ПЕТРУШКА ВИДАРИЦА
Петросна је стазица до стравопиргија
Црепово бљудо зеља било је стављено пред њега,
гарнирано тврдо куваним јајима гролице и сериварана
златом опточене свакојаке шаре драгих камика украшених ивица
печурке и млада јагњетина истрчаваше из њих.
Погледом какав припада лукавошћу обласног господара
Кратким зимским даном који је примицао кратко он рече:
– нешто си припремила Тавита?
Протресе лист сремуша као лабава струна шкољке
Пресијавајући се од белог маслиновог уља између левог и десног брка.
Како је укусно! Превазишла си саму себе и посебну за другим..
(ах, то је било моје последње замајавање за огњиштем, уосталом
ја сам кћерка обласног господара и имам паметнија посла!)
Блешти сав простор од пуцајућих струна
простор се смркава жудан за чистином напољу,
слистио је читаву салату и и остатак поточарке са слачицом
умока који би да угризу, по ушима што ослушкују – али
тамо унутра нико их не чује.
Серби су се одувек варили у сопственим ћуповима
завера и сплетки. Гадно се нешто закувало, сама од себе зачерни се
унаоколо обедница јер гасну реч силом прикљештена
Фанфаре проговорише. За олују, за затишје, за победу за пораз! …
Разне кости дивљачи разбацане по мозаичном поду, оволико преједање?!
Кад и сухоједније је ситост.
И черено вино избија из ледене земље док отроци
Намирују браа, буљине куковије плаше крезаву децу.
Живео Петрус!
Живео Господ!
Глас сличан музици коју нико не може да чује,
а да га не осети длбоко ва прсима, шупљина коју ствара велика сила!
Страх те силе, била сам ја.
Стисла сам чврсто непроменљив укус маснице, под зубима.
Скривеним својим стопалом под багреницом од белог хермелина,
Стигла сам дан који је дошао да сваки камик камика свије ва вез;
за буђење је прерано, али исувише касно још једном да усним,
само дах свој ослушкујем, мада је пој перина заглушујућ утренијем.
Али то је било последње моје замлаћивање у спраљању јела,
една кћерка војводе Црепа Вукославића, треба да се бави
озбиљнијим стварима!
Тај Петрос пренасељени, успомена с Палена са Халкидика, Петрос утемељен град Акропољ – ослушкујем настамбу Богова…
Та која је рођена из Зевсове главе, бабое главе поред других чудеса
попут невремена пренесе и то.
Прњавор размена божанства, врачеви тајанствени,
ситне занатлије, и путујући трговци торбари, скупоцени предмети стигли до нас далеко довде и зачини, свакојаки милет и отроцчкиња лица румена
Станиште донешено унапред уписано на канори.
Петрусна стазица сумрачна трачца уског видинског друма, успавали су
шумарак с улијама. Пошаст пчелица зауставио врач.
Мој деда жупан Влкослав, дарива горје под планином Бабом
са манастиром и поседима Хиландару и последњи чокот са парадоке
Венедикта и Анисију, и мрак бречи о зид светлости
град је већ гмизао низбрдицом.
(Симеон слао је из Хиландара иноке ва манастир да опслужују његову заужбину.. Као својеврсну помоћ мој деда дарива молитвеницу ктиторску … дарива чокот са парадоке)
Раскриљују се двери; крст пука нада, али шта би та нада хтела – вечно жиће
некакво духовно опстајање, безумно преуважавање људске врсте
трунчица прашине у бескрају, чему тај грч наде кад живи смо као трава
Свакодневне, сваконошне молитве: „Господе дај да мирно примим све што доносе данашњи дан, и да се потпуно предамо твојој вољи“.
Пантелеон – лав у свему. Духовни бабо Ермолаја, творац видљив
с гномом увек обасјаним светлошћу врачеве чари.
Тамо где се Растко Немањић нибашио.
Ја тамо заправо, чезнем за перином што једнако лети. Ластан чини радост.
Петрос је моја старост, чудно је како сам то место видела
много јасније кад сам га напустила. Познавала сам сваки тајни ходник тамнице утврђења, ношчима тамо скупљала звезда сај с лековитих травки.
Сав саздан од петроса Петрос, сунчеви зраци изничу из њега
стварају блиставе дугине ауреоле на његовим глатким здасима ва скакојаком
откуцају тајна шара посебне светлости,
красно је входити … то је час док с колокољне најдубљу мисао петроса док дише и мирише на жив креч. Креч с иконама које ходају ктироском молитвеницом с именом оних нибашених.
Вукославићи ва новом свелу да оживе и одлете.
Ови се уздижу куле ненарушено до висине од из даљине личе
На неки прст уперен према небу.
Којих ли је све шара у сумрак?
Пригрлила сам Иоана лештијанско – стјеничкога Паннагерик.
Данас сам се први пут заљубила.
Ноћу некога волим ког никад по дану нећу наћи.
С пожаром у очима олујом у коси, ризе тамне посуте кљатвом
Студенци узапћени ва свом непокретном плесу у том бујању низ брежуљак
Чаробњаку су налик.
Не смешим се вазда у срцу које нико други не види.
Ја сам камик одрон са петроса виског
С бкетом дивљег цвећа на кивоту дојахали коњских топота, она ледена пустиња што гаца Мртвајом тражећи чамац.
Видим окренута ка води, што никад своје валове не смирује
Где само видех, многе ношчи покривена сеном од морских огњева
Док је потонуло весло дисало негде на дну у муљу.
Све даље… босонога, одласим амо где плима никад не престаје.
То је онај кога влим у бденијима мојим, а никад га по дану наћи нећу.
Витез. Однео га у торби од козје длаке чаробни врач у ношћи најгушћој
Коленопоклоненија пред новим здањем, настањене кошаве:
„Отвори нам двери милосрђа благослвена Умиљенијо да не пропаднемо ми
Који се у тебе надамо“! …
Тутње улице петросне што небо витлају
Виде ли ти чаробњаче, Венедикта и Анисију за животом жудним?
Да. Чух колокље на Атосу како звонко до Бабе јече!