Биографија:
Славица Благојевић (Анисија Цреповић), живи у Малој Светој Гори Лештијанској (село Лешје) у Србији.
Поезију пише и објављује од првог разреда основне школе у листу фабрике цемента „Нови Поповац“,Поповац, дечјем југословенском листу „Кекец“ и „Политикином Забавнику“ где је и награђивана за поезију, дечје сликарске радове и модне креације.
Пише хаику, хаибуне, поезију и прозу. Поезија јој је превођена на језике; на енглески, руски, француски, италијански, бенгалски, хинди, македонски, арапски, пољски, шпански,турски и кинески.
Пише рецензије и илустратор је књига сликама на Кинеској свили – Хаига.
Члан је: Удружења Књижевника Србије, Удружења српских песника Словеније , члан је Културног центра „Ћирилица“, члан је Удружења хаиђина Србије и Црне Горе. Члан је књижевног клуба „Мирко Бањевић“, Параћин и „Душан Матић“ Ћуприја.
Члан јe: Удружења новинара Србије. Члан је Удружења интернационалних новинара The Daily Global Nation Dhaka, Bangladesh.
Члан је савеза удружења бораца народно осободилачког рата Србије. Одслужила је добровољни војни рок војске Југославије, 1984.гогине, носи чин „водник“.
Завршила је семинар за манекене у Београду1976.г.
Председник Књижевна заједница – Насеобина уметника „Лештијанска пустиња“, Лешје и директор манифестације „Петрус – настамба уметника“ од 2004.године, Лешје.
Директор Издавачка кућа „Лешје“, Лешје.
Главни и одговорни уредник и издавач Међународног магазина, за језик, књижевност и културу „Петрушка-настамба“, Лешје.
Била је једна од уредника магазина „Prodigy“, Аризонa – USA. Била је дописник „Политике“ за рубрику из „Наших крајева“ за Параћин, Ћуприју и Јагодину, дописник „Нови пут“, Јагодина и часописа „Иденитет“, Смедерево објављивала је и у „Вечерњим новостима.
Једна је од уредника часописа „Невска формула“ – Руссија. И приређивач руско-српског часописа „Невска формула“ – „Петрушка-настамба“ у двојезичном објављивању.
Била је водитељ на радио „Дуки“, Београд водила је емисију за књижевност и културу „У емисији код Анисије Цреповић“.
Амбасадор: Honorary Doktorate Degree dr Anisija Crepović granted bay Prodigy life Akademy US for extraordinary achievements in literature as an AMBASADOR for Serbia&Rusia, Union Mondial de escritores E Artistas Word Union of Writers and Artist Ambasador – Portugalia. ЕвроЖена „Јефимија“,Београд. Aмбасадор of IFCH у Мароку, за Србију.
Проглашена је за доктора World peace Federation- Elite Arab creative union . Doctorate degree with distinction AMB: dr Славица Благојевић. Доктор књижевности за свет и Србију проглашена је у Аризони.
Добитник је награде „Поета примус“ – Параћин. Добитник је првих награда од 1977 године на „Сусретима другарства Србије“ и „Ми млади“ на југословенским тамичењима… и добитних многобројних награда, такође и у свету.
Добитник је „Златно перо Русије“ – Москва, 2022.г.
На првом међународном конкурсу „Фрегата на литерарном таласу“ добитник је дипломе у знак заслуге учвршћвања Међународне сарадње културе између Русије и Србије.
Видовданска награда за животно дело на пољу православља и културе Србије и дијаспоре, у широм Србије и интернета, које емитују емисију „Под сјајем звезда“ изабрана је међу најуспешнијим, најпопуларнијим и најомиљенијим личностима културног и јавног живота Србије током 2024.г. ТВ емисија уживо СВЕТ ЗАБАВЕ – Драшко Аћимовић, новинар и публииста.
Добитник је Златне повеље и златне плакете Савеза Српске Дијаспоре у Словенији 2024.године.
Почасни члан је „Прве интелектуалне својине“ и организатор за учеснике из књижевности.
Добитник је медаље „Друга интелектуална својина“, Београд 2024.године.
Почасни је члан Удружења српских књижевника у Словенији.
Године 2021 проглашена је најутицајнијом женом света за Србију и Европу од највеће светске књижевне организације Writers capital foundation – India.
Сликар је на кинској свили-Хаига од 1991.године. Прва слика на кинеској свили „Перунике“ добила је трећу награду међу преко триста академских сликара из Југославије у Ћуприји. Председник жирија мр Милутин Дедић. Слика од 1979.г и уље на платну исте године награђена је једнако са првих пет најбољих сликара Југославије, Ћуприја.
Члан је Нада Фине Арт светске организације сликара – Сирија.
Члан је „Међународног удружења сликара животиња“ у Москви – Русија.
А, 2022. године проглашена је међу најбољим сликарима света као шеф координатор сликара за Србију и Свет при највећој светској књижевној организацији „Writers Capital Foundation“, Индиа. Шеф координатор сликара за Србију и Свет је од 2021 до 2024 године, при истој организацији. Приредила је пет самосталних изложби у Србији и више групних од тога пет ажирираних изложби.
Виртуелне изложбе слика на кинеској свили- Хаига: почасни гост међу педесет земаља света у граду Аз-Завија, Либија, Два пута је излагала у Норвешкој, Два пута у Грчкој, Индији, Мексику и Португалији.
Налази се на сајту: www.slikari.rs – Portal savremenih slikara,
www.simplyhaiku.com autumn 2005.
Члан је академије Европска Академија Српских Наука и Уметности у Љубљани, Словенија.
Члан је академије Internationa Akademy of Ethic – Индија.
Ф.б. профил је Anisija Crepović
E mell: venediktianisija@mail.ru
Славичин мото гласи: „Ако волимо једни друге, ако поштујемо једни друге, променили смо свет“!
Prof.dr sci.teol. Димитрије Калезић,протојереј-ставрофор
ПУСТИЊА НАД ПУСТИЊАМА
Завештање Млекопитатељници
Петрос[1], најлепши у својој мудрости у свом плаветнилу у предзорје,
kад векове мирисне испушта пред зрацима помаљајућег сунца.
Камен који ће нас у свој пустош одвести и претворити у њ.
Шта ће остати за нама?
Ни мапа угарком обележена.
Наше сузе, топле ко летња киша.
Наше срце што живи као пролећна трава.
Руке које су орале земљу и рика говеда до длубоко у небо.
Спојена телом „петрушком пустињом“ и небом.
Отисци ноктију који су гребли голи Петрос,
фосилни траг слепљен заједно с лептировим крилом под „Матером Петрушком“.
Између телесности ваздуха, у коме је остала тескоба, није било више живих.
Вода и петрос су нас винули тако мале, у длубоко небо.
Лакши од поезије. Док век касније, пребирамо по летопису, окрутно тражећи Апокалипсу,
ја, Анисија Цреповић натцртавам Реч.
Келијом шпартала сам у брзом ходу, стазицу од прозора до скрипторијума.
Болно. Радосно.
Нек слуша, ко није читао, нека плаче ко још суза има:
„Овде је била узвишена планина Баба, на њеном платоу Петрус[2]“!
У том граду, живела је она, Анисија, и одраз тражила у анатеми Атоској добијеној, тражила и брата Венедикта.
Али он је исто тако непроменљив. И ретко виђен овде. Инокшки икос ветар узвисује до очију разрогачених свеца. Олујни растанак. Источне и северне двери разваљене лупарају, беспомоћно дрво разбацује своје гране тамо међ њима;
Римски пункт склизнуо камчцима низ kollinu[3] Гробље Трибала[4] сјаји ко рибља кост.
Док дрежди Сунце са зенита.
Ћурчар и Самар град[5], стари Градац ….. Римски пункт са пресахлим бунаром на дну утопљен колута Месец који беше спреман за ноћни бој.
Свих седам кула… свих 45 лештијанских кућа [6]гроздасто начичканих ….
Ма, све је само камен.
Каменита пустош!
Све је Петрус, рушен од века до навек!
Овде су живели; људи, ратници, животиње и дивље и домаће, бубице, моруна, и сиви орао, долазиле и одлазиле ласте ….
Гавран лети у круг, за кљун стиснута шака косовског јунака, која се не скупља више
војводе Црепа Вукославића[7] исијава прстен-печатни.
Истовремено у свом походу и перина кобј[8] .
Све док пчелице нису упртиле бошчу на просјачки штап, у сандалицама од сопственог праха,
и у глуво доба одлетеле у пошаст.
Овде је мирисало шумско цвеће, ливадско цвеће, овде је фибулом причвршћена висибаба за петрос. Громом преполовљен храст.
Животом планине у пролеће живело се.
Одзвон тонова, што бритко небо брусе, са колокољне[9] сузне молитвенице „Матере Петрушке“,
било је …
Поседње што се чуло.
Сан свих наших снова о Човеку,
о видарици млечних суза мирисних на лековите травке, крипти отвореној.
С Помазаниковом честицом крста, лелујали су,
с беспрестаном кошавом која их опасује.
Не ишту суражицу, они који су одавно сити, не ишту сирење од прве пролећне траве…. не ишту…
Него само игра… Игра природе. Игра оног што је требао бити Човек!
Водена крипта све је у речну шкољку сместила,
читаву једну планину, село и гробље с горућим воштаницама, стало је ту!
А река Петруша, и даље тече….
Каменита пустиња, режи у кресалу. Протиње се однекуд светлост ко звук цитре.
Поворка свечана. Стазица усходна!
Пожурују све око прамца, и мрак се помера,
кофом из бунара Анисија извадила плашљиви месец,
копно и вода се удаљавају …
И покојни у крипту што сиђоше, ти су са нама
с нама путују; плове путују.
Само нису нервозни, спокојно.
А свет вазда огњиште своје гаси друкчије.
И опет, летњег неког дана кошава се узвере
уз јарбол храстов и одозго
земљу распе.
Тишина:
источник петрушин хукну пониквом!
Слабашна светлост из кресала је упозорење.
[1] ПЕТРОС – прев.с грчког језика камен. По коме је и град добио име Петрус сазидан пре 1335 г. на темељима Старог Градца. С Халкидикија је пренешена бабва глава, камен, по коме и планила добија име БАБА (бабо – отац). Град је подигао жупан Влкослав, син жупана Црепуна из Требиња.
[2] Петрус – војно петрушко утврђење, подигнуто ради јачања и осамостаљења Србије, повељом цара Уроша из 1360 године. Године 1413 султан Муса са Османлијама руши град, али иза тога град се поново подиже и даљи записи нису пронађени, остали су темељи града.
[3] KOLLINA – прев.с латинког језика, брдо, брежуљак, узвишење задржала се до дана данашњих од периода када је Римски пунт од III-VI veeka n.e. до шестог века датирао на платоу планине Баба, на том брежуљку налази се манастир са три цркве, првобитни датирају од краја IX veka n.e. у својим темељима.
[4] Трибали су живели десет хиљада година пре нове ере на платоу планине Баба.
[5] Ћурчар град добио је име по дивљим ћуркама Самар по ношењу камења у самару на коњима оба града су на половини планине Баба, датирају из бронзаног доба у својим рушевинама.Стари Градац је на самом платоу планине и на тим темељима подигнут је био Петрусч
[6] Лештије – старословенски назив за ововремено село Лешје које данас броји 45 кућа и једва двеста људи који живе на клизишту испод планине коју руше за каменолом изградње ауто путева по Србији.
[7] Војвода Цреп Вукославић – Обласни господар војно петрушког утврђења који бива проглашен највећим војсковођом Балкана после боја на Дубравници који се одиграо на сам дан Божића 1380 г. први је потукао Османлије и тиме започео косовски летопис који се и даље пише.
[8] Перина Кобј – птица Кобј по чијем се лету прорицањем предвиђала будућност.
[9] Колокољна – старословенска и староруска реч – Звонара