Значајна италијанска награда „Премио Сенека“ за наше књижевнике додељена у Барију
На конкурсу Академије за уметност и филозофске науке (Accademia delle Arti e delle Scienze Filosofiche) из Барија, наши књижевници, освојили су значајне књижевне награде Lucius Annaeus Seneka за 2026. годину. Свечана церемонија доделе награда одржана је у Барију, у Норманско – швапском замку (Саникандро ди Бари), 24. октобра 2026. године.
У категорији аутора из иностранства за објављену књиге поезије на италијанском или енглеском језику, награђена је збирка хаику поезије Оливере Шестаков „ТИХИ ГОВОР ЛАТИЦА/ QUIET SPEACH OF THE PETALS“, док је Мирослав Мишел Болтрес освојио награду Menzione d Onore за песму „Бела брада песника“.
Међународна академска награда за савремену књижевност – Lucius Annaeus Seneka (Premio Accademico Internazionale di Letteratura Contemporanea Lucius Annaeus Seneca) додељује под покровитељством: Европског парламента, Савета министара Републике Италије, Сената Републике Италије, Министарства културе, Министарства универзитета и истраживања и Дикастеријума за културу Града Ватикана. Награда је одликована Медаљом Представничког дома Парламента Републике Италије и Медаљом Сената Републике Италије.
Жиријем састављеним од доктора наука, универзитетских професора, научника, угледних уметника, писаца и публициста председавао је проф. Пасквале Панела (ректор и некадашњи сарадник Катедре за лингвистику Филозофског факултета Универзитета „Алдо Моро“ у Барију).
Из Барија су у Београд стигла признања која симболично повезују две европске културне средине – италијанску и српску, кроз оно што нам је заједничко: књигу, мисао, знање и веру у снагу књижевности и уметности. Ове награде представљају драгоцен допринос видљивости савремене српске књижевности у европском културном простору.
Овогодишње издање обележава десету годишњицу Награде Сенека — јубилеј који сведочи о десет година посвећености промоцији књижевности, културе, филозофске мисли и дијалога међу уметницима из целог света.
Оливера Шестаков
NAGRADA ZA KNJIŽEVNU IZVRSNOST MIRJANI ŠTEFANICKI ANTONIĆ U BARIJU
Međunarodno priznanje za prozni rad „Služiti znanju nije teret“ – nagrada iz Italije
stiže u Novi Sad i Srbiju NOVI SAD – Književnica, pesnikinja, esejistkinja i književna kritičarka Mirjana Štefanicki Antonić iz Novog Sada dobitnica je Nagrade za književnu izvrsnost – „Premio Epistulae Moareles“, „Seneca“, u okviru Мeđunarodne akademske nagrade za Savremenu književnost
„Lucius Annaaeus Seneca“, koja joj je dodeljena u Bariju, u Italiji, avgusta 2026. godine.
Priznanje je dobila za svojh prozni rad na zadatu temu ‘Služiti znanju nije teret“ („Servire la conoscenza non e un peso“), nadahnutu filozofskom mišlju Seneke „Budi sluga znanju, ako
želiš da budeš zaista slobodan.“ Upravo je ova misao bila osnova posebne kategorije „Epistulae Morales“, koja je u okviru konkursa namenjena filozofskoj refleksiji o znanju, slobodi i odgovornosti čoveka.
Nagradu raspisuje Akademija za umetnost i filozofske nauke (Accademia delle Arti e delle ScienzeFilosofische) Iz Barija, a njena stručna komisija okuplja intelektualce, univerzitetske profesore i akademike, književnike, pesnike i druge istaknute predstavnike kulture.
Akademija ističe da je jedan od osnovnih ciljeva nagrade podsticanje književnog i kulturnog dijaloga i ohrabrivranje autora da svojim stvaralaštvom podstiču intelekt i neguju kulturu pisane reči. Posebnu težinu ovogodišnjem priznanju daje činjenica da 2026. godina obeležava Desetu godišnjicu nagrade „Seneca“. Decenija postojanja ovog međunarodnog priznanja predstavlja jubilej posvećen promociji književnosti, kulture, filozofske misli i dijaloga među ljudima i narodima.
Za Mirjanu Štefanicki Antonić ovo je još jedno značajno međunarodno priznanje u njenom višedecenijskom književnom radu. Autorka je do sada objavila brojne knjige poezije, eseja, književne kritike i drugih proznih formi, a njena književnost prevođena je na više stranih jezika.
Njeno stvaralaštvo odlikuju humanistička opredeljenost, posvećenost kulturi, znanju, čoveku i trajnim vrednostima književnosti.
Članica je Društva književnika Vojvodine od 1997. godine, Udruženja književnika Srbije od godine i redovan član Matice srpske od 2026. godine. Dobitnica je i drugih domaćih i međunarodnih književnih prizanja, čime je njeno ime već prisutno na široj međunarodnoj književnoj sceni.
Ovogodišnja nagrada „Seneca“ posebno je značajna, jer tema njenog nagrađenog rada govori o znanju kao služenju čoveku, a ne kao privilegiji pojedinca. U vremenu brojnih društvenih podela, površnosti i ubrzanog protoka informacija, poruka da znanje treba deliti, čuvati i stavljati u službu dobra dobija dodatnu vrednost.
Nagrada iz Barija zato nije samo lično priznanje književnici Mirjani Štefanicki Antonić.Ona predstavlja i jedan mali , ali dragocen doprinos vidljivosti srpske književnosti u evropskom kulturnom prostoru. Mirjana Štefanicki Antonić svoje novo međunarodno priznanje donosi u Novi Sad i Srbiju, grad u kojem je rođema, i zemlju, kojima pripada svojim životom, radom i književnim stvaralaštvom. Iz Barija u Novi Sad tako stiže priznanje koje simbolično povezuje dve
evropske kulturne sredine. Italijansku i srpsku, kroz ono što im je zajedničko: knjigu, misao, znanje i veru u snagu književnosti. U jubilejskoj desetoj godini Nagrade „Seneca“, priznanje Mirjani Štefanicki Antonić može se
posmatrati i kao svojevrsni susret Senekine antičke misli sa savremenom srpskom književnom rečju. Susret znanja i slobode, odgovornosti i stvaralaštva.
Još jednom međunarodno priznanje tako odlazi u književnu biografiju Mirjane Štefanicki Antonić, ali i ostaje kao lepo priznanje Novom Sadu i srpskoj književnosti.
LJUBAVLJU SE NAPAJAJU OKNA MOJE DUŠE
(Sremskim Karlovcima)
Sremski Karlovci pesmom opevani
Na štafelaju jutarnjem paletom
Crtačke škole oslikani
Podno Stražilova gde ruže vetrova miluju
Vlati trave mirisne
Stanište zlatnih voćnjaka i
I vinograda modrih
Sa prosjajem polja raženih
Na obali Dunava plavog
Na korak od Novog Sada
I dva od Beograda prestonog
Kroz Majur petrovaradinski
Smeh đaka na trgu nad česmom Četiri lava
Večno nevinom iskrenošću odzvanja
Olistali platani sremskokarlovačkog
beskraja
Slikaju razglednicu povrataka i dolazaka
Tkaju stihove beskonačnosti
Predanjem pesme s česme
Zvonici Saborne crkve Svetog Nikole
osunčani
Ovenčavaju ljubav
nežno
Prasak impresije
Od Branka voljenog pesnika
Do Luke voljenog unuka
Vrata gimnazijska su otvorena
Da moju ljubav prime
Dve ljubavi
Jedan ponos
Što napajaju okna moje duše
Najstarija srpska gimnazija
U Sremskim Karlovcima
Barokni dragulj Srbije
Put u svet spoznaje
Đak do đaka
U rukama ruski udžbenik
Klanjaju se senima
Učitelja Petra i Maksima Suvorova
Septembar upleten u „Kolu Brankovom“
Mladost moga unuka zri u biblioteci i
U učionici četvrtog razreda
Gimnazije najstarije srpske