Биографија:
Стефан Ђорђевић рођен је 1997. године у Соко Бањи. Основну школу „Митрополит Михаило” завршио је 2012. године као врлодобар ученик. Још у основној школи почео је да пише, што није прошло незапаженo, па га његова професорка српског језика и књижевности препоручује га за пријем у чланство Књижевног клуба „Соколово перо” у Соко Бањи. По завршетку основне школе уписао је Средњу стручну школу „Прота Стеван Димитријевић” у Алексинцу, смер електротехничар енергетике. Средњу школу завршио је са одличним успехом. Писањем песама активно се бави од 2011. године. Охрабрен од стране старијих колега из клуба, укључује се и активно учествује на књижевним манифестацијама у Соко Бањи, првенствено у оквиру Бањског културног лета. Године 2017. прелази у Удружење књижевника „Стојан Живадиновић” у Соко Бањи, где је данас један од најактивнијих чланова. Заједно са старијим колегама из овог удружења учествује на многобројним манифестацијама широм Србије. Осим песама у издању Удружења књижевника „Стојан Живадиновић”, песме су му објављиване и у многим зборницима других књижевних клубова у Србији.
Ожењен је Јеленом са којом има три сина: Емануела, Матеа и Василија.
У слободно време бави се планинарством. Стално је запослен у области угоститељства и туризма у Соко Бањи, поред тога на сопственој тезги соко – бањског шеталишта излаже сувенире током туристичке сезоне. Био је учесник кулинарског ТВ шоуа „Комшилук” стигавши до полуфинала прве сезоне такмичења. Својим суграђанима је добро познат као човек који несебично помаже свештенству Црквене општине Соко Бања у раду. Не крије своју жељу да обиђе највећу светињу овога света и да хода стазама којим је ходао наш Спаситељ, Свевишњи Господ Исус Христос.
Једина мисија животног века у овоме свету му је да постане Хаџи Стефан, да посети Јерусалим.
ОД ТИШИНЕ ДО СМИСЛА
Био сам сам, у тишини што боли више од речи,
Ноћи су ме училе
како се живи без светла.
Изгубио сам двоје деце – две звезде
Што су ми срце
претвориле у рану…
Али и у молитву.
Ходао сам кроз године
са тежином што човека сломи.
Или од њега направи стену.
Ја сам изабрао да стојим.
Данас – ожењен,
Под истим кровом са смислом,
Имам три краља, три сина –
Моју војску љубави,
моју будућност.
Имам кућу,
Свој плац,
Ауто што ме вози напред,
Али највише – имам мир.
Имам слободу
да будем оно што јесам.
Себе сам нашао у њима,
У њиховим корацима,
У погледима што верују
да отац зна пут.
Тешко је – јесте.
Време је пуно препрека,
Лажи носе маске истине,
А пријатељи се понекад
покажу као сенке.
Али кад ме умор сломи,
Кад свет притисне најјаче
Они су моја нада,
Мој разлог да устанем.
Мој подстицај за борбу
И за успех.
Јер човек који има за кога да живи
Никада није поражен.
СИНОВИ И БОГ
Одрастао сам
у кући без гласа,
где зидови ћуте,
а ноћ се вуче
као рана без краја.
Отац је био реч што није изговорена,
сенка на прагу што никад не уђе.
Нико није питао да ли ме боли,
ни зашто гледам у земљу
кад други гледају у сунце.
Речи су ме секле –
смех је био нож.
Учинили су ме тихим,
ал нису знали
да се у тишини прави челик.
Живот је пролазио,
гладни дани, хладне године,
и све што сам имао – био је Бог,
и једно упорно срце
које није знало да се преда.
А онда – три светла.
Три гласа што зову „тата“.
Три мале руке што ме држе
као да држе цео свет.
Сад знам:
нисам био без љубави,
само сам је морао сам створити.
Из бола, из вере,
из оног што нисам имао.
Њихови осмеси су моје сунце,
њихови кораци – мој мир.
Још увек сам сам понекад,
али више нисам празан.
Имам њих –
и Бога који ме чуо,
и знао кад да ми пошаље светлост.
ЗАВЕШТАЊЕ ПЕРУНИКАМА
„Хранимиру, учитељу и пријатељу, са поштовањем у сећању“
Теби, који си ми дао име
Пре него што сам га знао,
Који си у мени видео пут
Док је још био трава.
Из Заплања си носио светлост,
Као хлеб у торби –
Једноставну, топлу,
Да се дели кад наиђе глад душе.
Говорио си: пиши,
И у сваку песму посади перунике,
Јер оне знају како се стоји
И кад ветар долази са брда.
Сад идем твојим стопама –
Не да те стигнем,
већ да не застанем.
Под ногама ми је земља коју си волео,
Над главом тишина која те памти.
А кад ме питају ко сам,
Рећи ћу: ученик вере,
Човек од поверења,
Песник који дугује корен.
Ако ме негде чујеш,
У цвету, у киши, у стиху –
Знај: ово је моје завештање теби,
И перунике га чувају.
ЗИМА У МОМ ЗАВИЧАЈУ
Кад зима сиђе низ Озрен тихо,
Сокобања у белини застане,
Снег поравна пут до сећања,
А дани постану краћи – али дубљи.
Дуго Поље дише под белим миром,
Широко као мисао пред молитву,
Ту ветар носи гласове детињства
И враћа их у крило брда.
Димови изнад кровова пишу време,
Мирис дрвета и тишина се мешају,
Сваки праг зна име оног који долази,
И сваком кораку даје смисао.
Деца се радују без речи,
Њихов смех греје снег,
У грудвама има више светла
Него у многим одраслим данима.
Река успори, али памти,
Као завичај – не тражи да останеш,
Већ да му се увек вратиш
Кад зима затражи истину.
У Сокобањи зима није хладна,
Она је загрљај који траје,
Јер док Дуго Поље ћути под снегом,
У мени се дом никад не замрзне.
ТИ СИ ВЕЧНА
За тебе, скривена вило, чији корак оставља трагове светлости.
Ови стихови припадају теби, јер ти већ живиш у њима.“ #Т.
Твоје су мисли као птице светле
И док спаваш, оне будне лете
У тишини ноћи, мекој као свила,
Светлост твоја шапуће: „ја сам шумска вила“.
Твоја је душа песма неиспевана
Мирис пролећа, нота разиграна
И кад очи затвориш од умора дана
Ти у сну лежиш будна, сва нежна и омекшана.
Не носиш старост у души,
Већ мудрост што сваку рану лечи.
Твоју светлост нико нек не угуши,
Нек сја у ноћи да обасја моје речи.
Ти скривена вило – ти си вечна
К’о песма што се рађа у тишини
И кад се окренеш ка Сунцу
Свет за трен постаје светлији
Јер у њему стојиш ти.