezga je nanovo ofarbana, zamenjen je okvir na njenom prozorčiću širine pedlja, a broj 37 je pozlaćen. Postavljena je  na najživljem trgu u gradu, na velikom zelenom ostrvu s kružnim tokom. Zbog poštara, donatora i turista napravljen je podzemni prolaz do ostrva oko kojeg se večno okretao život. 

Peđa je puno slikao. “Grad“ mu je  donosio u dvorište ogromne blokove betonskih zidova napravljenih po posebnoj recepturi. U proseku četrdeset dana –  jedan blok, koliko je i trajalo oslikavanje. Mural bi bio odnet, a trg ili ulica bi dobili novi ukras i novo ime: Nebeska harfa, Usamljenost, Iris, Kruna, Imperija, Valentinovo, Čarobna klupa, Prelet, Vetrenjak, Čerga, Suton, Horizonti vremena, Medaljon, Sat, Leonardo, Ispraćaj, Gnezdo, Slučajan pogled, Enigma, Noćni flert, Elektra, Oblivion, Dodir neba, Čipka, More… I svaka od tih  slika je bila jedna ispovest njegove nedokučive mašte, bestidan prikaz čiste duše, htenja i neuhvatljivih „nedosega“. Njegovi vodopadi su hučali, lišće je treperilo, u naslikanim žilama je pulsiralo srce. Ispod beline se provlačila  ona kap crne, tople  i žive nestvarnosti.

Vremenom mu je vid slabio, a u ruke se sve žešće zavlačila reuma. Zbog toga je radije pisao nešto što nije nikom pokazivao. Uživao je da posmatra svoje bliznakinje kako oslikavaju isto platno počevši svaka sa  svog kraja, a na sredini savršeno sve uklope u jednu celinu. Slikale  su van svih tehnika i pravila slikanja kao i otac. Jednom su slikale  suncokrete u polju, počele ujutro a završile uveče. Cvetovi na slici su pratili putanju Sunca od istoka do zapada, u zavisnosti kad su naslikani. Na kraju su, bez ikakvog međusobnog dogovora, naslikale bogato okićenu metalnu kapiju iza koje se njihalo polje. Oba krila kapije su bila identična i dodirivala su se tačno na polovini slike. Posvađale su se oko toga na kojem krilu će biti brava i naravno, obe su je nacrtale na svom krilu zajedno sa naglašenim ključem. Sva deca su bila jednako voljena. Njih petoro nisu mogli pohađati redovne škole i ostali su zauvek kod njih. Pomagali su Sonji i tetki u pekari, šmirglali Peđine ramove, pravili ukrase od cirkona, uostalom kao i sva njihova deca, samo su ostala tu u toj kući njihovog večnog detinjstva.

 U jedno letno predveče Peđi stiže pismo iz Švajcarske od bivše žene  Zoe:

 ’’Znaš Peđa, nedavno sam prošla tvojom ulicom. Neka nepoznata deca, njih troje, sješila su se sa prozora. Htela sam pokucati, ali opet nisam. Sada sam u Cirihu pa ću u Lugano, a posle za Beč. Zapravo, ja nigde nisam. Neki kažu da sam bogata. One moje slike koje si nazvao škrabotinama, odlično se prodaju. Kažu da  su čudesne, iako i ja znam da su prazne. Prazne su kao i ja sama. Nikad nisam imala šta ponuditi. Izgleda da je i svet prazan, posve sličan meni. Ipak na momente sam i ja ponešto istinski ’osetila’…

Sećaš  li se  druge godine  Akademije? Ti zapušten, kao i mnoga deca kojima su roditelji rano umrli, a ja utegnuta u najnovije haljine iz Trsta. Doveli su jednu staricu da nam pozira.  Obnažena, nepomično je sedela satima samo bi povremeno, s onih nekoliko zuba, zagrizla požutelu jabuku. Gladna, smežurana, ružna, s kožom boje prašine. Samo si ti  pronašao njene lepe oči koje niko nije primetio. I nacrtao si te oči kristalno oštro, jedva navlažene presahlim suzama, bez patetike i izmišljenih ukrasa. Te oči su čekale večeru, jednu običnu večeru. Telo si prikazao baršunasto kao  maglu iz koje su izvirivale oči. Nije bilo prvi put da svi ostanemo zamrznuti pred tvojim crtežom. A onda je došao mentor, čuveni proslavljeni Vučković, i osuo paljbu kako je ovo čas  gde se  vežbaju proporcije. Besnim potezima ugljena si pokazao da i to savršeno umeš, i da je proporcija samo proporcija, a zatim si pokidao crtež. Tada sam osetila da ti jesi jedinstven, a da će ’slavnih Vučkovića’ uvek biti. Tada sam te zapravo zavolela pokušavajući da pratim tvoj let, ali tebe nisam mogla slediti.  

Ni brak nam nije išao. Znam da  sam ludila posmatrajući kako  si deset dana slikao neku minijaturu. Zvala se ’Staza  za Besni Fok’. Na njoj je neka rasklimatana kočija zamicala putem koji vodi kroz neku vatrenu šumu, a šuma je skrivala cilj puta. Možda sam je shvatila tek one novogodišnje noći  kad sam te  napustila. Izvini, zapravo nisam imala hrabrosti da s tobom pođem tom šumom. 

Kažem ti, nisam smela  da pokucam na tvoja vrata, ali sam obišla grad. Dugo me nije bilo. Ceo grad sada miriše na tebe, kao što tvoja ulica miriše na vašu pekaru. Ti si stvarno živeo. Obišla  sam i tvoju Tezgu br. 37. Postidela sam se svoje sebičnosti, ali nadam se da ima vremena  da bar nešto ispravim. Prisetila sam se kako si bezuslovno otišao iz  sopstvenog stana i spavao na ulici sedam godina. Prvo sam mislila da  si lud, a onda sam za Novu 92. shvatila da je to dobrota koju ja nisam znala da prihvatim. Obiđoh i najlepši trg u gradu ’Trg tratinčica’. Rasplakala sam se pred tvojom ogromnom slikom starog sveštenika s tratinčicom u ruci. I sve je opet bilo u njegovim očima, u onim iskrama, i čini se da  fali samo jedna iskra da dobrota pređe u ludost. Tebe je mogla razumeti samo Sonja, ona te je  jednostavno znala ili osećala, jer ste zapravo isti. Možda ona ima samo iskru više ili manje od tebe…“

Peđu zaboleše oči od naprezanja te odloži pismo na sto. Pogleda poleđinu koverte – Zoja je zadržala njegovo prezime. Da li se ikad udavala? Šta je sve radila, gde je  putovala? – pomisli Peđa. Iza nje  ostade seta, kao posle nekog neuspeha koji se da preboleti. Zapravo, njegov život je počeo onog trenutka kad je Sonja prvi put zaspala na njegovom ramenu. Sve ostalo je prema tom trenutku bilo minorno. Skoro nigde nije putovao, čak ni do Trsta. Od svega što je naslikao malo toga je video svojim očima, ali  kao da je sve već osetio negde u sebi. Poznavao je ljude koji su obišli svet, a upamtili samo ukus kafe u avionu ili cenu nekog šešira u Johanesburgu. Zvao ih je „praznim ljudima“ ali to nije nikad glasno rekao, jer napokon takvi su siroti rođeni.

A sve prave vrednosti su bile tu pred njim, u ovoj kući, u dvorištu, u paviljonima što se naziru u šumarku, u kutiji od bombonjere gde su čuvani svi snegovi. Iz ateljea, u kojem je sedio, imao je pogled na  dvorište i deo dnevne sobe. I sve  je nekako ugodno predvidivo. Čuje se zveckanje tanjira i escajga, jer se bliži večera za njih trideset i osmoro. Stolovi se pod verandom spajaju i pokrivaju belim stolnjacima. Sva  deca učestvuju u pripremi osim nekoliko zaigranih mališana.

Po kuhinjskoj stolici postavljenoj na sred dnevnog boravka zna da nešto nije u redu. To je znak da se nešto kuha u Sonjinoj glavici. Napokon ona nesigurno ulazi i seda  na rukohvat Peđine fotelje. Mazno ga gura bokom neodlučna da nešto kaže. Peđa namerno ćuti i čeka da se ohrabri.

– „Znaš Peđa, danas  sam bila u Zvečanskoj, i videla sam jednog uplakanog dečaka. Mnogo je sladak i odmah mi je dao ruku pa sam morala da ga podignem.“

– „Jel’ bio težak?“,  našali se Peđa, znajući šta sledi.

– „Ma sve same kostice.“, odgovori Sonja.

– „Ne kaže se kostice nego koskice.“, ispravi je Peđa kroz smeh.

– „Moramo da ga uzmemo“, molećivo će ona.

– “Ali Sonja, već smo se dogovorili da ne posvajamo malu decu, jer  smo oboje omatorili.“

– „Tebi  se ne dopada moja seda kosa?“, zaplakano će Sonja.

– „Tvoja kosa nije seda nego kao da je od platine.“

– „Šta je to platina?“, upita ona.

– „To ti je nešto najskuplje na svetu“, reče  Peđa.

– „A koliko je to kiflica?“

– „Milion“, odgovori Peđa.

– „Onda ćemo prodati kosu i uzeti dečaka“, uporno će Sonja.

Još jedan poljubac i Peđa je morao da popusti. Od uzbuđenja je odspavala dva minuta na ramenu, i veselo požurila u crvenim patikicama da postavlja večeru.

A kroz ta vrata za njom, kao da su se tiskale sve one zvezdice što ih je crtala kao pahulje i zvala snegovima. Noćno nebo je ponovo pustilo svoju crnu kaplju koja se razdanila u svetlost lampiona. Peđa je uzeo onu stolicu i odneo je u kuhinju. Sada je baš sve bilo  na svom mestu. Bilo je teško održati obećanje da Sonja nikad  ne sme da zaplače. Evo sada u vrtu plače od sreće. A i ja ne znam šta mi je. Ma nije mi ništa. 

 …………………………………………………………………..

Posveta

Ja znam da je teško poverovati da ima neki grad u kojem postoji oznaka gde se Sava uliva u Dunav, u kojem postoji Trg tratinčica, gde postoji Tezga br. 37 oko koje se okreće život, da postoji Peđa koji sa kapljicom crne boje dobija belu.

Ali sigurno znate da postoje ljudi i deca koja nikad neće naučiti čitati, koja će vrednosti meriti kiflicama, daljine svojim koracima, čekanje „danovima“, a njihova će mašta biti zauvek ispunjena  nekim njihovim snegovima.

Ova priča je posvećena jednoj trideset sedmogodišnjoj Sonji, divnoj, naivnoj, iskrenoj, i njenoj majci, koja se od početka sama stara o njoj. Žive same u stanu na zadnjem spratu ispod betonske ploče. Imaju divnu terasu s cvećem, malu penziju, nekoliko prijatelja i to je sve.

Nedavno zapitah:

– ’’Ko je Sonja?“

A majka mi reče:

– ’’Ona je ponekad dete u telu žene, ponekad žena puna želja, nekada hirovita, nekada dobra. Ponekad raspoložena i spremna za šalu, nekada tužna i svesna svoje nemoći. Fantazija joj često zamenjuje stvaran život, ali srce joj je uvek isto: neiskvareno i čisto. Zbog toga ne može podneti laži i grubosti. Obećanja njoj data ne smeju se prekršiti, sve pamti i jako je to boli, i može zauvek zbog nečega tugovati. Želje su joj ogromne, ali može biti sretna i sa sitnicama… ne znam šta bih ti rekla, ona je i danas za mene zagonetka i otkrivam je svaki dan pomalo.“

– ’’Koji je njen najveći greh?“

– ’’Obavezno moram ’platiti ekstra porez’,kad je pošaljem u prodavnicu preko puta. Neće otići ako ne kupi i neku, makar i najmanju sitnicu sebi! Inače zapamti sve što ja zatražim da kupi. Ipak nosi mobilni i kada misli da je sve uzela, zove me da mi to kaže. Onda utvrdimo da li je dobro i retko kada pogreši.“

– ’’Plaši li se ljudi?“

– ’’Da, ali samo ako vidno ispoljavaju grubosti, prostote, to ne podnosi, više je to nekakvo razočarenje, pa i revolt, dobije želju da ’održi predavanje’.“

– ’’Voli li da se mazi kao dete?“

– ’’Ne, to nikako, nikada se prema njoj ne sme niko odnositi kao prema detetu, čak ni pomaziti. Ona smatra da je odrasla! Jako voli malu decu, i životinje. Kada bi se ona pitala u stanu bi bilo sto mačaka i pasa! Osetljiva je na tuđu patnju, bol i suze. Ja nikada ne smem plakati pred njom.“

– ’’Smem li napisati posvetu tako da bude jasno da se radi o tebi i Sonji?“

– ’’Nemoj, nikako!“

– ’’Zašto?“                                                                                                 

– ’’Zato što je to samo moj deo mog života i tako će ostati. Ovo o meni znaš samo ti. Ja sam naučila koliko su ljudi zli.“ 

Sonjin najveći greh su one izmoljene čokoladice iz prodavnice.

Koji je vaš najveći greh?

Koji je moj najveći greh?

Da li treba dodati samo onu kap crne boje da iz nas bljesne svetlost, da            iz nas konačno prhnu snegovi?

A i ja ne znam šta mi je. Ma nije mi ništa.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *