Биографија:
Мирјана Штефаницки Антонић рођена је на Ђурђевдан, 6. маја 1954.
године у Новом Саду. По образовању је економиста. Сав радни век (33 године),
непрекидно радила у истој банци у Новом Саду, која је услед трансформација у
банкарству мењала име од Jugobanka, Continental banka, до NLB banka.
Песме су јој први пут заступљене у књизи ,,Сто песама” (десет песника са по
десет песама), Културни центар, Раднички универзитет ,,Радивој Ћирпанов”, Нови
Сад, 1972.
Објавила шеснаест књига, од тога једанаест књига поезије, три књиге
књижевних огледа и две књиге књижевних критика.
У децембру 2020. године, изашла је из штампарије књига –
Др Милован Гочманац, ИНГЕНИЈУМ УЗВИШЕНОГ СТИЛА – О КЊИЖЕВНОМ
ДЕЛУ МИРЈАНЕ ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ, Свитак, Пожега, 2020.
У априлу 2023. године, изашла је из штампарије књиге – мр Бојана Грбовић,
У КЊИЖЕВНОМ СВЕТУ МИРЈАНЕ ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ, Прометеј,
Нови Сад, 2023.
Присутна је у заједничким књигама поезије, у зборницима поезије, у
часописима за књижевност, уметност, културу и науку.
Заступљена у савременим антологијама поезије.
Пише поезију, књижевну критику, рецензије, кратке приче. У припреми
роман за објављивање.
Песме су јој преведене на енглески, бугарски, македонски, словеначки,
руски, француски, арапски и пољски језик.
Награђивана за своја поетска остварења.
Лауреат је Међународне почасне књижевне награде “Наџи Наман“,
за целокупан књижевни опус, из Либана, за 2025. годину.
Члан је Друштва књижевника Војводине од 1997. и
Удружења књижевника Србије од 2019.
Живи и ради у Новом Саду.
У ЧАСТ ГОСПИ ЈАЦИНТИ
Договорила сам се са својом мајком, године 2005, да отпутујемо, на
летовање, у Пераст, на црногорско приморје. Колегиница, са којом сам заједно радила у канцеларији, питала ме је помало зачуђено, како се не бојим да на тако далек путем поведем и своју седамдесетседмогодишњу мајку. Мама је са радошћу је пристала да проведемо десетак дана на Јадранском мору. У топло јулско предвечерје кренуле смо аутобусом за Котор. Ујутро, у Подгорици, на правњена је мала пуза за одмор. По доласку у Котор, локалним аутобусом смо кренуле пут Пераста. На једној рачвастом путу, возач аутобуса је стао. Мама и ја смо са путним торбама кренуле пешке до Пераста. Аутобус је наставио своје путовање до Рисна.
Сместиле смо се, у раније резервисану собу на првом спрату велике куће.
Пространа соба није имала поглед на море, ни терасу, али су се на два велика прозора налазиле прелепе светлоплаве завесе, такозване венецијанке и браон, дрвене шалукатре. Могле смо, по договору, са кућевласницом, да користимо и кухињу. Кућа је имала лепо двориште, са пуно процветалог цвећа, у којем се у централном делу налазила велика, зелена, разгранала палма. У дворишту смо пиле јутарњу кафу, и прелиставале дневну штампу. Све је било “на дохват руке“:
маркети, ресторани са баштом (где смо ручавале и вечеравале), посластичарница, црква, музеј…
Пераст је стари барокни град у Црној Гори, који се налази на обалама Боко
Которског залива, неколико километара од популарног одмаралишта града Котора. Град стрмих камених улица, цветних ђардина, град цркви, затворених шкура, острва Госпа од Шкрпјела и Свети Ђорђе, град легенди, поморства и славних капетана, а становника тада скоро као у години дана. Лепота овог градића нас је на први поглед освојила. Одлазиле смо да се сунчамо и купамо на плажу Борик – шљунковитој, малој, окруженој чемпресима, разнобојним мирисним олеандерима и боровима. У море се улазило кроз плићак. Осим са те плаже, у море се могло ускочити још само са бетонске риве где је вода била веома дубока и нежна само према добрим искусним пливачима. Пријале су нам свакодневне шетње до плаже.
Зраке сунца су нас обасјавале и грејале. Од њих су нас штитили сламени шешири који би нам одлепршали кад год би аутомобил прошао поред нас. Узимале би их са асфалта, а они би нам убрзо наново побегли. Играле смо се шеширима смејући се као у некој бајци.
Понекад би одлазиле на оближње игралиште да гледамо како Пераштани
играју балоте. Гледале смо са риве занесене пецароше… Бака, коју су од миља звали Бајка, из наше лепе Војводине, из Срема, која је имала кућу у Перасту и ту боравила неколико месеци годишње заједно са својом децом и унуцима… Упецала је две рибе – букву и шпар. Рекла нам је да ће их за вечеру припремити у морској маринади од маслиновог уља, белог лука, рузмарина и испећи на роштиљу… Увече смо седеле на клупи, поред мора и посматрале велики туристички брод што је свако вече пловио на линији Котор – Пераст – Рисан и назад. На палуби је увек било мноштво туриста. Музика, смех и светлост сијалица са брода стапали су се са звездама и мирном морском водом.
Власница куће, сећам се да се звала Зора, питала нас је да ли желимо да
одемо бродићем испред Пераста на острво Госпа од Шкрпјела. Радо смо пристале.
И она је пошла са нама. Бродић је возио младић који је рођен и живи у Перасту. У бродићу су, поред нас три, седели девојка и младић из Словеније. Када смо испловили, пред нама се „отворило“ велико плаво пространство Јадранског мора. На острву је све било тихо, мирно, готово благословено. Прасак импресије! Видела сам монахињу у црној одежди. Туристи су са неким посебним достојанством обилазили острво и цркву Госпе од Шкрпјела по којој је острво добило име.
Сазнале смо да је острво вештачко и да је направљено крајем 15. века, где су, барем по предању, браћа Моршићи на хриди у рисанском заливу, 22. јула пронашли слику Госпе, па су Пераштани 1452. године одлучили да на том месту саграде православни храм Богородици. Око хриди је набацано камење и подигнута је мала капела. Потом су у Фашинади, традиционалном обичају, они вековима насипали камење, потапали оронуле барке и турске бродове, тако да се временом површина острва све више ширила. Оно данас има око три хиљаде квадратних метара и на њему се налази, већ поменута црква, у почетку грађена као православна црква, а касније обновљена од Млечана и претворена у римокатоличку… Прелепо је острво
Госпе од Шкрпјела, (на бокељском значи Госпа од Стене).
Црква Госпе од Шкрпјела изграђена је 1630. године од стране Венецијанаца
и један је од најбитнијих историјско културних споменика Бока Которске, највећег залива Јадранског мора. Унутрашњост цркве је велелепна, осликана сликама Бокеља, који се звао Трипо Кокоља – представника венецијанске сликарске школе.
Његову бисту на постаменту виделе смо у паркићу, на шеталишту, која је
постављена међу неколико значајних преминулих Пераштана. На таваници цркве, у централном делу, налази се велика слика „Узнесење Богородице“, као и још четрдесетак слика између којих пролази позлаћено тордирано уже – симбол поморства. Најзначајније дело сликара Трипе Кокоља је, без сумње, декорација унутрашњости цркве Госпа од Шкрпјела, маестрално дело барокне уметности. У оквиру цркве постоји и музеј изузетно вредних историјских експоната: неколико археолошких збирки, слика, рукотворина, предмета из свакидашњег живота које су верници остављали као захвалнице за испуњење молитви упућених Госпи одШкрпјела – заштитници бокељских морепловаца…
Нарочито су на мене оставиле велики утисак рукотворине и предмети из
свакидашњег живота, са ко зна којом доби старости, као и симпатична збирка бидермајера које бокељске младе, традиционално, дарују овој цркви. Ту се налазила и шкриња са поклопцем. Не сећам се да ли је била направљена од дрвета или од метала. Мислим да је била зелене боје, под патином и рђом. Један од туриста нам је рекао да пожелимо жељу и да убацимо новац у шкрињу. Пожеле смо жељу и убациле по папирнату новчаницу… Моја жеља врло убрзо испунила.
Никада нисам питала моју маму да ли се и њој испунила жеља.
У цркви Госпе од Шкрпјела налази се гоблен који је од 1803. до 1828. везла
Пераштанка Јацинта Кунић Мијовић, чекајући мужа поморца и користећи за
поједине делове власи своје косе. Власи златне у младости, а сребрне у старости. Међу најимпресивнијим и најинтересантнијим заветним даровима цркви је овај вез Јацинте Кунић…
Угледавши тај гоблен и чувши причу о Јацинти, пожелела сам да напишем
Песму и посветим је овој изузетној жени. Ткала је двадесет пет година своју љубав, верност и косу у гоблен. Замишљам је као сенку високог таласа, како седи на стени, на обали сињег мора, обасјана звездама и призива усне свог драгог… Заветује га да се врати… Захваљујући госпођи Јацинти широм света су се у обале разних мора уплела предања и многе приче о онима што одлазе и онима које остављају… Да ли је дочекала мужа да јој се врати са мора, није забележено… Остаће упамћена по пуном имену и презимену, својој вештини, таленту и стрпљењу. „Напросто она је чекати знала као нико на свету.“ као у стиховима песме „Чекај ме“ руског песника
Константина Симонова.
Дана, 22. јула 2005. године, моја мама и ја смо присуствовале древном
обичају Фашинада. Тог дана је било свечано у Перасту… Ужурбано… Одисало је лепотом и неким посебним флуидом у ваздуху. Сви су се лепо обукли. Празнично…
Долазили су и мештани из Рисна. Према обичају, тог дана су барке окићене
гранама јабланова и напуњене камењем, пре заласка сунца, испловиле са источне стране Пераста (од стране Котора), па су се, дуж обале према западној страни града, кретале према острву Госпа од Шкрпјела. У баркама на весла седели су само мушкарци и певали старе бокељске песме. Када су стигли до острва, окружили су га и свој терет избацили у море. Мештани верују да на тај начин вештачки направљено острво никада нече потонути. Међу безбројним гостима, моја мајка и ја смо испраћале и поздрављале барке са копна. Био је то импресиван догађај!
Осећала сам се веома усхићено.
Један дан сам отишла линијским таксијем до Котора и обишла мало град…
Седела сам у башти ресторана и посматрала живопис око себе. Мама је тог дана остала у соби да се одмара и да чита књигу. На моју велику жалост, маме више нема међу нама…
Остале су успомене и жеља за још неки сусрет са Перастом…
Нови Сад, фебруар 2022.
ЛУКСИ У ДОБА БЕРБЕ ЈАБУКА
Воћњак моје тетке Паулине, у босанском селу Кројчици, одисао је лепотом,
нарочито с краја јесени. У њему се налазила бело окречена кућа, воћке које су падином бујале као влати траве. У пролеће би опојно цветале, а у доба бербе Сунце је сањиво намигивало на бераче. Јабуке би тада попут ситних ружица зацрвенеле све видике унаоколо. Сељаци у Кројчици знали би када је берба код тетке, јер њена стабла, кућа, плодови, као и теткин широк осмех призивали су све радне руке.
Воћњаком се у то време орио смех теткиних рођака, дечака и девојчица, скупљених код ње за тај дан. Она би у то доба подбочена и озбиљна шетала од берача до берача, са очима пуним неба и сукњама које су мирисале на јабуке. За тетком је мирно ишао њен љубимац – чувар укрштених и орезаних воћака, четвороножац кестењасте длаке, пас Лукси. Лукси је био ланцем привезан за жицу, која је била испреплетана од дрвета до дрвета и на тај начин шетао и чувао јабуке за бербу, од деце, која би раније, док није било Луксија, направила читав покор у воћњаку.
Те јесени, радовала сам се, као и свако дете, одласку у Кројчицу, слаткој
берби и поновном сусрету са мојом тетком Паулином и пријатељем Луксијем.
Јабуке су биле црвеније и слађе, него ранијих година, а берачи весели, пуни песме и вина. Моја помоћ се састојала у доношењу празних корпи и обедовању јесењих плодова.
У предаху посла, не знам зашто, ваљда због игре, нашла сам на путу
сломљену грану и са њоме почела дражити везаног Луксија… Мислила сам да мога љубимца то забавља, али није било тако… Пас је лајао да се растргне, а ја сам се смејала, смејала и сво време га граном дотицала. У једном моменту разјарени Лукси се отргао и појурио за мном. У неописивом страху јурила сам низ брег, рушећи бераче и корпе већ спремне за ношење у кућу, а Лукси је једнако јурио за мном. Чинило ми се да ће ме сваког момента загристи, као ја малопре јабуку. У моменту сам се саплела о џбун дивље купине и тешко ударила о земљу, а Лукси не могавши се зауставити, прелетео је преко мене. Моја уплашена тетка је дотрчала до
мене. Док је привезивала Луксија мој страх се није стишавао, а при томе сузе су ми навирале непрекидно на очи… Лукси је и даље био мој најдражи пријатељ, али као да се био удаљио од мене, након оног догађаја. Као да ми није више веровао…
Са доласком нових јесени тетка је бивала све старија, као и Лукси. Њој се и
даље у доба бербе у косу уплитало касно жутило Сунца. И даље је у то доба била најсрећнија, док се Лукси мирољубивије, остарело и лењо, поново, кретао око мојих ногу… У једном ванвремену тетка и Лукси одоше. Оста само велика и топла успомена. Лукси, чувар воћњака у трци за мном, као и теткине очи пуне неба и сукње које миришу на јабуке.