Smrt iz hobija
Zgrada u centru u kojoj je živeo, u mirnom kvartu grada gde je rođen, letargične prestonice, bočnim zidovima dodirivala se sa razuđenim arhitektonskim nizom ulice. Tu je nekoliko dugačkih kuća od čerpiča, svet akvaristike u polusuterenu, na ćošku stari ćirilični logo biciklističkog kluba… No baš je ta njegova imala imitaciju dorskih stubova kroz čije je tamne nabore, veđe, visokim prozorima gledala u centar zbivanja, gde uzgredna i duga ulica beše samo nagoveštaj. Isprva se Filipu činilo da je književnost tek još jedan hobi, a prozor za kojim je do kasno u noć pisao, dodirivao se dosadom kao starom poroznom fasadom – sa bezbrojem mogućnosti: tom radnjom punom riba, jednim šusterom… Filip bi se popodne probudio sa mišlju: šta je potrebno da bi se imao takav akvarijum kakav je u izlogu video. Kada bi izmaglicu mamurnih očiju – zamenio visoki gipsani ornament oko lusterovog vrata, nalik kakvom htonskom biću, ovo pitanje dobilo bi paradigmu: Šta je potrebno da bi se imao sonet u čitanci, to jest napisao redak, skoro idealan stih…
Pišući kraj male stone lampe u ne tako maloj mračnoj sobi, isprva je mislio da ga nikad neće objaviti. Nije poverovao kako proizvod te intime mogu rešiti da štampaju nepoznata lica, takoreći javne institucije. Gledao je često svoju zgradu, uspavane korake tobožnje prestonice, nedeljom; – meke prevoje trotoara i mnoštvo stvari što kao da predupređuje ma koja zbivanja. To nije moglo utoliti njegov raskošni apetit, zbog kog je upravo bio mršav, nadahnjujući se prizvucima svega što u svojoj četvrti nije mogao naći. U mršavosti ga je uznemiravala sopstvena atletska građa i lepo lice. Možda ipak nije suviše izdržljiv i zgodan za jednog pesnika – nadao se – iako njemu, tako zaokruženom, sudbina verovatno ne podrazumeva i izdavanje knjiga. Ipak, objavio je jednu pesmu u biltenu, a mnogo godina kasnije – zbirku.
I danas se seća kako su ga zvali telefonom, trgli kao iz groba, pronašli preko nekog inog GPS-a. No, kad se vrati toliko u prošlost, ozari ga nevinost tih dana. Ne beše primetio naznake da bi se tako što moglo ponoviti, da bi ikad mogao objaviti i sledeću… Možda je ovo sasvim dosta. Zanimljivo je da i drugi pišu, mnogo njih. Možda je ta njegova – plod entuzijazma šarolikog grada u kom je odrastao i gde će, po svoj prilici, i umreti.
Ukazala mu se okolnost pod kojom bi mogao izdati i drugu, ali je za nju već morao platiti. I to ne – teškim usudom, nesrećnom ljubavlju, što bi on vrlo rado učinio – nego novcem, u čemu i jeste bila nevolja. Uhvatio je sebe kako je skoro gotov složiti se – da nema veze, nije ni bitno. Jedna, ali vredna. No ipak ga nešto kopka ova knjiga, kao da bi tek ta bila prva. Ono beše nulta. Sada je tu veliki izdavač. I gle, umesto kakve tragedije koje često zadese književne poslenike, pojavio se donator i sveščica opet izašla. Osetio se suviše uzbuđenim, čak propustio da ovo shvati kao dobar znak. Par godina kasnije, možda baš zbog nje, Filip je postao član umetničkog društva.
Budući svesnom da i tu ima mnogo članova – baš kao da je primljen u društvo fotografa ili akvarista – kroz glavu bi mu katkad promaklo: A šta je potrebno da bi se imala onakva riba… ili pesma u čitanci. Većina njih doduše nema pesmu u čitanci, ali kad je već tako blizu…? Možda to nije nemoguće. Većina akvarista ne gaji tu i tu retku vrstu, no možda bi to njemu pošlo za rukom. Opet, postoje retki akvarijumi, ima toliko toga u čitankama, što ga podseća na izobilje kvartova rodnog kraja. Jedanput je Filip razmišljao kako mu je sav „hir“ romorio i doticao iz prijatnosti sopstvene četvrti, tačnije izobilja – iz onih žarkih ili melanholičnih večeri na terasi unutrašnjeg dvorišta. Često je boravio u lokalu Klub biciklista, nedaleko od svojih predratnih vrata. Za vreme poslednjeg velikog rata, neki od tamo izloženih velosipeda služili su kuririma i diverzantima za prevoz. Sada se agitovalo za postavljanje biciklističkih staza preko mostova… Nedaleko odatle – ribolovački klub… Bašte sa kestenovima i jablanom takođe su posebna priča, to jest beskraj naracija ili lirskih iskaza, od kojih neki već behu uobličeni u istoriji, upravo u senci nekog od pomenutih ambijenata. Veš na žici, letovanja, kupatilski prozori poput onih na vagonima; terase kao palube broda, rascvetale fasade poput pramaca obraslih algama i solju. Može li se on izdići iznad te raskoši i za svoje delo aranžirati nešto zbilja posebno? Kao pesma u čitanci, akvarijum iz snova pored koga i sveštenici uzdahnu? Kao sonet koji trone i Patrijarha?
– Možda treba da umreš – rekao mu jedanput jedan poznanik dok su pili kapućino. Kasnije, u oronulim prostorijama visokog književnog društva, uz gorku kafu iz aparata, ponovo mu iskrsnu ta rečenica, kao da se sve ovo zbiva u daljnoj prošlosti. Lukovi, ornamenti na vratima, postklasicistički luster, malko modernizovan – ćute kao da već znaju za njega. No, znaju i za druge. Gledao je svoj profil na vratima vitrine, ne znajući kako bi ga opisao. Zaključio kako su i mnoge prošle veličine imale „nevidljive“ profile. Organizovaše mu promociju, ali dođe malo njih, neki redak svet, popunivši tek prostor ispod lustera. Šteta za takvo pisanje, koje tek treba osvetliti, pomisli. Možda on već ima dragocenu zlatnu ribu, ali ne i ćup gde bi ona nastavila da živi. – Koliko je pisano o vašoj knjizi – seća se kako ga pita sekretar. Kaže: ne tako malo, pa mūkom rekapitulira rečeno.
Beše oduvek podozrevao tu besmislenost života. Izobilja su retka, ali varljiva, za njega lično dosad i skroz beskorisna. Da li je u tom kvartu zapravo ikad imao devojku, tri prava prijatelja, itd. Nije voleo ni smrt, jer ona je deo života, zar ne? I kada bi bilo večno, njegovo delo bi to uistinu postalo tek kada bi on umro. No tada ne bi mogao znati za trajanje tog dela, niti za sva njegova čitanja, jer na onom svetu prestaje svako sećanje na ovaj, valjda? Vazda ga je praznina vrebala iz mraka, a on je detaljima izbegavao. I kakav je to stvoritelj koji ljudima uvek postavlja ultimatum ili-ili. Večnost ili život, odlučite sami…
Baš nekako u vreme takvih Filipovih misli, počele su padati kiše kao iz potopa, iako beše kasno proleće. I teško da se gvozdeni preokret neba mogao smatrati slučajnošću. U udaljenim krajevima nižu se već poplave. Kao da je predeo njegovog svesnog bića ponirao u dubinu, i poljem na videlo izlazile one retke ribe koje je gledao u filmu domaćeg sineaste. Tada mu je i došla ideja, u stvari nju mu je rekao najbolji drug. Ne onaj koji ga je savetovao da treba da umre. Ovaj mu je predložio da iscenira svoju smrt, što je Filip zbilja i razumeo prijateljski. Dvoumio se putem kući, posle te njegove rečenice, kao malko ljubomoran što je ne može nazvati svojom. A šta ako nije pisac? Doista, i kosmos ide ka svom kraju; što ne bi Filip ostavio nešto trajno iza svog života, barem pokušao, i to po prihvatljivoj ceni koju bogovi – da se tako starogrčki izrazi – upravo pred njega stavljaju? Drug ga je podržavao. „Književnici su ionako klan, samo smrt može da ih trgne iz bare.“
Tako ćeš im dolijati, a što je najvažnije, nećeš biti mrtav. Možeš da uživaš sa nekom devojkom i istovremeno posmatraš svoje delo u večnosti, kako se baškari. U našoj tradiciji već postoje pisci koji su se udavili. Uklopićeš se u kontekst, nacija će te prihvatiti – čuo je prijateljeve reči. Nije bio siguran da li je ovaj pravilno upotrebio reč dolijati, dok se šetao uskom sobom sa uredno svedenom policom knjiga i rešoom na kome su kuvali čaj. Tako su se i dogovorili: Filipu će poslužiti to što je u gimnazijskom vaterpolo timu uvek bio centar, i najizdržljiviji. Prosto je uživao u borbi. Otići će kao dobrovoljac na nasipe već krajnje povišenih reka, a drug ga čekati sa kolima na drugoj obali. Filip će upasti u vodu (dobar je i plivač-sprinter), preplivati, izgledaće kao da je potonuo. Zatim živeti kod druga, bez lične karte, pasoša, obrijan… i sa šeširom izlaziti napolje. Šešir koji je bio zaštitni znak mnogih ovdašnjih minulih veličina, on će za promenu nositi živ i zdrav, dugovečno. Niko ga neće prepoznati (ionako je malo ljudi znalo za njega „za života“). Prijatelj će njegovu smrt naročito prijaviti književnom društvu, stajaće čitulja, zapečatiti se umrlice, a njegov lik i delo dospeti među one malobrojne na sajtu koji su uokvireni. Pošto telo nikada neće biti nađeno, treba ga sahraniti u praznom kovčegu. Baš ta prazna škrinja postaće Nojeva barka za sva njegova dela. Drug će zatim privoleti kolege na jedno izdanje Filipovih izabranih pesama. Posthumno će moći da se zabavlja, sluša iz prikrajka ili sa TV-a kako ga, na primer, recituju srednjoškolci…
Tako se i zbi. Preplivavajući reku na mestu gde je prorešetana dvama ostrvima i sprudom, zamalo što se stvarno nije utopio. No, ako bi stvarno umro, možda niko ne bi ni znao za njega bez posthumne podrške koju sam sebi treba da pruži, prolazilo mu je kroz svest kao kroz podvodnu odaju. I da ga nije zbilja najbolji mogući prijatelj koga je mogao zamisliti – čekao kraj kola na drugoj obali, možda ne bi imao snage za poslednje odupiranje bezobličnoj i mutnoj smesi matice, što se gubila u kricima i gunguli anonimnih dobrovoljaca. Topole su sablasno škripnule preko puta te vode kada se isukao na pesak. Prijatelj mu pritrčao iz senke debla kao da zastajkuje, doskora nesiguran hoće li Filip svoju ludost izvesti do kraja. Dobro je i u smrti imati nekog svog, pomislio je dok ga još nije ugledao iza krošnje drveta, okapavajući razvučenim rukavima mulj. Ovaj njegov je pak bio zadovoljan što je sȃm lišen kakvog većeg talenta. Samrtna neizvesnost cele situacije učinila je da stvar gotovo izgubi prizvuk prevare. Samo da ne zaradi zapaljenje pluća, jer ni mrtav ne sme kod lekara, brinuo se. Sa vratom nagnječenim od strane zloslutnog plutajućeg debla, pitao se da li će zbilja ikad moći opet da piše. I ako uzmogne, to neće smeti da bude o ovoj zgodi.
Jedino što je trebalo mnogo više vremena da ga proglase preminulim, barem birokratski. Za umetničko društvo minuo je u trenu, mada se niko nije pojavio na sahrani, kasnije. Jedan kolega doduše, zazvao ga je posle opela, akrostihom, u sonetu, prinudno mu skrativši prezime. Specijalne snage bile su dobile nalog da za Filipom izvrše dodatnu pretragu. Na koncu je postao ono što je planirao – utopljenik. Na nekoliko blogova pokrenuto je pitanje: je li čovek izgubio život herojski pomažući u elementarnoj nepogodi ili to prosto beše pesnik koga je odnela voda… U javnosti je preovladalo ovo potonje mišljenje, što ga je obradovalo. A i o čemu bi heroj pisao?
Šetao je Kosančićevim vencem. Nekad kosat, s bradom, a sad obrijan, sveden na lobanju koju je katkad krio šeširom s naočarima… Takav je ličio na neke poznate savremenike, samo je sad u odnosu na njih imao nedostižnu prednost. Kraj neme aleje borova na Kalemegdanu, sa crkvom u začelju Savske terase, prvi put je pomislio kako je život zapravo umetnost. Najbliskije su mu se doimale džinovske, ošišane tuje. Imale su prizvuk tamne mudrosti, kojoj je pribegao, i vekovnog iskustva. Izgledale mu kao prijateljska metafora onostranog. I one su prevarile svoj kraj, – prilagodile se tako da ih ljudi večno održavaju u parku.
Morao se dosta promeniti zbog svoje smrti. Posle opet mnogo više vremena nego što mišljahu, ali najzad: Filip je bivao sve manje anoniman. Drug je izdejstvovao njegova prozna dela u tvrdom povezu, sa ornamentom nalik onom na tavanici u četvrti izobilja, a stihovi već behu prihvaćeni. Uživao je u šetnjama i slobodnom vremenu, živeo od izdavanja svog stana – stanarima kojima nije smetalo što njihov gazda nekada beše pesnik. I papire te nepokretnosti blagovremeno je preneo na prijatelja, „za života“, kako se ne bi zbilo da država posthumno uzme Filipov stan. Sada drug ionako samo formalno beše vlasnik. Prolazeći pored Spomenika zahvalnosti Francuskoj, uvek bi zaključio kako je prirodno da pravi poeta napusti ovaj svet ranije i jasnije nego drugi ljudi. Možda je mogao izabrati i koju lepšu, transparentniju smrt, no bitno je delo samo. Posebno ga je obradovalo što su ga i doajeni književne scene sada tolerisali, prihvatali, kada je zvanično mrtav. Više nije bio pretnja, iako mu je poezija jača nego ikad – ali ni kipovi oko vodoskoka to nikome ne behu, samo što je on jedini među njima koji još može nakriviti šešir. Nije se osetio usamljenim, nerazdvojan od druga, s kojim se ipak viđao u privatnom prostoru, da ih ko spolja ne poveže.
Nekada bi krišom prisustvovao obeležavanju sećanja na svoje delo, skupovima koje je jednom organizovala i Skupština grada. Jedanput su ga đaci čitali na Kalemegdanu, u pratnji nastavnika, a Filip se slučajno zatekao baš tu, iza žbuna. I drug je izašao s njim ovog puta. Prijatelja niko nije pitao: – Ko ti je taj sa šeširom? Jedna žena mu je, sa klupe, rekla da liči na poznatog pesnika. Tada se malo uplašio, nije očekivao da prolaznici čitaju poeziju i razabiru lica, no osećao je kako će sve biti u redu.
Dogodilo se nešto čudno, što u svom humanističkom sagrešenju nije predvideo. Nastavio je naime da piše… Završio još jednu poemu i dva romana. Znao kako je ova poslednja mnogo bolja od onih po kojima ga poštuju. Ni mrtav nije smeo kod izdavača. Uspe da je prošvercuje preko prijatelja, koji je to prijavio kao slučajno otkriven rukopis Filipa Neumirovića. Prijatelj se docnije oženio i otišao u Kanadu. Sam poput leša, zalivajući njegovo cveće, Filip je postajao svestan kraja jednog ogromnog dela sopstvenog života. Posle neke godine otkazaše i stanari. Preturajući povremeno po kontejnerima, beše mu neverovatno da gladuje čak i posle smrti.
Negde u to vreme, počeli su da ga predaju i na fakultetu. Jedanput se iz dokolice ušunjao u slušaonicu gde je studentkinja polagala ispit, odgovarajući njega. Proleće je natovarilo trešnje cvetovima u rubu prozora a Filip se setio svoje promašene ljubavi. Uplašio – da ona ne zavede i ovu studentkinju. Docent je tražio da devojka objasni metafore u njegovoj strofi. Tvrdila je da je pesnik izrazio jednu misao, a docent drugu. – Neka, nek mozgaju – pomislio je. A on je tom strofom prizvao stan u odmerenoj ulici izobilja, poput dugačke grančice bačene u kvart središta grada – sve ono što je proživeo u detinjstvu. Rekao je to glasno, sa zadnje klupe, na ispitu. Mnogi beskućnici bi bar jednom u životu odremali u kući univerziteta, te je komisija procenila da je to i ovde slučaj. Drugim rečima, priznao je da je živ.
Tada su ga izbacili napolje; bez ikakve štete vratio se svojim stanovima gde ga je u svakom proganjalo to što ne može objavljivati svoja nova dela. Ponajviše je u prijateljevoj garsonjeri bio pomiren sa tim kako ih je sa sobom poneo u raku. No, Filip ih je i napisao u tom grobu, očajan što ova škripanja pera, to jest kucanje u zagrobnu ploču tastature – niko nikad neće čuti. Posmatrao ga je stari plazma ekran, kao krajputaš njegovog poslednjeg ostvarenja. Ono po čemu ga slave je ništa. Budale, pomislio je. Pravi obrt reči svaki put traži ultimativno iskustvo, koje on sada poseduje. Policiji je jednog decembarskog dana prijavio svoj identitet. S početkom nove kalendarske godine, počeo je opet da postoji.
Bio je i u svom Društvu. Priznavši na javnoj sednici kako se kaje zbog svega, dodao je i da ima dva neobjavljena romana. Predsedavajući pomenu kako je na njega protraćio jedan od svojih najboljih akrostihova. Posle razotkrivanja onoga što su, prema Filipu nerealno, nazivali gnusnom prevarom, sve manje su pominjali njegovo ime na skupovima i u periodici, a vrhunac okrutnosti nastupio je izbacivanjem njegove pesme iz čitanke. Prispela je u program tek pre dva meseca. A sve što je stvorio bila je umetnost, tešio se. Novo izdanje nastavnog sredstva postade prazno od Filipovog teksta. Iznosili su ga i iz biblioteka, čak i ulični prodavci odvraćali pogled… Iz očaja se počeo baviti akvaristikom, a kako je čemer napredovao, postajao je to sve ozbiljniji hobi. Negde pod stare dane, otvorio je radnju. Dobio i dete sa prodavačicom. Poslednji roman objavio je kao samizdat, ne ušavši čak ni u knjižare. I šta se zbi sa tom reklamom: „pisac koji se vratio iz smrti“… Opet beše početnik, te još isfrustriran poznim očinstvom. Izbačenom iz koloseka večnosti, neki pozni znanci čestitali su mu što je konačno našao sebe. Nisu pomogle ni najraritetnije ribe, štaviše činilo mu se da je on jedna od njih, zatočena u rodnom žuboru svoje ustajale vode. Stoga se negde u osamdesetoj godini razboleo od tuge i očekivao da će stvarno umreti.
Sreo se i sa prijateljem, koji beše nešto mlađi a nakratko se vratio iz Kanade. Tačnije, drug ga je nepomičnog obišao kraj kreveta. Ukrutio se kao kip. Možda im njegova lažna smrt ne bi smetala, tamo preko bare, ako bi ga preveli, prošlo mu je kroz pamet. A da drug možda obavesti Društvo i redakcije o njegovoj pravoj smrti, vajkao se. Tu su sada i neka nova imena… Ornament na tavanici, sa figurama začuđenim poput duhova, pritiskao je luster, a ovaj kao da se potvrdno klimao. Iz sobe koja je pripadala još njegovom dedi, sleva, dopirala je promaja, neprimetno mazeći raskošni splet starih stvari koje će naslediti njegova već odrasla ćerka. Ipak, umirao je svestan kako ni najfatalnija zgoda ne može više ublažiti činjenicu da je preživeo sopstveni život.
Donji grad
I samim svojim vaspitanjem bili smo drugačiji, upućeni zauvek u pogrešan smer, arhaičnih ozbiljnosti i principa, zbog čega smo svakom poznaniku izgledali čudno poput ovog parka. Već minuli i potisnuti, zatekli smo se ovde, što je moralo delovati sablasno… Igor beše jedan od nas. Ne preterano četvrtastog, blago zaobljenog lica, na kom su se oči činile i racionalne i tople, nije se gotovo ni primećivao u tom prostoru, iako dovoljno visok i razmaknutih pleća. Možda zbog glatke crne kose, ošišane na tri santimetra. Uvek je ozbiljno shvatao svoja osećanja. Verovatno je zato i voleo odlaziti tamo gde bi zidine nicale nedugo po izlasku iz gradske gužve, na njima mirovali oblaci ili gavranovi, reke šumele daleko a čovek se odjedanput obreo na visini. Ipak, nalazio se tu i zidić s pogledom, gde su se mnogi parovi ljubili povrh svega, dajući ljudski smisao predelu, više nego sam projekat tvrđave, realizovan pre par stotina godina. Igor nikada nije gubio stvari, tačnije – smatrao da ako dovoljno pazi – ni ne sme da ih izgubi. Čak i ja, posle jedne selidbe, nisam znao gde su mi dve važne knjige. On takođe, za vreme dugih šetnji koje smo upražnjavali sa po kojim kolegom, nikako nije hteo obavljati malu nuždu na otvorenom (uprkos prostranstvu i pošumljenosti ovog vrta), mada se to bezmalo podrazumevalo, – odsustvom javnih ve-cea osim jednog na „Donjem gradu“. Sećam se kako je Igor, makar ga slučaj zatekao na bedemima, silazio do njega. Šta mu je ikad trebalo da se zaljubi u Marijanu? Da li se to desilo jer je ozbiljno shvatao svoja osećanja ili se upravo po tom osnovu ovo ne bi moglo zbiti… Da li se ljubav pojavila pred njegovim očima u tom krajoliku, jer nije želeo ništa da izgubi?
Možda je razlog u kratkoj suknji koju je počela nositi kad je napunila dvadeset. I sada se sećam triju njegovih ljubavi, poput kakvih aktova zaostalih pod krošnjom na ovoj stazi. Marijana je bila nešto niža od njega, lica kao u mlade operske pevačice, iz kog je zračila lepota, i koliko mogu da ocenim, zaista je ta devojka svakom delovala blisko. Kad bi spustila kosu zadignutu ljupkom šnalom, zaličila bi na sirenu. Njene čarape mat crne boje oblačile su noge u neprolaznu figuru, izvajanu baš poput kamenih obeležja kraj kojih je prolazila gore u parku. Igora je ona psihički potpuno slomila (kao sa ciljem da nikada ne bude imao vezu sa devojkom). Tačnije, nije to učinila Marijana (ćutala je blago pocrvenevši kad joj je izjavio ljubav), nego činjenica da se posle više meseci držala za ruku sa nekim drugim. Taj je bio znatno stariji i dijametralno suprotan njoj; Igoru dolazile čudne ideje tokom kojih nije mogao prepustiti normalnim mislima vlast u svojoj glavi, – želeo je naime da ga ubije. Mogao dohvatiti ciglu pod bedemom. Rekao je kako ga je jedino prostodušni narodski pogled zelenih očiju – žene zaposlene u javnom toaletu – primorao da odustane od sebične zamisli. A beše isuviše obrazovan da bi uradio štogod nagonski.
Nama se činilo da ga je simpatisala jedna vršnjakinja, Tanja, kao za baksuz baš te godine koju je proveo u teškom stanju što se, barem kod njega, začudo spolja nije ni primećivalo. Lice mu je bivalo zaobljenije zbog te zaljubljenosti, kao u nekakvog mrtvog pesnika, a pogled radije racionalan nego topao. Čak se donekle i pogurio.
Često je išao sȃm na Kalemegdan, šetao u susret sumraku, jednom stigao dole do toaleta, pred zatvaranje… Beše se spuštao uskim stepenicama kroz bedeme, kao da čini nešto zabranjeno time što neće piškiti u parku… Nikog ne beše unutra te je produžio do pisoara. Neko je nacrtao genitalije, sprejom koji se tek sušio. Veče ga je napunilo teskobom i sećanjem na sve što je bilo i ovaj ga je prazni ve-ce, u bizarnom kontrastu sa prvom ljubavlju prema suprotnom polu koju je osetio u životu, – naterao da plače. Uto se za njim pojavila ona žena, što je samo pogoršalo situaciju. Gola do pojasa, ravnih „ispresovanih“ grudi, izgleda da se nešto prala na kraju posla, i još pride – primetila kako je on u problemu. Mesto da joj zbog toga bude neprijatno i zaćuti, zinula je kako zna šta sve može da ga muči. Pa i bila je starija za tridesetak godina, možda samo ganuta što neko uveče dolazi u njen toalet, mesto da urinira kraj kakvog spomen-obeležja. Mada, šta je ona znala o tome. Nikada nije pričao kako je uopšte došao do prvog odnosa s njom, iako će se naposletku otkriti da je to trajalo čitav niz godina. Sada ga je pitala je l’ ima devojčicu. Samo je pobegao napolje, kurtoazno izgovorivši kako ima. Navodno je, odlazeći, do njega doprlo njeno: „Možda ja mogu da pomognem“.
Više nije išao tamo, držao se grada. Tanji je napisao jedno pisamce, nacrtao joj cvet u knjizi a ona se skroz naljutila. Dva puta je video i Marijanu. Gledala ga je osećajnim očima. Da li zbog kakve senke krivice, činile su se lepše nego ikad. No, izgleda kako su ga upravo vreva i mnoštvo suknji naterali da ponovo ode do Donjeg Kalemegdana… Jer se većina njih zabavljala sa mnogo starijima od sebe i ne beše izgleda da će se tu ma šta promeniti. Jer je čak i on imao nagon, koji nije mogao da čeka godinama…
Park, inače zaposednut duhom prošlosti, delovao je pomalo divlje na avgustovskom suncu; pokraj stepenika mu se čak učinilo kako čuje zmije. „Donji grad“ bio je polje gde bi, katkad, deca sa roditeljima puštala zmajeve; sa visine ove tvrđave – nešto prosto i detinjasto baš kao ono što će Igor sada „pokušati“. Verovatno će samo otići do tolaeta. U njega skoro da niko nije ulazio, osobito u avgustu. Sav taj sjaj ležao je čekajući čin apsurdnosti pod lišćem; imala je kratku ljubičasto ofarbanu kosu koja je sigurno već seda, nekako neprirodna kao i fotelja od skaja iza prozorčeta, gde je sedela. Znao je kako je sve ovo pogrešno i zamena za neživot. Moguće da je to uradio samo zato što je travnata zaravan pripadala kompleksu po kom su šetači gore koračali na štrafti, a njega pak činila neodoljivo nevidljivim. Zagrlio ju je nezgrapno, tu, gde je ono što je tako dugo čekalo – napredovalo vrlo brzo, možda baš zbog besmisla same stvari, jer nije imalo čega da se plaši. Govorila je nekakve neumesne reči, a on oprostivši sebi, konstatovao kako se ništa nije ni dogodilo. Potpuni apsurd osetio je već napolju. Iza jedne rimske ruševine, niskog zidića, nazreo je Marijanu. Video je zapravo „dečka“ na njoj, u toku iste stvari. I ona je opazila Igora činilo se; prostor beše pust a Igor jedina uspravna figura u blizini. Nevidljivo polje je iščezlo, baš kao da ga je stoga i namamilo. Bilo je to suviše, znao je, ne verujući više ni da mu je sama stvarnost očitala šta je skrivio, već kako je to prst nečega iza nje. Krenuo je za njima a zatim shvatio da ne može to uraditi, šta god namerio. Još nesvestan zašto ne, razumeo je kako se nešto zaista zbilo. Dugo je pamtio Marijanin lik u travi, zaobljen od jedre žege mahuna i cvetova, poredeći ga sa sobom, još uvek joj praštajući za osećaj apsurda u svoj toj vegetaciji. Šta se dogodilo sa detinjim izgledom što ga je Donji grad imao odozgo, svaki put kad bi se spuštao u njega?
I dok se udvarao koleginici sa fakulteta, Nikolini, odlazio je kod one žene. Nikolina je sedela na zidiću gore a Igor, kraj nje, pogledom obuhvatio svoju „detinjariju“. Neko je zaista puštao zmaja tamo. Nebojšina kula izgledala kao igračka. Nikolina je imala ravnu, crnu kosu, niži rast i ljubaznost jedne skromne lutke. Kazala je da na njega uvek gleda kao na brata.
Beše nam isprva čudno kako se nijedna devojka nije želela poljubiti s njim. Nije da nije pokušavao, istina nenametljivo. Kako objasniti da se počeo ljubiti sa onom ženom dole? Voleo je prećutati to, kao i druge nebitne stvari, ali ga je po svoj prilici ona prva upitala je l’ sme da ga poljubi. To su učinili još jednom, prilikom uobičajene seanse, na rastanku. Sledećeg puta želeo je čak ući na njena usta opet, ali ona nije dopustila. Bilo je već veče (koje mu se uvek činilo kao da dolazi posle mnogo vremena), narednog meseca, kada je pre samog čina uhvatio glavu koja ga je izbegavala i primorao je na poljubac. Vraćao se mrakom kraj Opservatorije. Valjda mu je taj poljubac značio toliko, jer ga nije mogao naći nigde drugde.
Prošle su godine pre nego što će se opet dogoditi nešto neobično. U gradu je ponovo sreo Tanju. Čekala je nešto na šalteru fakulteta, onako mršava i nežna, kao razbarušena metla. Na licu je uvek imala kakvu setnu nameru, koju je isticala ljupka čašica niže struka. Pomisio je kako može pričati s njom pa joj još jednom uzeti davno izgubljeni telefon. Tako se i dogodilo. Kazala je kako i dalje mogu da se vide… Na trgu ispod sata dugo je bio ubeđen da neće doći. Ipak se pojavila. „Što si se sakrio“, rekla iza stuba. Pitala ga je i voli li šetnje. Često je išao sam na Kalemegdan, a sada su se njih dvoje uputili u susret sumraku. Prolazili red borova na početku bedema, gde su pune klupe srećno piljile u svetla preko puta reke. Ceo grad postao je „donji“ kao da je nehotice isticao Igora i Tanju. Pomislio je da će se poljubiti sa njom, povrh svega. Široko stepenište spustilo ih je na novi nivo, kraj ošišanih tuja. Pomenula je kako je brine posao, a potom progovorila o nekim zgodama na njemu. Blago-veštičije lice napravilo je prijateljski smešak prema Igoru. Prošli su mostić i tunel i ispeli se na platformu. Stajali su duboko ispod Pobednika. Tanja je baš tu predložila da sednu na klupu. Sve je opet postalo obično, kao da se znaju oduvek i sede tu slučajno, dok se nije začula neka francuska šansona. Bio je ubeđen da svira zbog njih i sada će pokušati poljubac, zbog čega se osećao kao u snu. Često je gledala u zemlju a lice joj tamnelo. Pogledala bi i u njega… U zemlju. I pre nego je došao do tog „sada“, Tanja je ustala. „Sedi još samo jedan trenut“, izustio je a kao da ga je pročitala. Vraćajući se, pokušao je dohvatiti je na nekoj stazi, ali se okrenula poput balerine. Njene su se sestre bavile baletom. Jedna je umrla od šizofrenije; rekla je. Još uvek je u crnini. Stigli su do semafora na izlasku iz parka. Praktično su još stajali na Kalemegdanu. Nagnuo se ka njoj, da li da je uteši tim poljupcem ili jedino svoju nameru stavi do znanja… ali se nasmešila, ponovivši kako je u žalosti. Dotakla ga je rukom na rastanku i motrila, kao on nju od malopre. „Sledeći put“, znao je. „Ne moramo to uraditi tamo“.
Koliko sam čuo, više se nije video sa Tanjom. Tokom udvaranja jednoj sledećoj devojci, izgleda da je odustao od svega. Zadovoljstvo postignuto sa onom ženom dole, možda ga je oslobodilo potrebe da se udvara, to je učinila i nelagodnost koju je osećao u vlažnom otvoru zidine, ponirući krupnim stepenicima kao u nebo, istovremeno gajeći neku ljubavnu misao na šetalištu iznad, u jednom sasvim drugačijem svetu. Zanimljivo kako je u detinjstvu više voleo Donji grad. Posmatrao bi tokom naših podnevnih šetnji tu ravan koju zaobilazi voda, sa par zdanja i retkim ruševnim zidovima nalik na pregrade kakve kutije za igračke. Sa gornje tvrđave, ličilo je to na isečak iz bukvara ili predeo prvog života. Opštio je sa ravnicom napred, kao da preko vode dočekuje goste. Tako zatvorena u sebe, a ipak obala, zamišljena rukom deteta… Igor je kasnije umro. Dogodilo se to u snu, lekari rekli da nije ni osetio. Poslednje što se žalio, da sam ja mogao čuti, jeste kako nikad nije imao devojku. Ona žena je pak ostala u drugom stanju. To je bilo izuzetno čudno, jer je imala 60 godina, pa su o slučaju pisale novine.
Jedna grupa vajara, šest meseci potom, pravila je koloniju u Donjem gradu. Njihova je izložba imala dosta od konceptualizma. Nedavno sam video kako je jedan stilizovani kamen posvećen trudnoći najstarije porodilje u Evropi, Vere, što je rodila zdravog dečaka kao svoje prvo dete. Insistirala je, kažu, da se u skulpturu ureže i ime njenog dečka, Igora.