Светлост Афитоса
Југоисточно од Солуна лежи полуострво Халкидки које се завршава земљом у облику три прста што се пружају у Егејско море. На најудаљенијем краку се уздиже планина Атос са својим манастирима. Мој први утисак о грчкој светлости је повезан за први прст Халкидикија, за село Афитос које је уздигнуто на литици. То је моје уточиште …село уметника, село тиховања…
Са те литице се простире златноплави хоризонт који лебди изнад Егејског мора. Залазак сунца на првом прсту Халкидикија, полуострву Касандри не престаје да прави концентричне кругове и претвара плаво смарагдно море у љубичасте тонове, спајајући у боје које доносе мир и тишину коју може разумети само уметник. Ова светлост и најудаљенија места ваше душе чини видљивим!Ушушкано на Халкидикију ово место крије многе тајне, а тишина је управо овде најлековитија. Као да се моја заљубљеност у ово село десила судбински и никако другачије…
Афитос изгледа као острво у Егејском мору. На само 75 километара од Солуна, поред малих шарених летовалишта, штити се у својој тајновитости и традицији. Нижу се на Касандри места препуна туриста из Србије: Калитеа, Криопиги, Полихроно, Ханиоти, Пефкохори, Паљури. Све ври од људи у доласку и одласку.Мешају се језици света, шире се мириси зелених маслина и црвених мушкатли, ноћних фрајли. Разбуктали цветови праве цветне водопаде преко балкона и маме пролазнике. Ту на литици препознала сам свој одраз у мору, лик песника и артисте.
Село Афитос се ушушкало на само два километра од Калитее , високо изнад мора, на стени, скоро око сто метара надморске висине, у заливу Торонеос, недалеко од канала Потидеа и зури у бездан, у море, у дрвећа лимете и маслине. Из мора се светлост шири према стени и селу, обасјава беле и плаве камене куће, расцветава мушкатле и плодове нара заводљивог мириса. Тихи жагор са околних балкона отвара причу о старим рибарима и Музама из оближњих маслињака. Испред сваке пете куће која потиче из 18 века се налази по једна чесма од камена.Наилазимо на затворену стару кућу са плавим балконима. На зиду куће су рељефи са утиснутом годином градње и симболима, грожђем, птицама, маслинама, јунацима из прошлих ратова. Поред је чесмица од камена са уклесаним отвореним шакама.На чесми је плаво лонче причвршчено ланцем. Тако отворене руке као да нас зову да отворимо прошло време, сазнамо истину о напуштеној кући. Отворене шаке као симбол воде пружају уточиште сваком жедном путнику намернику.
Годину дана касније када сам други пут посетила село ова кућа је претворена у кафе галерију са лампионима и романтичним погледом на сувенирнице, посластичарницу и музеј. Чудно је, колико камен у својој митској величини краси Афитос.
Настављамо шетњу кроз село и гле… на старом тргићу, крај цркве светог Димитрија, у башти таверне седе старци са бројаницама, причају о политици и историји, одмеравају госте. Међу гостима највише је Енглеза. Афитос је њихово скровиште.У непосредној близини је и пошта као сведок прошлих дана.
Недалеко од цркве светог Гаврила у малој порти одмарају се старе Афитошанке и тихо оговарају. Спарна су септембарска поподнева и туриста нема на тргу…Сви су на плажи а за пењање на терасу Афитоса, чека се време када сунце почиње да тоне у море. Потребно је 10 до петнаест минута пешачења узбрдо, назад ка стени и селу…А изјутра поново спуштање ка спруду на коме светли ситан песак. Грци су изградили степенице од камена за лакше силажење и пењање. Посматрајући хоризонт са литице има се осећај летења и спуштања на шљунковиту обалу и то баш на оном месту где су усидрени рибарски чамци и где десетине пецароша мери време у чекању улова.
Посећујемо цркву светог Димитрија. Иконостас и прозори су украшени дуборезом. Црква је саграђена давне 1859. године. Ово је једина црква на Халкидикију која је грађена у стилу тробродне базилике са куполом. У суседној улици сликар, зоографос слика испред свог атељеа. Углавном је то пејзаж Афитоса. На неколико корака од атељеа је продавница меда. Уз мед Гркиња продаје прополис, маслиново уље, миришљаве сапуне од маслине, кивиа и нара, слатко од мандарине и смокве.
Отиче полако дан над балконом Афитоса. Сенке са брда прекривају прво видиковац и баште ресторана а онда се кроз стрме зелене брежуљке спуштају све до палми и луксузног хотела. Село полако пулсира и пуни своје мале улице радозналим посетиоцима. Са свих страна чује се зујање камера. Осећамо се и ми помало Грци, други рођаци филозофа Аристотела. Зато наручујемо пучко вино Рецину и наздрављамо за светлост Афитоса.
Мештанини причају да је у њиховом селу најлепша новогодишња ноћ. Око поноћи се окупљају поред цркве на тргу, да једно другом пожеле срећну нову годину и поклоне колаче, посебно василис питу. Тада балкони белих кућа тако лепо светлуцају да село постаје златна бајка на стени.
Како кажу мит и легенда, кроз ово чаробно село су пролазили освајачи, а готово 3000 година у њему се преплићу традиција и природа. Помињу га мудри Херодот, Ксенофонт и Аристотел из Стагире, као град Палини. У време владавине Персијанаца становници Афитоса су били приморани да ратују против својих сународника. Након повлачења Персијанаца, град се припојио Атинском савезу. Године 348.п.н.е, град је уништио Филип ИИ, као и остала места на Халкидикију. Али Афитос оживљава у доба владавине Антигонида, краљева из истоимене династије који су владали у овој области након смрти Александра Македонског па све до освајања Римњана. За време владавине Антигониде ковао се новац, што је ово место чинило најважнијим градом у околини. Новчићи су са једне стране имали лик Зеуса Амона, док је на другој страни био приказан бик.
Афитошани ненаметљиво и са пуно љубави чувају своју традицију у музеју фолклора. У музеју се налазе експонати који показују живот мештана кроз историју: рибарство, сточарство- чобанство, ковачки занат. Све је овде на каменим улицама, у параленим световима, у прошлом и новом узаврелом веку, који Грци тешко и смело ломе својим зубима као њихов колачић лукумадес.Преко лета испред музеја црквени женски хор пева за туристе песме о мору, маслинама и свецима…свака чланица хора као део свечане хаљине има и мараму боје маслина…
На видиковцу, на том балкону Афитоса су таверне и џез клуб, где се на малом фестивалу могу слушати џез варијације триа из Грчке, али и из Скадинавије .У заласку сунца и етно џеза осећа се Аристотелов дух и понека реч, што склизне из капи последњег сунчевог зрака…
А наспрам овог џез брода, у продужетку, на каменој стази су утиснути мозаици новијег датума, на којима је као грб осликан голуб и уписана далека 347. година пре Христа. На литици, 120 метара изнад плаже отвара се галерија. Управо на овом брду су изложене скулптуре европских уметника и то у облику каменог круга. Уметници су поклонили своје радове грађанима Афитоса, уз захвалност: Доротеја Меган, Елизабет Зомер, Сабина Драер, Мариа Стамбули, Василис Павлис… Василис Павлис је лета 2010 године на отвореном простору, у шумици крај плаже, отворио велики атеље за уметнике. Скулптори, њих дванаест из Европе су дотакли теме везане за Тројански рат али су и приказали у свом делу древну легенду о пророчици Касандри са полуострва, која је некада прорекла Тројанцима пропаст Троје. Својим радовима уметници су осветлили лице Афитоса. Камене скулптуре су поређане у облику круга по древном обреду, који су користили Келти на северу. А порука посетиоцима: данас сте здушно позвани у камени круг, да бисте упили снагу и моћ за свакодневицу.
Док смо силазили до обале, наишли смо на скулптуру Василиса Павлиса, уметника из Афитоса. Његова скулптура приказује патњу жена и мушкараца, догађај који се десио 381. год. пре Христа и део је историје.
Недалеко према небу се види перформанс. Пар младенаца позира пред фото објективом. Невеста у белом је у каменом кругу, раширених руку, предаје се сунцу. Песникиња из Србије седи на клупи поред отворене галерије и пише стихове о светлосном ореолу и сенкама бродова; друга, сликарка је на трави и слаже каменчиће, будуће скулптуре. Осећај слободе уметника на овом брду је незаменљив, јер свако може у овом крајолику, кругу открити сопствени израз као што се отвара поетесина песма Пољубац Афитоса:“На каменом зрну старог Афитоса/ одмеравамо висине самотњака/што из Европе дођоше да освеже свој језик / котрљају се поплочаним сокацима ка Егеју/ да ухвате тајну о новчићу…“
Овог лета Афитошани су своје место украсили новим уметничким делима осликавајући лимене канте у којима је чувано маслиново уље и то мотивима са Халкидикија. Неки мештани су своје кантице излепили фотоуметничким тапетом са митским ликовима и јунацима из бајки..Афитос је поново освежио своју отворену галерију за госте…И док се туристи шетају и упијају уметност из оближње таверне се чују први тактови мелодије То парапоно, што у преводу значи жалба. Сви Грци који живе далеко од своје вољене земље ову песму певају са сузама у очима.Она заузима посебно место у срцу сваког Грка. Песму пева Елефтерија Ерванитаки. Сваки Грк почиње дан изговарајући реч Елефтерија што у преводу значи слобода и завршава свој живот са истом…Слобода код Грка је летење кроз историју, сједињавање са митовима, одлазак према Атосу, певање, ослобађање као што је и сам Афитос отворио и ослободио свој сан и он је у овом веку и поред свих препрека и саплитања постао стваран и то за све Грке али и за нас песнике.
Биографија: Слађана Ристић
Слађана Ристић (1958.г.Параћин)
Студирала је југословенску и општу књизевност на Филолошком факултету у Београду а диоломирала на Високој школи за социјалне раднике.
Пише песме, кратке прицечприце за децу, путописе и есеје. Заступљена је у књижевној периодици и антологијама.Објавила је књиге песама :“Свемилостива вода „, „Препознавање музе“, „Недељна чуда“ И књигу прича „Сезона собних вртова“
За децу је објавила књиге прица: „Како смех лечи кијавицу“ и „Волети ветар“
Превођена на неколико језика.
Награде: Сумадијке метафоре 3 награда (1994) Награда за кратку причу Издавацке куће „Алма“ и „Радио Индекса“, 2002 год. другу награду за рукопис песама „РадеТомић“ (2016), Песничку хрисовуљу за стваралаштво (2015).
Бави се новинарством:Сарађивала Ревија Уно, Борба, Српско наслеђе, Политика – Магазин , Србија национална ревија, БИЈЕЛа пчела.Живи и ствара у Београду.