СУНЦОКРЕТИ
Једном ћу опет усред лета
кад жарко сунце врелином прети,
отићи у поље сунцокрета
да ме оно на тебе сети.
Да ме сети на дане среће
где проводисмо свако вече,
уз птице славуја пој, и прелепе боје
ту моје срце, заувек, остало је.
У нашем Стигу, расту многа поља
ал’ од поља сунцокрета нема боља,
редови жути, најлепши цвет
поглед ка сунцу, е то је сунцокрет.
Свака лепота не траје вечно
ни њихова дуже до пред крај лета,
здробиће их моћни горостаси
нестаће редови сунцокрета.
НЕМА ВИШЕ
Не дотичу ме више лепе ствари
све ми по нешто срећу квари,
а скоро сам се осећао срећно
мислио тако ће вечно.
Мој дах је кратак, помало гуши
борим се с’болом, здравље ми руши,
до јуче највећи оптимиста,
на лицу ми више осмех не блиста.
Не сањам више, ни што сам снио
ни поља где сам срећан био,
од борца који чуда ствара,
све нешто ми душу разара.
Живот је проткан једом и боли
нисам ускраћен ни љубави,
и данас кад се највише воли
све ми се лоше на пут стави.
Гледам у сунце, оно се склања
тражим светлост из овог мрака,
као да нека авет прогања
стопало мојих снажних корака.
МОМЧИНА
Био је момак појава права
и свака се игранка са њим красила,
због женидбе мајка му
на шпорету угљевље гасила.
Причали су ова ти је лепа, ова богата,
ова у мираз носи ниску дуката,
таква му прича сигурно сметала
коју остави по селу га клеветала.
Ишао је и у град сродну душу да нађе
истина волео је старије, а богме и мало млађе,
са сваком је било, стани, па крени
као да није размишљао да се жени.
Лепотом је привлачио све девојке
а волео је плаве и црне, равне косе, а и увојке.
Причали су, он се оженити неће, много бира
на крају такав ништа не нађе,
ал’ срце му затрепери,код једне мало млађе.
И док је једне вечери на ливади
меку и свилену у жару не распојаса,
сутра му већ месила хлеб
и сви осташе без гласа.
НИСИ МИ БИЛА ШАНСА
И боље што се нисам усудио
да искам твоју руку,
ко зна како би живот прошао
у какву се увалио муку.
Видим, ти и ниси лоша, добра си
ал’ ништа са тобом не иде,
она је анђео што воли
са њом се путеви виде.
На њеном лицу осмех станује
и кад га нигде нема,
боље што не згреших са тобом
није то добра шема.
Ја живим миран живот,
живот мој је романса,
видех, ниси била за мене
ниси била добра шанса.
Да не спознах све
можда би било боли,
ал’ сада знам сигурно
моје срце праву воли.
ПРИНЦЕЗА
Изгледаш ми као босфорска принцеза,
Цариград и Рим пред тобом се стиде,
и кад си далеко и када си овде
моје очи само твоје очи виде.
Кад прошеташ штрафтом мекога корака,
јелек те притеже и груди ти бриде,
нануле би твоје златом извезео
само да ја видим, што други не виде.
Умиљато јагње двије среће има
поноситост моја, и моја харизма,
и све да ме желе, не би доста било,
да ми се ускрати, што је срце снило.
Мој живот је сан, тебе будан сањам
величини твојој стално се поклањам,
и да имам све што некад сам желео
и опет бих тебе само ја волео.
МОРА БИТИ БОЉА
У мом врту доброта станује
и на моја врата радост улази,
осмехом се намерник дарује
а све друго камен не пролази.
Сија сунце јарко, јавља се пролеће
широких крила ластавица долеће,
набујале реке, ускоро и поља
и песника никад не напушта воља.
Жамор се чује, прекрио је поља
све се живо нада ова биће боља,
у овој ће кажу све боље родити
шта сунце упржи, киша ће залити.