Сви народи чувају језик као највеће богатство, на њему мисаоно функционишу и развијају се, дефинишу међусобне односе појединца и заједнице, писаним траговима преносе потомцима записе о времену. Српски народ као један од најстаријих у Европи своју трајност доказује српским језиком и Ћириловим писмом као основом развојa српске културе, књижевности и државности. Почев од 12. века под окриљем Светог Саве и свете лозе Немањића формирана је српска самосвест као посебан светосавски одговор на цивилизацијско питање о месту, припадности и интегрисаности српског народа и државе у европске друштвене токове. Река ћирилицом и српским језиком писаних књижевних споменика[1] која је потекла у златном времену Немањића траје до данашњих дана. Темељ цивилизацијског укорењивања српског народа је постављен тако чврсто да језичко и културно јединство траје упркос сталним ударима. И стиче се утисак да се вишевековна самосвест лакше неговала и бранила док су Србија и српски народ били суверени или чак поробљени али јединствени у својој духовној вертикали: Немањићи- Косовски завет- Слобода.
Средина 19. века донела је нова искушења пред којима као нација још тражимо одговоре: југословенство и односи са суседним словенским народима. Неспремна српска национална, политичка и културна елита није проналазила одговарајуће одговоре на питања која су стизала од суседних балканских народа, нарочито из Загреба. Српско-хрватско државно заједништво је имало предигру у језичким подухватима који су допринели почетном зближавању два народа на идеји једног језика. Врхунац је постигнут потписивањем 1954. новосадског договора и именовањем српскохрватског језика. Непуних тринаест година касније, договор је поново брутално одбачен од хрватске стране, а идеја заједничког језика постала је најжешћи инструмент кроатизације српског елемента у Хрватској. Наметање кроз уставне амандмане „хрватског књижевног језика“ у СР Хрватској 1974. године постало је путоказ и за друге новоформиране нације и државе како је најлакше дефинисати нову нацију или државу. Одлукама скупштинских већина, прегласавањима, добијали смо нове „језике“ као „прирепке“ српског језика супротно свим лингвистичким и филолошким правилима. Иако је Кочић пре сто година сву снагу своје поетске и политичке личности усмерио да се сачува име српског језика јер је то „наша једина нада и утјеха…“ данас се ретко отварају теме крађе и преименовања српског језика или по обновљеном сценарију прављење заједничког језика.
Зато научна студија академика Василија Ђ. Крестића о „Називу језика у прошлости Хрватске“ и самим називом дефинише потребу да се до краја истраже и представе јавности битне историјске, научно доказане чињенице о питању језика на простору Хрватске и Славоније у периоду 1848-1914. година. Захваљујући професору Крестићу и његовим књигама многе историјске истине о политичким, културним, државним односима Срба и Хрвата су постале врло доступне српској јавности. Упркос доказаним историјским чињеницима о нашим заблудама као и видљивој садашњој отвореној нетрпељивости , многобројни припадници наше политичке и културне елите и даље су опијени југословенством и фасцинирани Загребом. Другачије се не може судити о тим односима када с пролећа 2017. године имамо нов покушај замагљивања питања назива језика ткзв. сарајевском декларацијом о језику где се брише вишевековно именовање српског језика у име неког безименог заједничког. Постоје културни делатници који свој професионални ангажман граде у српској држави а идеолошки делују тако да разграђују српски идентитет у сличним регионалним пројектима и деклерацијама.
На жалост, међу потписницима сарајевске деклерације налазе се и двојица лингвиста из Србије: академик Иван Клајн, председник одбора за стандардизацију српског језика и проф. Ранко Бугарски експерт Савета Европе за регионалне и мањинске језике. Допринос растакању српског националног бића деградацијом језичког идентитета нације од званичника лингвистичке струке представља константу у времену: некада кроз идеологију која национално замењује класним а српско лице југословенским наличјем а сада у темељном одбацивању вековног државног и културног наслеђа зарад европске будућности. Зато је академик Радомир Лукић и сматрао да је за питања којим језиком говоримо и којим писмом пишемо „надлежан само народ и његови представници“.
У овој студији академик Крестић обрађује период деветнаестог века до почетка Великог рата, раздобље које знаменити Јован Дучић сматра „временом кристилизације југославизма“. Зато су чињенице које су наведене управо у духу Дучићевих мисли како је у том периоду „требала српска политика унапред стајати ближе науци и историји, и добро упознати неразумљиве појаве националног и верског лудила….и да се није требала само извртањем факата о илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска штедионица..“ Стандардна хрватска политика (посебно она у области филологије) усвојена средином 19. века имала је различите прилазе у односу према Србима али циљ те политике био јавно обзнањен или вешто сакривен увек је остајао исти. Зато и одговор српске стране мора бити опрезан, уважавајући искључиво реалност сурових чињеница из прошлости.
Улога научне историјске истине може наизглед да буде успорен пут ка дефинисању националне културне стратегије али другачије није могуће, јер смо трновитим путем неодговорности, неозбиљности, илузија и лаковерности прошли са огромним ожиљцима. Зато будућност морамо градити обазриво, пажљиво препознајући шта нам се нуди и упозорени лакше дефинисати наше односе на свим пољима друштвеног живота. За разумевање савремених историјских околности и појава, послужиће нам свакако још један научно-истраживачки рад академика Крестића заснован на непорецивим чињеницама о проблему језика у прошлости Хрватске у коме је по његовим речима:
„Показано и доказано да хрватска језичка политика није следила пут којим су покушавали да је усмере такви хрватски великани какви су били Иван Кукуљевић Сакцински, Ватрослав Јагић и Михо Клаић и политичка групација из времена када је створена Хрватско-српска коалиција. Она је пошла путем којим су је усмерили Анте Старчевић, Еуген Кватерник, Јосип Франк и њихови идеолошко-политички наследници. Пут првих био је пут слоге, сарадње и заједничког живота са Србима, пут других био је пут насиља, неслоге, сукоба и раздора, пут чија девиза је била „или се приклони или се уклони”, па је зато и дошло до стварања Независне Државе Хрватске и до нових жртава приликом распада Југославије.“
Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ из Београда се захваљује академику Крестићу на подршци удружењу као и на научним истинама којима даје огроман допринос правди и истини и тиме непролазној националној борби за бољи положај српског народа ма где се налазио.
Миодраг Којић
[1] Ђорђе Бубало Свакодневна писменост у краљевству Српске земље и Поморске, Летопис Матице српске јун 2017. године
БИОГРАФИЈА
Миодраг Којић
Рођен 15.01.1962. године, завршио Другу београдску гимназију (Филолошку); дипломирао на факултету машинске обраде дрвета 1988. Радио у Савезном заводу за друштвено планирање две године, затим као професор и руководећи радник у средњој школи у Београду 15 година; данас са супругом води фирму за производњу грађевинске столарије.
Оснивач националног удружења за заштиту српског језика и писма под називом Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ из Београда које функционише на простору Републике Србије и српских земаља.
Уредник и издавач часописа за србистику и друштвена питања „Српско слово“, уредник и издавач више збирки родољубиве поезије и књига са историјским садржајем где се посебно издваја књига „Здрав Србине мој поносу“, уредник и издавач „Српске песмарице“ Љубомира Манасијевића, аутор више чланака и текстова о проблему затирања српске ћирилице, организовао више научних скупова на тему „Ко разара српску културу“ у коме је узимао учешће велики број научних радника, књижевника и националних прегалаца из области лингвистике и општих друштвених наука. Одржао више тематских трибина на српским етничким просторима Бања Луке, Приједора, Прибоја, Новог Сада, Вуковара до Власотинаца и Врњачке Бање са еминентним стручњацима из области србистике. У склопу пројекта одобреног од Управе за дијаспору „Ћирилица духовно богатство које нестаје“ спроведеног у Братунцу, Палама, Вуковару и Беранама организовао интерактивне радионице, трибине и програме ради очувања српског језика и писма.
Учесник међународног научног скупа 2012. године под називом „На изворишту науке и културе“ где је учествовало више еминентних научника међу којима се издваја Анатолиј Кљосов; учесник научног скупа „О идентитету Срба Крајишника“ 2016. године; издавач и аутор предговора књиге академика Василија Крестића „О називу језика у прошлости Хрватске 2017. године.
Учесник тематске расправе о језику у Академији наука и уметности Републике Српске 2017. године у Бања Луци. Са удружењем Православна породица оснивач савеза удружења Породични сабор које са благословом његове светости организује сваке године породичну шетњу и друге манифестације у циљу очувања традиоционалних породичних вредности.