Зар толико је требало
да ушеташ
у корице моје књиге
зар толико је требало
да постанеш песма
тај непобедиви противник
време
као да стоји од дана
када сам слетео на звезду
унутар твојих очију
верујем да то је астероид Б 612
на коме они непронађени
неутешни
бораве и чекају
да их неко сличан препозна
толико тога неизреченог
носим у нашим случајним
необавезним мимоходима
да сам почео да градим
мост од паучине
на коме ћу једног дана
када се коначно сретнемо
моћи све да ти поверим
без бојазни
да ћеш се уплашити
да нећеш схватити
или да ћеш побећи
носим ту наду
ту тајну
верујући
да раздвојеност обала
није постојана
верујући
да на страни другој
у сусрет мени
и ти градиш мост
саткан од сопствених страхова
успомена и болова
на коме ћемо заједно ћутати
у тишини већој од речи
постоји хиљаду малих ствари
које желим да ти откријем
које чезнем да поделим
замисли велико плаво
неукроћено море
на чијим обалама
у влажном песку
седимо
замишљено гледамо
залазак сунца
обгрљени мирисом соли
топлотом емоција лета
замисли да ходамо по снегу
смејемо се шкрипању стопала
спремамо да ухватимо
грудву љубави
наравно да знаш
нећу те случајно саплести
оборити
задиркивати како је нежан
чист
попут твог осмеха
замисли кишну ноћ
у топлој мрачној соби
крај пећи како откривамо
интимности
попут омиљених писаца
књига или песама
како делимо
стих који нас боли
јунаке са којима се поистовећујемо
не брини
ти нећеш бити Светлана
иако нећеш хтети
то да чиниш
нећеш хтети или нећеш смети
зар је битно ко зна
замисли да ова песма
има разлоге свог настанка
и оно још недостојније
замисли да ти си постала
нечија песма
да ход попут лахора
којим прелећеш даљине
моје бескрајне усамљености
једног дана преточи се
у речи
без додира
и остане урамљен у стварност
где само још недостаје име.
У овом часу када јесте
све оно што не треба да буде
погледај нас Господе
у име љубави
окупај наша уморна срца
оснажи наше посрнуле душе
Господе животодавче
светлости од светлости
погледај оне који пате
скрхани болом у овом часу
када делује да излаз
не постоји
нека Твоја благост
умије наша лица
и нека нам покаже
којим путем да кренемо
Ти који свуда допиреш
и који осликаваш платна
наших живота
унеси боје и помогни
да видимо
извуци нас Господе
из муља који надире
живог блата у коме
заглибљени чамимо
својом бескрајном милошћу
извуци нас и пружи руку
онима који ништа
осим ње немају
услиши молитве наших душа
дај нам снагу
да закорачимо у нови дан
да са осмехом
напустимо постељу
озари нас топлотом
да озебли и промрзли
не увенемо у самоћи
Господе сведржитељу
из овог бола испуштам крик
и молим да ојачаш
руку која Те словима велича
да у осмех развијеш усне
које Те певају
да пружиш утеху
за тугу која једе
да пружиш тихост
срцу које јеца
Господе избавитељу
једино Ти знаш
узроке и разлоге
наше страхове и падове
упућујем молитву Теби
свудпостојаном
просветли љубављу мог срца
ону коју волим
заштити је у овом часу
од свих искушења
и ублажи њен пад
нека искра вечног жара
Господе
ношена руком Твојом
засветли у њеном срцу
нека распали пламен
нека наша љубав
као златна круна
обасја тмушу
и нек кроз још
нерођену децу Господе
славимо Твоје име
нека две крхке срне
што траже блискост
кроз сумаглицу
на ледном пропланку
између јаве и сна
буду спона
која нас светлошћу веже
јер тајну њихову
једино Ти знаш
погледај нас усамљене
и залутале
овце твог стада
изгубљене вапе
да их поново узмеш
у наручје
спојиш и оснажиш
и напојиш изнова
Господе
једини који јесте
услиши ову молитву
у име љубави
у име оне коју волим
пружи нам луч
да се поново
у мраку сретнемо
и огрејемо
Твојим благословом
прими сузу
свог грешног песника
Ти већ знаш
ово је моја просидба
за њу
нека буде воља Твоја
Твојим је осмехом
јесен обојила путеве
Источнице
раскрили своје латице
попут листа заталасан
ветром додира
тонем у загрљај
тражим те између стабала
зоро мог надања
без твог осмеха
простор празнином гуши
зидови сиви уоквирују
небески свод
дани су ноћи
док светлост тражи
свој пут
звездо мог бескраја
у теби је кључ
Небо недостижно очима расплинутим
недодиром чежњивим
рађа светлост сунца опсенарског
ишчекиваног предуго
сновима неразбудним
ово је сусрет
бескрајног снега
ледне зиме у души
пред пољем неистраженим
под брегом вечне упитаности
поглед наш говори речи
скривене у истоветну мисао
свет овај људи погрешних
не види даље од трепавица
а тамо
изван погледа
море је никада коначно освојено
Унутар овог сна
постани птица
рашири крила и полети
не мисли о земном
сунце и киша се смењују
и хране земљу
свако на свој начин
семе клија и доноси плод
и поново постаје семе
људи певају и плачу
у истом дану
док летиш замисли
да изван оног што видиш
постоји још један свет
који је само предворје
мноштва других
нека ти ове речи
буду наук
иако не знаш ко си
одакле и чему идеш
Господ зна
Белешка о аутору
Милош Бркић је рођен 1986. године у Пожеги.
У родном граду завршава Основну школу и Гимназију, а студије економије у Новом Саду.
Поезију и прозу пише од основне школе. До сада је објавио књиге поезије: „Када тишина проговори због тебе“ (2012), „Сенке у очима“ (2013), „Други цвет“ (2014), “Речи из безгласја” (2015) и „Урамљивање стварности“ (2019).
За књигу поезије „Сенке у очима“ добио је књижевну награду „Матићев шал“. Добитник је прве награде на конкурсу „Шумадијске метафоре“, награде “Печат кнеза Лазара” за књигу “Речи из безгласја” и награде “Перо књаза Милоша Обреновића”.
Песме су му превођене на руски, француски, арапски и енглески језик.
Учествовао је на различитим манифестацијама културе и вечерима поезије.
Члан је Удружења књижевника Србије. Уредник интернет презентације Удружења.
Живи и ради у Пожеги.