Биогафија:
Драгослав Бабић – Пријепоље
Објављене књиге:
1.ОТИЦАЊЕ ПЛОДНОСТИ
2.ПРОСТОР У РАМОВИМА
3 КЊИГА ПОЕЗИЈЕ И ЦРТЕЖА
4.РУЧАК НА ОБЛАЦИМА
Ова задња књига је оставила велики успех са више награда, једно од њих
Је НАЈБОЉА КЊИГА У ПРОШЛОЈ ГОДИНИ. Својом поезијом је заступљен у великом броју часописа и заједничких збирки. Живи и ствара у Пријепољу.
У РЕДУ ЗА СРЕЋУ
Стајао сам
У реду за срећу
Негде у дубини реда
Пролазили смо
Поред планинског језера
Једна слика ми је остала
Кад на дну понире вода
А језеро с времена на време
Пресуши
А враг је однео чекање
Које се опет игра
Са нашим временом
Нестају мисли
У гомили слика
Одлутају тако и моје
А ја у реду стрпљиво
Гомилам ситним корацима
Тражим прилику
За који минут среће
А ако не стигнем
Никад нећу сазнати
Да ли су они пре мене
Стигли на време
Да не буде крај
Личи на Молитву
Ако верујеш онда се надај
ЖЕЉА ЗА МНОГИМА
Раскидам све уговоре са облацима
Непрестано гледајући
Најдаље тачке свемира
Читајући бајке под јастуцима
Уместо снова остала је
Жеља за многима
Раскидам све уговоре са облацима
И ручак сам одложио на њима
И није ме брига који ветар
И која даљина
Одлажем муње само да је тишина
Ако угасим звезде једне по једну
И буде мрак а заборавио сам лозинку
За повратак
И кад сви облаци пођу за птицама
Нестаће тамне стране месеца
И постаће врлети видне свима
Песма што долином одзвања
И први жубор у брзацима
Ко неки умиљати звук звона
Глас који ме дозива
То је она
ДЕВОЈКА ИЗ БАНАТА
Волела је сунцокрете
Као нико до бола
Чак су се непрегледна поља
По њеним именом звала
Личиле су хиљаде стабљика
На ћилим преко целог Баната
Ко да досеже до свемира
Са пуним котарицама од семенки злата
Кад сунчеви зраци
За брдо зађу
Остаје светло
Јелениног мрака
Кад ветар у равницу сиђе
И заљуља стабљике бројне
Колико само сунца
На једном месту може да буде
ЈА СЕ ЗОВЕМ ВИД
Ја се зовем Вид
За мог деду прави сам див
Сунце је планета којом владам
Зато се не плаши деда
Кад понекад немирно спавам
Ја се зовем Вид
Бистри планински поток
Шаљем ти прве јутарње зраке
Будим птице
Поклањам ти најлепше бајке
Ја се зовем Вид
Шума из бајки
Живот и очињи вид
И оно велико небо
Што мирно спи
Ја се зовем Вид
Стаза на којој чврсто стојим
Врх планине
И нетакнуто дрво
Са највеће висине
Ја се зовем Вид
Чуваћу вашу тишину
И бићу снага
И највећа брана
За ваша страховања
(најдражем унуку)
НАИЂУ ТАКО НЕКЕ САМОЋЕ
Наиђу тако снежне олује
И ко перушку ме носе
А да ме нико не чује
Наиђу и оставе
Прагове лишћем затрпане
И стазе које никуд не воде
Наиђу тако
Неке самоће
Које тешко склањам
Ћутим и не дишем
А тескоба ми неда
Ни да сањам
Наиђу тако неке тишине
Од чије буке
Застаје дах
Кад не чујем
Ни себе
Ни уморног тела глас