Biografija:
Ana Atanasković (Kruševac, 1973) je kjiževnica i novinarka. Osnovne studije: filologija – odsek anglistika, master – marketing u izdavaštvu. Do sada je objavila: zbirku priča Beogradske majske priče (2006), roman Duet duša (2008), roman Jelena Anžujska (2009 i 2010), roman Moja ljubav Nikola Tesla (2013) i (2021), zbirku priča Beograd je ljubav (2017), roman Kraljica jorgovana (proširena verzija Jelene Anžujske, 2019), roman Davorjanka Paunović (2020) i roman Zmajeva žena (2024). Kao novinarka pisala je za ELLE, VipTripDiplomatic, Vodič za život, Sensu, Lepotu&Zdravlje, Esquire, Ilustrovanu politiku i za mnogobrojne portale. Dobitnica je prvih nagrada na konkursima za najbolju priču o lavandi (Bonux i Sofia) i najbolji prikaz knjige (Lisa i Laguna). Predavanje Tesla i žene održala je u Filadelfiji kao i više puta u Srbiji. Njenu priču o vanilicama (Vanil iz vanilice) posvećenu Marselu Prustu, su objavili časopisi Majdan i Blic žena. Pisala je eseje o književnosti i prevodilaštvu za portal Infoprevodi i Balkanski književni glasnik. Trenutno piše eseje o beogradskim ulicama za Kulturni dodatak Politike i književne kritike za Lagunin Bukmarker. Objavljivala je na engleskom, u Velikoj Britaniji – pesmu u časopisu The Poet i eseje na portalu Agape Review. Roman Moja ljubav Nikola Tesla je preveden na engleski (SAD) i makedonski jezik. Njen esej Kako pisati istorijski roman/scenario su preneli portali Pulse, Sinhro i Art-Anima. Za jesen u Laguni sprema novu knjigu, zbirku eseja, o deset gradova Srbije koji su bili prestonice.
Živi i radi u Beogradu.
samovoli.wordpress.com
ВЕСТА У ЊЕНИМ ПРСТИМА
Isprva joj je praksa bila zamorna, otežavajuća. Početni taktovi molitvi, reči, posvećenja, davanja duha trajali su dugo, uz napore je izdržavala do kraja. Otvorila bi oči pre svih, promeškoljila bi se, pomerila prste na stopalima, pogladila svoj vrat. Gratia je u svetlosnim kodovima svog tkiva u detinjstvu imala veliku dozu nestrpljivosti.
No, kao čuvarka svetog ognja boginje Veste u Rimu Gratia je vremenom naučila da obuzda svoja unutrašnja i spoljašnja skackanja. Posvećenost iziskuje vreme. I veru. I verodostojnost.
Vreme. Vera. Vesta. Tako se kretao poredak stvari oko večnog plamena koje su vestalke održavale, da slučajno ne prestane da gori.
Vestalke su morale biti čiste, gotovo sveta bića jer je njihova čistota bila jednaka čistoti plamena. Gratijino telo je bilo sasvim posvećeno Vesti, od prstiju na nogama do temena, gurala je grkljan ka njoj, svaku reč, svaku misao, igrala u sebi za nju. Istovremeno je, dok bi joj sva podkožica igrala, u očima bio mir, na svakoj vlasi kose je stanovao, pun, kao Mesec, kao ruka pružena uz nadu da će u drugom čoveku naći razumevanje i tako se ispuniti.
Gratijino telo je bilo čisto, mirisala je na lovor i ruzmarin. Čistoća je bila dužnost, a dužnost čistoća. Devičanstvo u službi božanskog i državnog.
Raduj se i daj, ne misleći da li je onaj kome daješ tebi nešto dao.
Sujeta zatvara pore, usta, srce. I celog čoveka.
Raduj se bezuslovno, kao pupak i pupoljak.
Te je reči Gratija sama smislila, došle su joj u naletu kada je otvorila srce ka Vesti. Radost je čista, kao i glatkost što izbija iz njenih pora, oslobođena svake prljavštine. Posvećenost vestalki garantuje opstanak Rima.
Hram je bio kružnog oblika, kao jabuka koja se osmelila da bude sasvim obla. U njemu je na altaru goreo sveti plamen. Vestalke su ga hranile svetim drvima, najčešće hrastovinom, budno nadgledajući vatru dan i noć. Dim je odlazio kroz otvor, compluvium, nalik na ognijšta u domaćinstvima Rima, jer Vesta je zaštitnica okupljene porodice oko toplog centra doma.
Gratija je volela taj krug u kome je stajala pored hrama posvećenog Vesti na Forumu. Neki bi rekli da u njemu nije imala slobodu, da je nesrećna što nije udata, nema decu, muža i porodicu i da je sputana u zaobljenim putevima rituala i molitvi. Ali neki nikada nisu neko. Neko je ona u saglasju sa božanskim. I imala je svoju misiju koja se širila i spolja, u grad. Njeni unutrašnji sokovi su imali moć da se razlivaju ulicama i oblacima i daju snagu bedemima i ljudima. Bila je nezavisna, imala je počasno mesto u pozorištima i na igrama i mogla je posedovati imovinu, što mirjanke nisu.
To je damarima osetila kada su Gali napali Rim.
Od kada je našla više strpljenja za molitve znala je da je u skladu sa svojom svrhom. Nije je, stoga, poremetla opaska jednog zlog čoveka u Forumu koji joj je rekao:
„Trebalo je da se udaš i rađaš decu a ne da ritualima radiš protiv sebe. Ne radiš ti ništa dobro za druge time što si se sakrila u hram. Ja sam svoju ženu izabrao tako što sam je prepoznao i rekao – tvoja sudbina je da budeš idealna supruga. Moja.“
Osetila je u njemu prezir koji je prevazilazio i ljubav prema toj nepoznatoj ženi, a nije toga bio svestan.
Nesreća uvek pokušava da kinji, pomislila je i nastavila, ne dozvolivši da je užasne prikaze iz očiju tog čoveka poremete.
No, najezda koja je došla na vrata Rima jednog jutra bila je mnogo zlokobnija od sitne nesreće tog čoveka. Osetila je huk dok su iz daljine dopirali prvi nemirni udarci ratnih bubnjeva. Goti su se približavali. Zidovi, iako jaki, nisu mogli zauvek da zaustave nalet onih koji su tražili pljačku i osvetu.
Gratijin unutrašnji mir se uzburkao i skoro zavrištao:
„Moraš spasiti Palladium!“
Gratija je povukla prvu vestalku za zglob šake i povikala isto.
„Moramo spasiti Palladium!“
Bila je to statueta boginje Atine, koju je Enej doneo iz Troje i koja je dodatno štitila grad. Ne samo da je plamen vatre morao biti spašen, već i devičanska Atina. Rasporedile su se, jedan deo vestalki se pobrinuo za sveti plamen. Dogovorile su se da se čekaju na vrhu brda Janikulum.
Gratia je zategla kaišiće na sandalama. Sa njom je krenulo još četiri vestalke. Izašle su iz hrama, krećući se kao posvećene senke. Dok su Goti lomili kapije i udarali na bedeme, Gratia je već stajala pred svetom statuom, glatkom poput mesečeve svetlosti.
Vestalka Irisia je raširila belu maramu i položila statuu na nju.
Gratija je osetila kako plamen Veste i moć Palladijuma pulsiraju u jedinstvenom ritmu, kao srce grada koje kuca pod njihovom stražom. Njena unutrašnja nestrpljivost sad se pretvarala u hladnu, postojanu snagu – jer verovati nije bilo pitanje izbora, već dužnosti.
Hitale su ka brdu dok je u gradu već zacarevao metež. Najteže je bilo na Salarijskoj kapiji. Vestalke su prešle Tibar na mostu Ponte Sublicio, trčeći starim putem clivus Ianicularis ka vrhu Janikuluma.
Kapije su pucale. Bubnjevi su tutnjali. Srce je divlje tuklo.
Prizor koji su videle bio je crn i garav. Goti su osvajali grad. No, svetinje su bile bezbedne.
„Kuda ćemo?“, pitala je Irisia.
„U Tibur“, rekla je Gratia mireći u sebi mir i nemir. Oni se moraju povezati da bi rodili pokret, znala je.
U jednom trenutku, pre nego što su nastavile dalje, Gratia je uzela Palladium i osetila kako se snaga njegove srži proteže do svih rimskih provincija, do gudura u kojima nikada bila, koje se zovu po imenima stena i kamenja ali koji će, zahvaljujući spašavanju vatre i vere, plamteti večno, sa Rimom.
Slava nikada ne prestaje, ako ljubav nežno nosi njen glas, pomislila je dok joj je kosu zlatio zlatni čas pred noć.
MIROČ
– Ne kažu pravu istinu o meni – počela je vila Ravijojla.
Verujem. O ženskim bićima istina teško izlazi na videlo. A kada su magično moćne, biva i zakopana.
– Kažu da sam ustrelila Obilića jer je lepše pevao od mene. Da sam mu, u noći kada smo zajedno pili vino, zbog ljubomore zabranila da peva.
Verujem. O ženskim bićima se često šire priče da su suprotno od onog što jesu.
– Lepše pevam od njega, skroz je obrnuto – nastavila je.
Verujem. Znam kako se gleda na umetnost žena. Argumentuju, postoji žensko pismo. Postoji, zašto ne bi postojalo? Rogač i tisa imaju ženske i muške cvetove, pa niko ne upoređuje koji se lepše propinje ka suncu. Postoji, no ne znači da je manje vredno.
Ne znači da će delo koje je napisao muškarac biti bolje od onog koje je napisala žena. I obrnuto. Delo može da ima pol ali pravi sudija mu je vreme.
Nisu sudije ni oni koji mi saopštiše da sam se izdvojila iz percepcije bezveznog ženskog pisanja kada sam krenula da sarađujem sa cenjenim novinama.
– Zabranila sam mu da peva jer sam tog dana slušala zujanje pčela– objasnila mi je, nestvarno stvarna, stvarno nestvarna, prozirno mlečna i mlečno prozirna, slegnuvši ramenima. – Sve je tako jednostavno.