Биографија: Татјана Тубица
Татјана Тубица је рођена 18.01.1966. године у Ћуприји. Основни и средњу школу је завршила у Параћину. Технолошко-металуршки Факултет у Београду на одсеку за текстил, а одсек за технолошко инжењерство je завршила на Техничком факултету у Бору.
Радила је у ИВТКТ „Бранко Крсмановић“ у Параћину, као руководилац производње предива, тканина и конфекције, затим у Првој техничкој школи у Јагодини, као професор текстилне групе предмета и у Технолошкој школи у Параћину, као професор технолошке групе предмета.
У Завичајном музеју у Параћину, ради већ три године на пословима конзервације текстилних предмета. До сада је конзервирала мноштво предмета који се разликују по пореклу, старости, намени, сировинском саставу и изради од којих се могу навести : Пастирска вунена торбица, дечији свилени хаљетак, либаде, плишани вежени рукав, девојачка свечана кошуља, свечани јелек, свакодневни јелек, текстилно покућство (столњаци и миљеи) и тако даље. Сви наведени предмети су власништво Етнографског музеја у Београду, где је и завршила обуку за конзерватора и Завичајног музеја у Параћину,
Сваке године учествује у организацији манифестације „Музеји Србије десет дана од 10 до 10“, као и у организацији културних дешавања и радионица за децу и одрасле које се баве очувањем старих заната, као што су: ткање, филцање вуне, израда чипке, хеклање и штрикање. Сарађује на пословима сређивања етнолошке збирке, планирања и промоције културних догађаја у Музеју.
Конзервација јелека из етнолошлке збирке
Завичајног музеја у Параћину
Aпстракт
Конзервација је делатност, која се бави очувањем предмета од историјског значаја и укључује, како поступке који се баве превенцијом пропадања предмета, тако и поступке који укључују рад на самом предмету.
Конзервација тканине, осим чишћења и конзервирања оштећених предмета подразумева и обнављање основних физичких и хемијских особина које је она изгубила, а то су: еластичност, мекоћа и влага. Конзервација се врши ради заштите материјала и продужавања рока трајања.
У овом раду детаљно је описана конзервација јелека, горњег одевног предмета, саставног дела женске народне ношње, у циљу његове заштите са посебним освртом на његов идентитет и место у етнолошкој збирци Завичајног музеја у Параћину.
Кључне речи: конзервација, текстил, јелек, народна ношња
Историјат Завичајног музеја у Параћину
Област општине Параћин, смештена je у плодној долини Велике Мораве, пружала је од праисторије до данас повољне услове за настањивање. Параћин се у 19. веку уздигао у најживље трговачке вароши у унутрашњости Србије. Мали проценат је аутохтоног становништва, јер су до ослобођења од Турака у градовима живели само повлашћени, а међу њима није било много Срба. Организовано насељавање српским живљем спроводи кнез Милош. Тада у град силази становништво горњих села, али и из јужних крајева, са Косова и Метохије, Херцеговине, Новог Пазара и Црне Горе. Индустријализација доводи у Параћин Чехе, Словаке, Словенце, Мађаре и Немце, а они су доневши своју културу оставили утицај на живот у граду и селу (Миленковић, 1996: 14).
На иницијативу СО Параћин и Самоуправне интересне заједнице за културу, донета је одлука о оснивању Завичајне збирке 1975. године, а три године касније она је и формирана. Завичајна збирка је 1990. године добила статус Музеја. Завичајни музеј се од свог оснивања налази у згради репрезентативне архитектуре, Ружићевој кући, која је у прошлости мењала своју функцију. Кућу је сазидао Петар Ружић, судија параћинског суда и одборник, а најстарији подаци о постојању овог објекта су из 1860. године. Услед недостатка радног и излагачког простора, поред постојеће зграде, изграђен је нови објекат са канцеларијским простором, библиотеком, конзерваторском лабораторијом и депоом који је завршен 2017. године. У зависности од врсте материјала, предмети су класификовани и складиштени у музејски депо. У протеклих четрдесет година створене су значајне збирке, подзбирке и колекције етнолошких предмета. Данас етнолошка збирка броји око 2000 предмета.
1
Предмети су разврстани у збирке у оквиру две групе: етнологија села и етнологија града. Предмети су постепено пристизали у музеј, поклоном од стране власника или откупом од стране музеја. Предмети су углавном у добро очуваном стању.
Етнолошкa збирка у Завичајном музеју у Параћину броји око 700 предмета од текстила, од тога 23 јелека, који се разликују по пореклу, врсти материјала, намени, начину израде и украшавања.
Међу творевинама традиционалне културе српског народа, по улози у свакодневном животу и значају етничког идентитета као и по ликовним и естетским вредностима једно од најзначајнијих места припада народној ношњи. Сваку област карактерисала је посебна ношња. По начину одевања, могло се препознати одакле је ко и којој етничкој групи припада.
Грађанска народна ношња Срба
Грађанска ношња Kосова и Метохије била је под непосредним оријенталним утицајима и задржала се у употреби готово до пред Други светски рат. На глави, грађанке су носиле плитак фес од чоје, а преко њега сребрни тепелук. Kошуље су биле дугих, равних рукава, израђиване од памучног платна. Раскошне женске кошуље прављене су од свиленог платна са утканим вертикалним пругама. Српкиње са Kосова и Метохије биле су познате по изради овог платна познатог као призренско платно (у народу називано и српско платно). Преко кошуље ношен је јелек, кратак до испод груди. Израђен је од чоје и сомота, богато извезен срменим гајтанима, као и дугмадима са зрнима корала. Kао горњи одевни хаљетак, лети је ношен минтан дугих рукава, дужине до испод груди, израђен од чоје и сомота и богато украшен срменим гајтанима. Преко јелека ношено је џубе од чоје или сомота, дугачко до листова, без рукава, спреда отворено целом дужином и опточено гајтанима и тракама.
Jelek (od turskog yelek = прслук) је део народне ношње, горњи одевни предмет, који је био заступљен у неколико земаља Балкана као одевни предмет све до средине двадесетог века, када се почињу носити костими који долазе из града.
Најзаступљенији материјали у изради јелека су свила, брокат, чоха, кадифа и сомот, најчешће разних нијанси црвене и љубичасте боје, светлоплави, зелени, бели и црни, а често се користио и пругасти свилени материјал у комбинацији жутих и зелених или жутих и црних пруга, док се рипс, плиш и сукно јављају ређе. Површина материјала се често и не види, јер је украшена многобројним украсима, као што су: посребрени и позлаћени гајтани, као и шљокице различитих облика и величина, који су распоређени у виду различитих геометризованих биљних стилизација, арабески или у срцоликим облицима.
2
Занатске златне руке
Занатлије које су се бавиле кројењем, шивењем и украшавањем градске ношње називане су терзије. У терзијски занат по градовима, како су тврдили у Призрену, убрајала су се три заната: чохаџијски, кафтанџијски и клашњеџијски, а поред њих постојало је и неколико њима блиских заната и других проистеклих из њих. Чохаџије су кројиле хаљетке од чохе (чоје) и везлe их срмом или свиленом бућмом (бикмом). Од чохаџија су се издвојили вешти мајстори за везење искључиво срмом и називани су срмаџије.Терзијски занат је имао сопствени еснаф, са строго одређеним правилима организације рада. Тако је у срмаџијском занату мајстор морао да зна све врсте радова, док су радници и калфе радили само поједине процесе. У мањим местима где је било мање посла, један занатлија обављао је све радње. Терзијски рад текао је следећим редом: исписивање орнамента сапуном на материјалу (пре веза), пришивање хартије, тј. фишека с наличја материјала нa коме се изводи вез, затим сам чин везења и на крају пеглање и постављање поставе с наличја.
Сматра се да је било педесетак делова одеће које су терзије производиле. Наводимо неке најраспрострањеније: чакшире, гуњ, џамадан, долама (мушка); либаде или либада, салта, копоран, ћурдија (женска); јечерма, ћурче, фермен, антерија, џубе (мушка и женска). Тканине које су терзије употребљавале за израду ношње само су делимично биле народне израде. Обично је то била индустријска и занатска роба с истока, или касније фабричка са запада: чоја, кадифа, атлас, кумаш, шамалаџа, ћитабија… Најчешће је „чова“ и „срма“ стизала из Беча, свилен гајтан из Скадра и Ђакова, златна и сребрна жица најпре из Цариграда, касније из Аустрије. Те терзијске рукотворине најчешће од чоје, а затим свиле и сомота, биле су различитих врста и квалитета. За украшавање разних хаљетака употребљаване су разне врсте гајтана (вунени, свилени, златни и сребрни), бикма (свилена и срмена), шљокице и разне врсте ширита које су израђивале занатлије казаси.
До опадања и гашења терзијског заната долази крајем 19. и почетком 20. века, с прихватањем европског начина одевања и променама које утичу и на изглед градске ношње. Оријентална ношња најдуже се задржала у јужним и југоисточним крајевима Србије, на Космету и Македонији, где су такође забележене промене после 1912. године.
3
Слика 1 – Српска призренска народна ношња
Опис текстилног предмета – јелек
Јелек који је узет у рад према документационом картону има инвентарни број 707. Предмет је стручно обрадила кустос Тијана Пешић. Јелек је поклон породице Шабан, која се доселила у Параћин из Призрена после другог светског рата.
Богато украшен, предмет је рад косовских терзија, део грађанске женске ношње и с обзиром на начин и финоћу израде, вероватно је ношен само у посебним приликама. Јелек је од бордо плиша, кратак, до испод груди, ширине 37cm и дужине 28cm, украшен стилизованим спиралним орнаментима, перлицама, шљокицама и гајтанима од сребрних и златних нити. Оивичен је са неколико срмених гајтана. На леђима је богато украшен спиралним стилизованим орнаментима. Постављен је памучном тканином. Пругаста памучна тканина је рађена у жакард преплетају, беж боје и додацима у бордо боји.
4
Слика 2 – Изглед предње стране јелека пре процеса конзервације
Слика 3 – Изглед задње стране јелека пре конзервације
На предњој страни јелека, са сваке стране налази се по 8 украсних пуцади. Пуцад је неправилног облика, украшена срмом и поткићена мерџанима (коралне перле). На врху сваког пуцета, налази се по једно пуце истог облика и украса, али мањих димензија. Пуцад су међусобно повезана памучним концем.
5
Продужеци пешева су урађени од црне чохе. Са леве стране пеша ушивене су четири мемице, две на лицу јелека, а две између лица и чоханог продужетка пеша, која су служила за копчање.
Слика 4 – Крој лица и поставе јелека
Опис стања предмета пре конзервације
Предмет је запрљан прашином и на појединим деловима похабан од употребе. На лицу предмета нису присутна хемијска оштећења, у виду флека и промене боје текстила. На лицу предмета, са предње и задње стране недостају бакарне шљокице и тордирана бакарна жица, којом су шљокице причвршћене за подлогу. На задњем делу лица јелека, са десне стране присутне су две тврде мрље непознатог порекла.
6
Слика 5 – Оштећења на лицу предмета
Слика 6 – Оштећена на лицу предмета
Предња страна јелека, око вратног изреза, украшена је са сваке стране са по осам украсних пуцади на којима недостају коралне перле, мерџани.
7
На левој страни јелека, недостају додаци на врху три украсна пуцета. На украсном дугмету, на десној страни, такође недостаје додатак, украс на врху.
Слика 7 – Оштећења на пуцадима
У пределу око рукава са леве и десне предње стране приметно је оштећење срменог гајтана, као последица коришћења предмета.
Продужетак пеша (додатак за копчање), који је израђен од црне вунене чохе и оивичен гајтаном, услед деловања зноја, је у потпуности деградиран. Вунена пређа од које је чоха израђена је изгубила еластичност и тканина се труни на додир. Продужеци пешева, постављени су памучном тканином бордо боје са белим штрафтама која је по ивицама похабана и местимично просењена.
8
Слика 8 – Оштећења на продужетку пешева
Слика 9 – Оштећења на продужетку пеша
Постава, беж боје је запрљана, флекава и похабана. На постави, на доњем леђном делу налази се највеће оштећење у виду рупе димензија 3×3,5cm. Дуж целе поставе присутан је велики број оштећења основиних и поткиних нити. На задњем делу вратног изреза поставе, ојачање од црне чохе, је на појединим местима потпуно деградирано услед деловања зноја. На вратном делу налазе са два већа оштећења у виду рупа димензија 1×1,5cm и 1x2cm. Дуж целог ојачања налази се маса физичких оштећења у виду рупица или просењених места. На чоханим деловима нису примећена оштећења настала услед деловања мољаца.
9
Слика 10 – Оштећења на вратном ојачању пре конзервације
Слика 11 – Оштећења на постави
На десној предњој стани, на постави, џеп је ушивен ручно, са траком од црне чохе у горњем делу. Црна чохана паспул трака на џепу је ушивена машински, памучним концем беле боје. Платно џепа је запрљано, без оштећења. Трака од чохе је похабана и просењена у горњем делу.
10
Слика 12 – Унутрашњи џеп на левој страни јелека
Шљокице као и тордирана жица којом су причвршћене делом недостају, а делом су искривљене, док је конац којим су ушиване местимично покидан, а местимично разлабављен.
Слика 13 – Изглед деформисане тордиране жице и шљокица
11
Испитивања
Микроскопским прегледом утврђено је да је тканина поставе урађена од двожичне памучне пређе S смера упредања, велике густине.
Слика 14 – Изглед двожичне пређе S смера упредања
Тканина је ткана на жакард разбоју и рапорт преплетаја је 7 cm. Густина пређе по основи је 60 жица по 1 cm, а по потки 50 жица по 1 cm.
Слика 15 – Рапорт преплетаја поставе ( делови се надовезују један на други)
12
Постава је за лице предмета ушивена косим прошивним бодом, док су шљокице нашиване прошивним бодом, провлачењем игле кроз тордирану жицу.
Слика16 – Прошивни бод
Слика 17 – Коси прошивни бод
С обзиром да је чишћење мокрим поступком иреверзибилан процес, детаљно је сагледано стање тканине и влакана од којих је она сачињена, као и процена стања картонске подлоге на коју је тканина постављена и преко кога је урађено украшавање гајтанима и шљокицама и тордираном жицом.
Испитивање постојаности боје је вршено тако што су на лице и поставу предмета постављени тампони од вате натопљени раствором дестиловане воде и и неутралног детерџента у размери 0,5g/l, температуре 30оС. Испод предмета је постављен комад папирне вате, како би се регистровали трагови боје у случају њене непостојаности. Поступак је поновљен за сваку боју понаособ. На папирној вати регистровани су само жућкасти трагови, који су указали на велико присуство нечистоћа.
13
Слика 18 – Испитивање постојаности боје лица
Слика 19 – Испитивање постојаности боје поставе
Процена стања предмета
Услед великог присуства нечистоћа и оштећења које су допринеле деградацији текстилног влакна, јелек је захтевао хитан конзерваторски поступак. Занемаривање оваквог стања, допринело би настанку још већих оштећења.
Препоручени поступак конзервације
Након детаљних испитивања и у договору са руковаоцем збирке Тијаном Пешић, као и конзерватором Милицом Мирковић, установљен је редослед операција у поступцима конзервације. Препоручено је да предмет прође третман чишћења, прво механичког, а потом мокрим поступком, и да се сва оштећења конзервирају полагањем на адекватну подлогу комбинацијом прошивног и конзерваторског бода. Оштећења чохе потребно је конзервирати на адекватној подлози. Услед деградације памучног конца којим су пришивене шљокице за подлогу, неопходно је урадити стабилизацију истих.
14
Конзерваторски поступак
Конзервација је делатност, која се бави очувањем предмета од историјског значаја и укључује, како поступке који се баве превенцијом пропадања предмета, тако и поступке који укључују рад на самом предмету.
Конзервација тканине, осим чишћења и конзервирања оштећених предмета подразумева и обнављање основних физичких и хемијских особина које је она изгубила, а то су: еластичност, мекоћа и влага. Конзервација се врши ради заштите материјала и продужавања рока трајања.
Пре самог конзерваторског поступка, предмет је детаљно фотографисан и сва оштећења на њему су премерена и забележена. Фотографије урађене пре, за време и после конзерваторског поступка су уверење о степену оштећења предмета и пружају могућност упоређивања са готовим конзервираним предметом.
Механичко чишћење представља прву фазу чишћења током које се предмет, постављен у хоризонталан положај, усисава лаганим покретима у правцу основе усисивачем са меком четком. Усисавање се мора извести пре прања, јер уколико се прашина не уклони, процес се продужава.
На самом почетку процеса, предмет је рашивен на делове, одвојено је лице од поставе, јер у супротном не би било могуће прићи свим оштећењима и третирати их на одговарајући начин. Са поставе су рашивени џеп и додатак око изреза за врат.
4
Слика 20 – Рашивен јелек
15
Одвојени делови су посебно потопљени најпре у воду температуре 30оС у кадама одговарајућих димензија, како би се избегло гужвање предмета. Након натапања у трајању од 15 мин у циљу бубрења влакана, предмети су потопљени у раствор ДБС пасте, анјонског детерџента у води у размери 0,5g/l, температуре 30оС. У циљу што бољег истискивања нечистоћа из предмета, коришћене су четке са меком длаком и ваљци од сунђера. Током овог поступка, честице детерџента се везују за нечистоће и избацују их из тканине у купку. У овом случају деловање детерџента је сведено на 15 минута, како би се избегло бубрење картона. Након испуштања купке из каде, у циљу чишћења оксидираних сребрних и златних нити, предмет је пажљиво третиран компексоном. Комплексон претходно помешан са водом у циљу добијања пасте, наношен је малом четком са меком длаком на нити, пратећи њихов смер упредања и положај на тканини.
Слика 21 – Прање лица јелека и третирање комплексоном
По завршеном чишћењу предмет је испран најпре текућом, а потом и дестилованом водом и положен на мрежу ради сушења. Сви рубни превоји (рамена и бочне стране) су подупрти папирном ватом како не би дошло до деформације предмета.
Слика 22 – Сушење лица јелека
16
Посебну пажњу захтевало је чишћење поставе, јер су продужеци пешева, урађени од бордо памука, изузетно чврсто ушивени за поставу која је беж боје и практично је било немогуће рашити шав, а да се тканина не оштети. По провери постојаности боје, одлучено је да се постава конзервира мокрим поступком без рашивања. Места на постави на којима су примећене трвдокорне мрље су поред уобичајеног третирања анјонским детерџентом третирана и топлим алкохолом, како би смекшале и биле ослобођене штетних остатака који су допринели деградацији текстила. Већ описани процес прања анјонским детерџентом је због велике количине нечистоће поновљен. Већина мрља је на овај начин ублажена, то јест, постале су мање приметне и мекше на додир, али се нису потпуно уклониле. По завршеном процесу прања, предмет је испран најпре текућом, а на крају и дестилованом водом.
Продужеци пешева и вратни додатак од чохе су по прању и испирању третирани раствором 2g глицерина у 1l дестиловане воде. Овај раствор има задатак да вуненом влакну одржи природну влажност и еластичност, која је дејством детерџента изгубљена. У овом раствору предмети су третирани 10 минута.
Процес сушења поставе започет је истискивањем вишка воде уз помоћ гуменог ваљка из предмета, у циљу фиксирања за равну подлогу. Рубови су притиснути теговима како би се набори исправили и и боље прионули уз подлогу.
Слика 23 – Процес прања и сушења поставе
17
После прања и сушења конац који је спајао продужетак пеша са остатком поставе је омекшао и било је могуће распарати шав и одвојити делове без механичких оштећења материјала.
Слика 24 – Одвојени делови поставе
По завршеном третману прања и сушења предмета, започет је процес консолидације оштећеног текстила. Консолидација је урађена методом потплаћивања. Потплаћивање подразумева фиксирање оштећених делова за одговарајућу подлогу прошивним и конзерваторским бодом на местима оштећења.
Слика 25 – Процес потплаћивања делова поставе
18
Конзерваторски бод користи се у конзервацији текстила како би се оштећени делови влакана и тканине причврстили на нову подлогу, односно потплату. Користи се минималан број бодова да се предмет не би додатно угрозио, а да се уједно омогући стабилизација оштећене површине, да састављени делови чине целину и да се на тај начин успори или заустави процес пропадања. У овом случају коришћени су игла, памучно платно одговарајуће боје, дебљине и преплетаја и свилени конац који је у циљу добијања потребне нијансе тониран у чају. Памучно платно за потплаћивање бојено је анилинским бојама у размери 5g/1l и тониран у чају.
Слика 26 – Бојење свиленог конца у чају
Поступак потплаћивања је реверзибилан и у будућности уколико буде било потребно, потплата се лако може уклонити са тканине. Такође је избегнут процес рестаурације која би била отежанa и могла да доведе до додатног оштећења предмета.
Слика 27 – Технички цртежи конзерваторског и прошивног бода
19
Слика 28 – Консолидација оштећења конзерваторским бодом
За сваки део поставе, искројен је одговарајући комад потплате, при чему је вођено рачуна да се поклапа смер основе и потке, како касније не би дошло до деформисања тканине.
Потплата је за поставу причвршћена прошивним бодом пратећи основу на растојању од 3cm, а механичка оштећења санирана су конзерваторским бодом свиленим концем. Растојање између убода игле је 5mm. Оштећени делови су конзервирани у правцу основе и потке.
Конзервација вратног изреза од чохе, после већ описаног прања и сушења, је рађена на исти начин. С обзиром на велики степен оштећења, урађено је потплаћивање чврстом памучном тканином у истој нијанси црне боје.
Оштећени делови су пожљиво постављени на потплату, причвршћени прошивним бодом црним памучним концем у правцу основе. Размак између прошива је 1cm, а механичка оштећења у виду рупа су обрађена конзерваторским бодом. Растојање између убода игле је 4mm.
Продужетак пеша, који је израђен од црне чохе, после процеса прања није повратио ни мало еластичности, остао је крт, и на додир се претварао у прах. У договору са руковаоцем збирке Тијаном Пешић и конзерватором Милицом Мирковић, одлучено је да се продужетак пеша замени новом одговарајућом тканином, која ће по ивицама бити обрубљена оригиналним гајтаном од срме.
20
Слика 29 – Конзервиран продужетак пеша
Лице јелека је после прања и сушења поново прегледано и установљено је колико шљокица недостаје, колико је олабављено и колико деформисано. Деформисане бакарне шљокице су исправљене и поново причвршћене исправљеном тордираном жицом.
Слика 30 – Изглед исправљених шљокица и тордиране жице
С обзиром да је памучни конац којим су шљокице пришивене за подлогу веома оштећен, условио је дестабилизацију и парање осталих, све шљокице су пришивене и ојачане. Шљокице код којих је недостајала тордирана жица причвршћене су за јелек ушивањем са две нити памучног конца под углом од 180о.
Слика 31 – Стабилизација шљокица
21
Украсна дугмад, пуцад није скидана са јелека пре прања јер су јако причвршћена за сам руб гајтана на лицу јелека и конац којим су ушивена нису захватала поставу. Током мокрог поступка очишћена су комплексоном.
Конац којим је пуцад међусобно причвршћена је замењен новим концем исте боје и дебљине, а остаци конца којима су били проткани мерџани су уклоњени.
Слика 32 – Изглед после конзервације
Након конзервације лица и поставе, уследило је враћање предмета у првобитну форму. Сви одвојени делови су поступно спојени. Тај процес је био олакшан уз помоћ бројних слика, цртежа и белешки који су настали у процесу припреме предмета за конзервацију. Прво је састављен продужетак пеша на лицу јелека са леве и десне стране. Бордо продужеци пешева на постави су такође враћени у првобитни положај, а потом је нашивен џеп. Сви шавови су рађени ручно уз поштовање дебљине и боје конца са оригинала, као и броја убода на јединици дужине.
Постава је постављена на унутрашњу страну лица јелека и местимично причвршћена шпенадлама како би се лакше и прецизније дефинисао њен положај. Дубоки урези у орукављу поставе су захтевали њено изузетно прецизно постављање, а местимично врло мали шавови нису остављали могућност било какве толеранције.
Слика 33 – Спајање лица и поставе
На крају је причвршћен леђни вратни део, који је делом био зашивен за поставу, а делом за наличје лица јелека.
22
Слика 34 – Изглед вратног ојачања
Постава је за лице јелека, по узору на првобитно стање, причвршћена у левом предњем изрезу и са десне стране око рукава, концем у беж боји, као и џеп и опшивак на вратном изрезу. Са леве стране, око изреза за руке, у дужини и дуж предњег изреза постава је ушивена за лице црним концем. Број убода иглом по јединици дужине је испоштован као и начин провлачења конца кроз материјал.
На самом крају предмет је са лица још једном очишћен алкохолом у циљу уклањања присутне прашине и одмашћивања.
Слика 35 – Завршно третирање алкохолом
23
На крају је предмет коме су превоји подупрти папирном ватом упакован у посебно сашивену памучну навлаку од небељеног памука и смештен положено у музејски депо.
Бар једном годишње, а по потреби и чешће, треба контролисати стање предмета у депоу. Поред услова које диктира сам одевни предмет, неопходно је и да депо у коме је предмет одложен испуни одговарајуће прописе у погледу очувања текстилног предмета. Простор за одлагање текстилног предмета треба да испуњава следеће услове ( при чему треба избегавати велике осцилације наведених вредности):
- Релативна влажност између 45 – 55%
- Температура 18 -200С
- Осветљење до 50 lux, током дана и ноћи и током целе године.
Слика 36 – Изглед предмета после конзервације
Пратећа документација
Фотографије пре конзервације, у току и након извршеног конзервацијског поступка, као и писана документа о оштећењима, резултатима испитивања и изведеним поступцима конзервације представљају базу података коришћених при изради конзерваторског картона. Цео поступак конзервације се евидентира у конзерваторски картон, где се дописују све евентуалне промене стања предмета.