БИОГРАФИЈА: Марија Викторија Живановић
Књижевник Марија Викторија Живановић – рођена је у Смедереву, где је завршила основно и средње образовање. Правник и дипломирани економиста, радила је као професионални манекен у земљи и иностранству. Поезију пише од седме године, а њена прва написана и објављена песма „О мајци“ била је награђена на градском и државном такмичењу у бувшој Југославији.
Члан је удружења књижеввника Србије ( УКС ) и добитник бројних домаћих и иностраних награда на пољу писане речи и сликарства: Вук Караџић, Стеван Мокрањац, УНИЦЕФ- ове, Грохаријеве сликарске колоније из Словеније, затим „ Висока интернационална награда академије Иво Андрић“ у 2017. години за поетски роман о мајци „Русокоса“. Након тога, „Повеља института европских студија Рома и истраживања злочина против човечности и међународног права“, потом, „ Висока повеља српске духовне академије“ за роман „ косметска клет“ У домену ликовне културе, имала је до сада двадесетак изложби акварела и графика.
Објавила је 6 књига: „ Поља макова и свиле“ 2014. Поетски роман о мајци – „Русокоса“ 2017. за који добија Андрићеву награду, а само годину дана касније, 2018. издаје поетски роман „Косметска клет“ за који добија повељу српске духовне академије и збирку песама „Праштај Мариа“. Године 2019. издаје збирку песама „Божји дар“ а 2020. пише збирку песама у мушком роду и даје јој назив „У трећем лицу“. У свим књигама Марие Вицторие су илустрације, графике које је Мариа цртала, а уз прву књигу „Поља макова и свиле“ Мариа Вицториа је издала и музички ЦД „Острво моје душе“ по истоименој песми из књиге. На текстове својих песама дала је музичку идеју, тј компоновала и отпевала песме, па се у том случају појављује као кантаутор.
Мариа Вицториа ради у компанији „Зептет интернатионал“ на позицији Извршног директора за продају и маркетинг. Ради и као водитељ бројних програма на градским догађајима.
У сфери бизниса, добитник је награда, „Јака жена“ затим „Дама године“ такође „Нај жена“, потом „ Оскар популарности“
Живи и ради у Београду.
ЛОЛО МОЈА
Бићеш далека лоло моја.
Кожа ће болети од игре твоје.
Одбегла, сама и кад си с’ другим…
Тражићеш нежност руке моје.
Бићеш спутана мислима својим.
Тајне ћеш носити испод мишке.
А ја ћу у свакој тражити тебе.
Титрај твог ока испод шишке.
Проћи ће године, лоло моја.
Свака ће оставити на нама траг.
Ал није исто, лоло моја,
да ли ме волиш, ил’ сам ти драг.
Док цепаш, лоло, све наше слике
И бришеш траг од осећања…
Гледам ти душу, лоло моја,
Како нестаје у предсказања…
Јер ја сам видео, лоло моја,
Да твоји светови нису и моји…
Јер ја сам знао, лоло моја,
Којим се бојама срећа боји…
Већ си далека, лоло крхка.
Гледам…Али, не моју тебе.
Пожури лоло, лолано моја…
Можда негде и нађеш себе…
НЕ КАСНИ ЉУБАВ
Не касни љубав.
Само, време јој није.
Добује ударац сваки,
као киша кад лије.
Ја тражим пут за стопе.
И чувам облака део.
Али се судбина спушта,
као спуштени вео.
Не касни љубав.
Могуће – неће ни доћи.
Остаће вечност празна,
као поларне, беле ноћи.
Не надам се, не очекујем ишта.
Имам тог облака део.
Не касни љубав.
То касни живот цео.
КРУНА
На овом месту већ сам била.
Са овог прозора гледала сам.
Душа ми седеф и црна свила,
хоћу да заборавим. Плакала сам.
Ту сам порасла, ту и пала.
Обличје ваје трагипоема…
Рукама голим обзорје хватам.
Сада си ту, сутра те нема.
На овом месту, ставио круну ми,
од злата ткану. Само за мене…
Са овог места свет беше мој…
Сви други светови само су сене.
И опет, ту смо, после свега.
Устадох, како год да сам пала…
Са овог места схватих поенту…
Храброст је велика, а круна мала.
На овом месту, већ сам била.
Душу ми твоја оштрица гребе.
Пусти да чистог ваздуха удахнем.
Срна у мени дрхти и зебе.
Ти мој си херој, витез и принц,
што ме подигнеш кад год бих пала…
И вратиш изнова ону круну…
Очистиш простор од туђих зала…
О како не видех раније?
О зашто нисам знала?
ШАПАТ ТИШИНЕ
На рубу чекања време је стало.
Отуђили се дани од ноћи,
шапат тишине у мору мртвих.
Хоће ли икад немање проћи?
Ту хумка твоја небо покрива.
Дозивам, не будим, уснулу, тебе –
ту, где ми душа цвили и тужи
и где ми срце за тобом зебе.
Судбино злослутна, куд си је водила?
Још ми је црна марама на коси.
Од оног дана кад ме је родила
жиг њен душа ми носи.
Дођем да ћутим, да сам ти ближе.
Са хладног мермера твој осмех греје.
Ни Сунце неће међ’ крстовима да сине,
душу ми затрпа смет који веје.
И тако, дани стоје у реду…
Ал’ пуста жеља неће да мине.
Дођем да ћутим, заједно с’ тобом,
за зрно сећања, шапат тишине.
ПРАШТАЈ МАРИА…
… за цветна поља
што су гробља била,
за сузе, што ниси ронила,
но, лила,
за сатен, што није био свила,
за драга, а не мила…
За терет љубави што понела си,
за данас, али и када старост
по нас дође,
за запис душе у сенци кактуса,
за све што буде и све што прође.
Неко тихо плаче.
Није то плач, Цвили.
Праштај Мариа, за оно што јесмо
И за све што нисмо били.
Черга је љубав и зато скини
маску џелата,са свога лица.
Праштај Мариа, рекао си,
мала је соба, зграда, улица,
да опрост твој у њих стане.
Ти бројиш године, а не дане.
За сватове наше зване
и незване,
за романе неисписане,
децу нерођену, што ниси дала.
Рекао си – праштај Мариа,
јер све си знала.
И куда води и шта ће бити
кад душа бол ко вино испија.
Све ми опрости сем љубави.
Нисам заслужио, ал’
Праштај Мариа.