БИОГРАФИЈА
Милутин Мићовић (Велимље, код Никшића, 12 јун 1953) српски је књижевник. Предсједник је Књижевног друштва „Његош“ и уредник традиционалне културне манифестације „Дани Његошеви“. Члан је УКЦГ и СКЗ. Живи у Никшићу, економију и философију студирао у Подгорици и Београду.
Мићовићево књижевно дјело обухвата: поезију, есеј и романескну прозу.
Бавио се Његошевим дјелом и његовом „вјечном присутношћу“ (Андрић) у контексту савремених, духовних и културних противрјечности у Црној Гори.
Избор из поезије објављен му је у Москви (2010), а учествовао је на више значајних културних манифестација у Русији, објављивао у руским часописима. О Мићовићевом пјесничком дјелу руски аутори су написали више текстова.
У нашем културном простору о Мићовићевом дјелу писали су: Владета Јеротић, Новак Килибарда, Матија Бећковић, Ново Вуковић, Алек Вукадиновић, Миро Вуксановић, Лидија Томић, Синиша Јелушић и други.
Заступљен је у више антологија савремене српске поезије, као и у антологији савременог српског пјесништва а руском језију Из века у век Сергеја Главјука (Москва, 2003, 2024), затим у антологији: Светска поезија у избору јерменског пјесника Гагика Дафтјана (Јереван 2016, 2024).
Поезија: Жива вода, Врата, Трагови будућности (Следи будущего) на српском и руском језику, превод: Андреј Базилевски, Дан ноћ, Седам кругова.
Роман: Разорени град.
Есеји: Тако су говорили Црногорци, Писма из Уранополиса, Српски лавиринт и црногорски минотаур, Његош и савремена Црна Гора, Његошева луча, Луче у тами Црне Горе.
Књижевне награде: Награда „Марко Миљанов“ , Награда Библиотеке „Његош“, „Орден В. В. Болотова“, Русија „Признање Савеза писаца Русије“, Међународна награда „Portile Poeziei“, Румунија, награда „Миодраг Ћупић“ „Орден за подвижништво у култури, Савеза Писаца Русије, награда Печат Херцега Шћепана, награда „Мирослављево јеванђеље“ ,„Макаријево слово“, награда „Косто Нинковић“ за високе домете у књижевном стваралаштву и најбоља тумачења Његошевог дјела и личности у нашој савремености.
Написао предговоре: За двојезично уздање дјела Луча микрокозма, направио избор за Његошево дјело Биљежница, предговор за Сабрана дјела Краља Николе.
Превођен на стране језике: руски, енглески, њемачки, италијански, јерменски, румунски.
Био је колумниста у Дневним новинама Дан. Написао преко 800 кратких есеја тематизованих актуелним, друштвеним, културним и политичким темама.
Био уредник у издавачкој кући Октоих у Подгорици, члан редакције Књижевних новина, потпредсједник Удружења књижевника Црне Горе, члан Матице српске, сарадник Летописа Матице српске.
ПРАШТАЊЕ
Не престаје ни овај дан, као што свијет не стаје
Све ти казује, све на тебе ћути
Бићеш погођен иако нећеш
Свако ће добити пољубац какав мисли
Знаш ли да је и ово нека кућа
Све ти је било што је могло
Сад иди какав си
Не причам ти ради лијепих ријечи
Него знам – камен чува ватру
Звијезде у њему крешу
Дозива свој својега
И нема више причања
Но све како је на образу
Иако се не да казано је доста
Да би се заћутало, оживјело
Да се нађемо испод ведрог неба
Много је просуто ријечи
Много заборављеног гробља
Књиге и не знају своје писце
Писци су заборавили своје књиге
Утваре ће нам причати последње приче
На језику који никад нијесмо чули
Сјетићемо се као кроза сан
Живота који је био наш
Пут се губи али он зна куда иде
Да би нас научио гледати
На тијесном мјесту казати све о нама
Једним налетом реченице
Тварцом прасунца, сјећањем
Да ти се мили живјети
Јер твоје није ништа него да слушаш
Нови крвоток да читаш
Нову азбуку
Вријеме је да стане
Да потону стране свијета
У теби да се усправе
Да будеш свака смрт, жив човјек
Који је обгрлио свијет
Своју рођену буктињу
У обасјању доћи ће
У којем се љепше мре него живи
Долазе који су отишли и будући
Вода су жива која кроз тебе тече
Милина је од Пјесме
Којих има само на небу
И гдје гдје у причи
Има још ћутљивих срна по улицама
У очима им предивним
Умиру бистри извори
Заједно с олињалим, чупавим псима
Уморени једном судбином
Немају воље једно за друго
Мртвим животима
Удишу јару с запаљеног асфалта
Изобличене снове
Који не могу да умру
Прави пакао кључа под лобањом
Последњи разговор се води са собом
Један од најузалуднијих
Ријечи траже главу
Која више није твоја
Змије ваде очи, траже најдражу кап
Руши се сваки темељ – испуни се вријеме
Свим градовима који јауке ућуткују
Земљу хвата ноћ од људских самоћа
Под сунцем разрастају се подземни градови
Све је наопако од почетка, сад видимо
Последња сазнања су казна
Коју смо себи стрпљиво спремили
Мислећи о петом, деветом, мислећи ниочем
Горе нас орлови кљују, доље змије уче
Свака памет је старија од људске
Одговора нема ако се кроз смрт не деси
И од Старог човјека роди се Дијете
Весела дјеца иду путем
Који отвара небеску материцу
Иду и расту, расту и старају
Старају и подмлађују се
Ко су не знају – Али то Лијепо виде
Крепка десница их вјерно преводи
БУДИ НИКО
Буди нико
Буди више него нико
Буди нигдје и нико
Све док Бог не угледа твоје зрнце
Доље, у дубинама земним
Међу милионима безимених
Жедно и гладно небеских сила
Које из једног зрнца
Подижу велика стабла
На које ће да слијећу птице небеске
И пјевати о твом чуду
РАДНА СОБА
Не знам у што ћу се претворити
Али претварам се, видим
Као на живој ватри
Претвара ме Неко у нешто
Претвара ме нешто у Неког
Као да ме Неко отима од смрти
Као да ме смрт отима од Неког
Тако, из дана у ноћ
Тако, из ноћи у дан
АНДРИЋ
Данас бих се дружио с Андрићем
Не би ми сметала његова меланхолија
Његова нерешива питања
Најсуморнија од свих земаља
Босна
Причао би ми о Проклетој авлији
Њеним тамним мјестима
И ријетким сусретима с Јеленом