АБДУКАҲҲОРИ ҚОСИМ
Шоир, суруднавис, журналист, публитсист Қосимов Абдуқаҳҳор Сатторович (тахаллусаш- Абдукаҳҳори Косим) 27 январи соли 1965 дар Тоҷикистон, дар совхоз-техникуми ба номи Куйбышеви ноҳияи Вахш таваллуд шудааст. Маълумоташ олӣ – омӯзгорӣ.
Абдуқаҳҳори Қосим бо нишонҳои „Аълочии маориф ва илми Ҷумҳурии Тоҷикистон“ („Аълочии фарҳанги Ҷумҳурии Тоҷикистон“ қадрдонӣ шудааст. Маълумоташ олии педагогӣ, муаллифи зиёда аз 100 суруд бо забонҳои тоҷикӣ ва русӣ ва 12 китоб. Дар Антологияи Нависандагони Муосири Авроосиё 2019-2020, дар антология „Садои поэтикии ҷаҳон 2020 „-Мексика (POETIC VOICES OF THE WORLD IN 2020) антологияи „Хотираҳо аз ҷашнвораи 30-юми байналмилалии шеъри „Меделлин „-Колумбия- (Memorias del 30º Festival Internacional de Poesía de Medellín“, антологияи „World of Gogyoshi“ (Гогёшии ҷаҳон) –Ҷопон, антологияи шеъри ҷаҳонӣ„-Непал ва зиёда аз 20 маҷмуаҳо дар Русия, Олмон ва ғ. Ширкат намудааст.
Асарҳои мавсуф ба забонҳои англисӣ, испанӣ, чинӣ, полякӣ, фаронсавӣ, олмонӣ, сербӣ, ҳиндӣ, португалӣ, туркӣ, озарбойҷонӣ, форсӣ, туркманӣ, қирғизӣ ва ғайра тарҷума шудаанд.
Сармуҳаррири рӯзномаи „Ҳидоят“-и Ҳизби Халқии Демократии Тоҷикистон.Ҳамраиси Шӯрои адабии Ассамблеяи халқҳои Авруосиё, Ҳамоҳангсози Иттифоқи Умумиҷаҳонии “Шоирон барои сулҳ ва озодӣ (UMPPL) – “Uni ón Mundial de poetas por la paz y la libertad (UMPL)”, узви Иттифоқи Конфедератсияи байналмилалии журналистони Тоҷикистон, Академияи адабиёти Русия,
Дорандаи Медали нуқраи фестивали адабии Авруосиё „Лиффт“, Шоҳҷоизаи (Ғолибони барҷаста) -и 1-умин озмуни ҷаҳонии шеърҳои телевизионии моҳворавӣ-2020, Пекин, „Медали Сергей Есенин-2020“, „Ордени Маҳатма-2020″, Шоҳҷоизаи Фестивали байналмилалии ба номи де Ришелье „Брилиантовый Дюк“, лауреати ҷоизаи байналмилалии адабии Матсуо Басё (Ҷопон – Олмон – ИМА), „Дипломи сулҳ“ аз Намояндагии байналмилалӣ дар Олмон, Паёми сулҳи „PEGASUS BRÜCKE“, дипломи Ассотсиатсияи шоирон ва нависандагони универсалӣ-Эквадор, ва ғайра мебошад
ҒАЗАЛИЁТ
Аз кокулони шаршара гирам, зи даст рафт,
Чун кокулони ёр зи дастам ба шаст рафт.
Гўё, ки мўйњош бияфшонда рўи ман,
То бар замин расиду чу ќалбам шикаст, рафт.
Аз шар-шараш њаловате ба љони ман расид,
Оњанги ишќ бањри њазорон бубаст, рафт.
Аз нури офтоб љилое ба худ гирифт,
Хандида офтоб паси кўњ нишаст, рафт.
Лабрез буд љоми ѓамонам ба лањзае,
Бишкаста љому ѓам зи нињонам бираст, рафт.
Ќањњор гашта волаву шайдои шаршара,
Махмур омаду ба даме гашта маст, рафт.
***
Як дарахти хушку танњоям, дар сари кўи висоли Ў,
Интизори рўшании субњ њастам аз висоли Ў.
Васли Ў ин ќадр дури дур, њаљри Ў ин ќадр бетадбир,
Навдањоям бод мерўбанд, бо умеди рањмату тадбир.
Аз тани бечорањоли ман, нахли дигар боз месабзад,
Бо умеди васли беамсол пеши пояш боз мераќсад.
Аз вуљуди ишќи пуртуѓён навнињоли тоза мерўяд,
Бо сабурї нури васлашро мисли ман мастона мељўяд.
Боз мераќсад ба сўи нур, бо умеди лањзаи дидор,
Интињоям ибтидои ўст, ибтидои ишќи нотакрор.
***
Ба сар фасонаю бар дил бањор мехоњам,
Гуле зи гулшани васли нигор мехоњам.
Чї суд, азизи дилам, нолањои пинњонї,
Биё, ки бодаю бўсу канор мехоњам.
Уболи ишќи маро то ба кай ту бардорї?
Биё, ба ќалби љавонат ќарор мехоњам.
Љањони сарду фаноро, бигў, чї кор ояд,
Биё, ки оѓуши пур аз шарор мехоњам.
Ду зулфи мушкини ту банди дор мегўянд,
Бидон, ки кушта ба он банди дор мехоњам.
Бигуфт: агар ту нахоњї ѓами камина, бирав,
Бигуфтамаш, ки биё, ѓамгусор мехоњам.
Бигуфт: субњи сањар шуд, бирав, Худо њофиз,
Бигуфтамаш: зи лабонат нањор мехоњам.
Вафо бикун ту, ки Ќањњор гуфт ошуфта:
Аз ин љањони фиребо фирор мехоњам.
***
Дар зиндагонии мо гарду ѓубор набвад,
Чун мулки ишќ нозад, њам шоњу њам гадоро.
Гуфтам; макун муњобо, ин дил бисўзад охир!?
Гуфто; магар набошад ин сўхтан гуворо?
Аз нафси шуми малъун љангу љидолу афсун,
Моро Худо нигањ дор! Ин мулку ин сароро.
Ќањњор аз чӣ сўзад андар ѓами замона?
Шеъру ѓазал рабояд ин дуди оњи моро.
Гуфтам агар хатое, бахшад маро Худованд,
«Эй шайхи покдоман! Маъзур дор моро».
***
Ашк аз дидаи ман гарчи чакидаст басе,
Љуз Худо лек набуд,бар дили ман додрасе.
Гарчи аз дасти фалак хорию зорї дидам,
Хуни дил мехўраму лек нагўям ба касе.
Кабк дар кўњу камар фасли зимистон гардад,
Бењ бувад з-он, ки нишинад ба даруни ќафасе.
Дўст, аёми љавонї гузарад њамчу бањор,
Аз Худо металабам, то накунад хори касе.
Хеш бар оташу бар об занӣ бањри тамаъ,
Кай насибат бикунад он чи ки дорї њавасе?
Ба гулистон назаре карда бигуфто Қањҳор;
Фасли гул мегузарад, боз шавї хору хасе.
Биографија: Абдукахор Косим
Абдукахор Косим је таџички песник,
преводилац, публициста, новинар. Рођен је 1965.
године у Таџичкој СССР у совхоз-техникуму имена
Кујбишева, Вахшки рејон. Стекао је више педагошко
образовање. Од 1983. до 1985. служио је у редовима
Оружаних снага СССР-а.
Оснивач је и шеф литерарног клуба
„Ворисони Турсунзода“ (Наследници дела
Турсунзаде) и огранка Удружења књижевника
Таџикистана у граду Турсунзаде. Главни је уредник
новина „Хидоят“ из Народне демократске партије
Таџикистана.
50
Добитник је следећих награда: „Изврсност
просветитељства и науке Републике Таџикистан“,
„Изврсност у култури Републике Таџикистан“,
Јубиларна медаља „20. годишњице Пограничних
војних трупа Таџикистана“, медаља „20. годишњице
Националне гарде Таџикистана“, медаља „За помоћ
и садејство ветеранском покрету“, медаља „За
активни рад у Међународном удружењу
књижевника“, медаља лауреата „Међународне
награде имена В. Набокова“, сребрна медаља
Сверуског књижевног фестивала „Лиффт“ Аутор је
следећих књига:
Дечја стихозбирка „Алифбои шавковар“
(Занимљиви буквар) Душанбе, 2008.
Збирка поезије „Ворисон“ (Наследници),
Душанбе, 2010.
Збирка поезије „Бешаи анбухи андеша“
(Густа шума размишљања), Душанбе, 2011.
Збирка поезије „Садои дил“ (Глас душе),
Душанбе, 2011.
Збирка поезије „Ворисон“ (Наследници),
Душанбе, 2010.
Збирка поезије „Сарзамини сабзи хотира“
(Зелена земља успомена), Душанбе, 2015.
Збирка „Вахдатофар“ (Миротворац),
Турсунзаде, 2018.
51
Заступљен је у десетинама зборника,
алманаха, часописа, зборника са књижевних
конкурса и фестивала. Пише поезију на таџичком и
руском језику.
Копредседник је литерарног савета
Међународног удружења књижевника и читалаца
СПИЧ, координатор међународног одбора
Међународног удружења књижевника, члан
Скупштине Евроазијског народа, члан Евроазијског
креативног савеза у Лондону.
Лауреат је Међународне награде Владимира
Набокова и конкурса „Од Сервантеса до наших
дана“, финалиста Међународног такмичења Ф.
Тјутчева, „Димпломант Међународног отвореног
музичко-књижевног фестивала „Јалос 2017-2018. Лав
Болдов.“
Био је номинован за националну књижевну
награду „Песник године 2016“, књижевну награду
имена Сергеја Јесењина 2016. године и награду
„Наследство“ 2017. године.
Ожењен је, отац четворо деце.
ЧЕТВОРОСТИХОВИ
Куће, дворци, храмови, градови
и небодери птичјег полета…
А ја сам се топио у животу увек,
у срцима вољеног народа!
Хтедох да напустим живот – и изгубисмо се.
Своју машту не нађох – и изгубисмо се.
Реци ми, друже: где је светло среће? Тама је свуд.
Одједном се сретосмо на путу… И изгубисмо се.
Ко је друг, а ко душман, понекад не знамо.
Пропадамо у мрежи са својом добротом.
Ако у кожи јагњета сиви вук вам дође,
боље будите лавови, а не глупе овце.
39
Љубавно пролеће моје к теби – осмех на уснама.
Машта смрзнута у крви – осмех на уснама.
Отвори ми срце, да бих могао да склопим очи
и умрем. А ти живи с осмехом на уснама!
Рекао сам срцу: заборави на тугу,
долазиш сада на своју чекану дугу.
Одговорило је срце: Стани, будало!
А шта ће бити када прођеш дугу?
Љубав је и болест и спасења страна.
Љубав је и награда и обмана.
Љубав је љубомора која душу пали.
Љубав је анђео одмах поред ђавола.
Шта је радост, коју би сви да доживе?
Шта је бол, коју људе не желе да сиве?
Шта је цар, који наш роб жели да буде?
Шта је ђаво, који све грли и сви му се диве?
Жив сам, нисам мртав, по вољи судбе,
и душа све дими, а кажу: Пазите се!
Винопијо, боље дај чашу ватре!
Изгорео бих од љубави неизмерне.
Мислио сам, много другова, али разбише се снови,
Јер сам их упознао када бише најтежи путеви.
Проживео сам многа лета, чак до седих власи,
И тек тада сам схватио, да си мој друг баш – Ти!
41
О, Свевишњи, Ти ми сасвим не суди!
Кад заувек заспим, када треба, буди!
И живот сам испио, као све, не до дна.
Не суди, већ боље чашу вина залуди!
Родивши се, до краја се скраћује конац,
И сваки трен тачно одбраја Творац.
- Пет дана живимо на овоме свету,
И то не сваки – рекао је мудрац.
Шта је важније – љубав или живот, песниче?!
Отвори ми душу, на шта ти тајне личе?
- Важнији је живот, али рећи ћу ти још:
Живот настаје из љубави и крај приче!
Шта је радост, коју би сви да доживе?
Шта је бол, коју људе не желе да сиве?
Шта је цар, који наш роб жели да буде?
Шта је ђаво, који све грли и сви му се диве?
Жив сам, нисам мртав, по вољи судбе,
и душа све дими, а кажу: Пазите се!
Винопијо, боље дај чашу ватре!
Изгорео бих од љубави неизмерне.
Мислио сам, много другова, али разбише се снови,
Јер сам их упознао када бише најтежи путеви.
Проживео сам многа лета, чак до седих власи,
И тек тада сам схватио, да си мој друг баш – Ти!
41
О, Свевишњи, Ти ми сасвим не суди!
Кад заувек заспим, када треба, буди!
И живот сам испио, као све, не до дна.
Не суди, већ боље чашу вина залуди!
Родивши се, до краја се скраћује конац,
И сваки трен тачно одбраја Творац.
- Пет дана живимо на овоме свету,
И то не сваки – рекао је мудрац.
Шта је важније – љубав или живот, песниче?!
Отвори ми душу, на шта ти тајне личе?
- Важнији је живот, али рећи ћу ти још:
Живот настаје из љубави и крај приче!