МЕСЯЦ ИЗВАЯЛ ЖЕНЩИНУ
Не признает Требишница,
что тоска это солома,
пока наши тени
под платанами водят любовь.
Леотар не признается ветру …
звука витраж,
когда лишь просияет и …
уходит.
Не дают мои зеницы
взгляда твоего пламени,
чтобы в них загорелись
звезды блуждающие,
когда ты не знаешь, но лжёшь …
меда слаще
и солнцем моё лицо ласкаешь.
Не верит песня словам
, пока они в ней рыдают,
в пену не превращает.
Вместо тебя под Леотаром,
женщину месяц ваяет.
Нежно …
Нежнее …
Ещё нежнее…
Жажду нам утоляет…
Мјесец ја вајао жену
Не призна Требишњица
да је чежња слама,
док наше сјенке
под платанима
љубав воде.
Не призна Леотар
вјетру… витраж звука
кад само проћарлија
и… оде.
Не дају моје зјенице
пламену твога погледа
да пали у њима
звијезде шуњалице,
кад не знаш
да лажеш… слађе од меда
и сунцем
да ми милујеш лице.
Не вјерује пјесма
ријечи,
док се јецај у њој
не претвори у пјену.
Умјесто тебе,
под Леотаром,
мјесец је вајао жену.
Њежно…
Њежније…
Најњежније…
Гасио нашу жеђ
МИЛЫЙ МОЙ
В темнице очей твоих,
в невинно уснувших звездах,
слёзы рай познавали мои.
Средь умерших бутонов
надежды благоухает цветок
воскрешения,
и пульса биение шепчет,
что всё, что твоё – моё.
В синеве ненаписанной книги,
в одной единственной песне,
там, где счастье живёт …
МИЛО МОЈЕ
У тамници твојих очију,
у невино поспалим звјездама
сузе моје су препознале рај.
Међу умрлим пупољцима надања
мирише цвијет васкрсења
и моје било шапуће,
да све што је твоје, моје је.
У плаветнилу ненаписане књиге,
у једној јединој пјесми
гдје станује срећа…
ОН МЕНЯ ЛЮБИТ КИРИЛЛИЦЕЙ
Кто там вышивает нитью златой?
Каждая буква ищет свой рай,
„О, Ангел“ …
Пишет любимый мой –
печаль кириллицей ублажает!
Чьи руки венок сплетают,
на своей ладони солнце носят?
„Ты в мире красивая самая!“
Пламя ерошит мне косы.
Каждое слово рождает вздох,
в своём сиянии месяц.
Романтические света
сполохи как драгоценности светятся.
Кто шепчет так нежно, милый мой? „
Что люблю, расскажу всем на свете,
золотой любовью –
вышивкой золотой буду любить тебя,
пока мы есть!“
Чьи очи такие скромные,
но мысли мои читают?
Любимого очи чёрные щёки мои ласкают!
Кто любовные песни поёт,
золотым сияньем сонет украшает,
лунный свет для меня крадёт,
украшает кириллицу маем ?!
Любимый мне сердце открыл,
от истока до устья заветного.
Кровью кипящей своей озарил
– письмо пришло до рассвета.
Написано вышивкой золотой.
Каждая буква ищет свой рай,
„Печаль моя!“ …
Пишет любимый мой –
душу кириллицей ублажает!
Он ме воли ћирилицом
Ко то везе златовезом?
Свако слово свој рај тражи,
„О, Анђеле”… Драги пише –
ћирилицом чежњу блажи!
Чије руке в’јенац плету,
сунчев сјај на длану носе?
„Најљепша си на свијету!”
Пламене ми мрси косе.
Свака ријеч уздах плоди,
мјесечари у свом сјају.
Романтични развигори
к’о драгуљи свјетлуцају.
Ко шапуће тако њежно?
„Да те волим рећу свима,
златним љубљем – златовезом
љубићу те док нас има!”
Чије зјене тако чедне
моје мисли проналазе?
То мог драгог очи чарне
цјелују ме у образе!
Ко љубавне баца чини,
сонет кити златним сјајем,
свјетлост краде мјесечни,
ћирилицу кити мајем?!
Драги срце отворио,
од извора па до ушћа.
Крвљу својoм, загријаном –
писмо стигло до сванућа.
Записао златовезом.
Свако слово свој рај тражи,
„Чежњо моја!”… Драги пише –
ћирилицом душу блажи.
Чезнем
Чезнем да ти уберем
небо изнад Херцеговине.
Од предива плавих облака
изаткам ти кошуљу.
И да се утоплим
у свиленом загрљају
твога погледа.
Чежња ми на тебе мирише!
ТОСКУЮ
Страстно желаю,
чтоб тебе расстелить
небо над Герцеговиной.
Из голубой облачной
пряжи рубашку сотку тебе.
И утону в шёлковом
объятьи твоего взгляда.
Тоска моя пахнет тобой
Први пољубац
Лане моје –
шапутао си ми.
Вјетром уздаха
цртао сунце
на мојим
топлим грудима
и гледао
како се у мени
рађа зора.
Очи ти говоре,
рекао си,
тад,
баш тад.
У загрљај сам ти пала
пољупцима црвених ружа,
све тајне посијала
у твоје црне зјенице.
Ниси ми рекао
да у твојим очима
царују олује
због којих је
и небо у воду упало
Первый поцелуй
Лань моя –
ты мне прошептал.
Ветром вздохов
рисовал солнце
на моей теплой груди
и смотрел
как во мне заря рождается.
Глаза тебе говорят,
ты сказал, тогда,
только тогда.
Я упала в твои
объятия поцелуями
красных роз,
просияли все тайны
в твоих черных зеницах.
Ты не сказал мне,
что в твоих глазах.
Биографија и библиографија: Здравка Бабић
Здравка Бабић је рођена 09.12.1968. године у Билећи, Република Српска,
Босна и Херцеговина, гдје и данас живи и ради.
Добитник је многих домаћих и међународних признања за поезију.
Објављује своје радове у часописима „Српска вила“, „Нова зора“, „Глас гусала“ и у другим писаним и електронским књижевним новинама.
Поезија јој је преведена на више језика и објављивана и у страним часописима, зборницима и антологијама.
Њен књижевни рад је заснован не само на изузетно квалитетној поезији, која је пуна јаког духа, емоција, добрих порука, одличних мисаоних синтагми обогаћених снажним стилским фигурама, него и на прози кроз писање: есеја, приказа и рецензија које пише за књижевна дјела других пјесника и књижевника.
Она кроз свој рад истиче, чува и штити српску и херцеговачку традицију, воли и поштује националну припадност свом народу, истиче и гаји то јединство кроз своје писање, али истовремено изражава космополитизам и братство свих људи на планети; без обзира на нацију, религију и расу, и у „слободном контексту“ она се може назвати српским, поетским амбасадором мира и љубави у свијету књижевности.
Члан је „Удружења Књижевника Републике Српске“, „Удружења Књижевника Србије“, „Удружења Умјетника у Министарству Просвјете и Културе“ – Република Српска, БиХ. Обавља послове техничког секретара УКРС, Подружница Требиње.
До сада је објавила четири књиге поезије:
РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ БИЛЕЋЕ, („Завичајни клуб Освит“, Билећа, РС, БиХ – 2014. г.)
МЈЕСЕЦ ЈЕ ВАЈАО ЖЕНУ („Звичајни клуб Освит“, Билећа, РС, БиХ – 2016. г.)
ОН МЕ ВОЛИ ЋИРИЛИЦОМ („Звичајни клуб Освит“, Билећа, РС, БиХ – 2017.г.)
ОД ПРАИСКОНА („Унирех“ – Подгорица, Црна Гора, 2019. г.)