ТИШИНА ЈЕ ЈЕЗИК ДУШЕ
или
УСАМЉЕНА ЗАШТИТНИЦА НЕСТАЛЕ СТВАРНОСТИ
Мирјана Штефаницки, „Књига о књигама 3 – Рецензије, прикази и есеји“
У интимној историји књижевности, од памтивека до недогледне будућности, cенка
гласа илуструје простор у коме душа слободно дише и говори. На том трагу, у
стваралаштву Мирјане Штефаницки, yсамљеност звука је невидљива нит која повезује
унутрашњи свет с оним што желимо да поделимо са другима. Њена поезија и проза не
настају из потребе да се буде гласна или запажена, већ из дубоке, тихе дисциплине
слушања себе и света око себе. У том слушању душа препознаје оно што очи не виде, а
срце осећа оно што ум још не разуме.
Рођена на Ђурђевдан, дан који носи мирисе ђурђевкa, ружа, божура и белих
каранфила, Мирјана је, по личном признању, од самог почетка била у додиру с поезијом у
њеном најдубљем, духовном облику. Њено стваралаштво указује да истинска поезија не
виче, већ тихо осветљава унутрашње светове. Попут Кавабатине идеје „лепоте која
постоји у ономе што је скривено“, Мирјанина реч није надмена, ни компетитивна, већ
додирује читаоца кроз суптилнo тиховање. Њена душа, неуморна у трагањима за истином
и миром, показује да богатство није у поседовању, већ у спокојству душе: „Није онолико
богата колико има, већ онолико колико јој је душа мирна“.
Шапат празнине у њеном раду има облик моста, од детињства у Петроварадину, кроз
сећања на мајурска поља, дунавске обале и калдрмисане путеве, па све до данашњег
тренутка, где свака песма и проза одишу унутрашњом светлошћу. Свака Мирјанина битка,
колико год била тиха, носи у себи снагу и јасноћу, јер „највеће битке воде се тихо, у
дубини душе, која зна истину и пре него што је разум прихвати“. То је простор у коме реч
постаје чин самоспознаје, а литература уточиште од хаоса спољног света.
Мирјанина способност да усклади паралелне светове, прецизност бројева у
банкарском послу и слободу стихова у књижевности, показује да тишина није бег, већ
облик разумевања и прихватања стварности. Док јој је ред у бројевима давао стабилност,
поезија јој је омогућавала да истражи унутрашње крајолике, да изрази оно што бројевима
не може бити обухваћено: емоције, интуицију, дух. По угледу на речи Моме Капора:
„Тражи се један уметник да нацрта осмех на лице… И један професор математике, да нас
научи рачунати једне на друге“. Мирјана гради мост између реда и слободе, логике и
инспирације, тишине и речи.
У срцу њеног стваралаштва налази се лирска искра коју чува Еутерпа, заштитница
поезије. Њене песме и проза, у духу Еутерпе, теже да кроз застој речи открију оно што је
скривено, оно што покреће и радује, боли и преображава. Као што Еутерпа надахњује
песнике да пронађу хармонију у унутрашњем свету, Мирјанина дела су покушај да речима
обликује трептај празнине, да читаоцу поклони тренутак унутрашњег буђења. Вођена
снагом урођеног талента и своје естетике лирика омогућава да у најчистијем облику
изрази оно што је покреће, радује, боли или преображава.
Оно што Мирјану посебно истиче је способност да пренесе невидљиво. Најважније у
њеном писању није само реч, већ искра која се преноси са аутора на читаоца, тренутак у
коме се човек препознаје у тишини туђе реченице. Попут Тагореа, који је говорио о
„светлости која не долази споља, већ буја изнутра“, Мирјана верује да је свака реч чин
унутрашњег буђења, а cмиреност њен прави је језик. Њено дело је дијалог са сопственом
душом и душама других, простор у коме се ствара невидљиво повезивање које надилази
време и место.
На крају, нечујни осећај није само одсуство звука, она је присуство душе. У сваком
стиху, у свакој реченици Мирјане Штефаницки, живи мир који омогућава препознавање,
интроспективну радост и блискост са собом и другима. У стилу Еутерпе која надахњује
лирске песнике да открију мелодију у унутрашњем свету, Мирјана својим делима показује
да истинска уметност не тражи похвале и аплауз, већ тихо додирује најдубље слојеве
човека. И у тој тишини, душа коначно проговара.
Закључно, свитање без гласа за Мирјану је присуство унутрашње мелодије, говор
који долази изнутра, пре него што се преведен у реч. Баш као што је Еутерпa
персонификовала мелодију и лирски глас који проговара из уснулог срца, тако Мирјанин
језик почива на тиховању и прелива се у стих који се осећа дубље него што се чује.
Зато се у сваком достигнућу Мирјане Штефаницки, cусрет са пустошћу креативно
претвара у тренутни сусрет са читаоцем, у коме човек може да се осврне себи, да препозна
сопствену истину и да у меланхолији ваздуха схвати колико је богатство бића у
способности да чује оно најтананије што постоји.
Јер, танано одјекивање је најизразитији језик душе, једина комуникација која може
додирнути оно невидљиво, а најдубље присутно у свакоме од нас.
Ауторска публикација „Књига о књигама 3 – Рецензије, прикази и есеји“ Мирјане
Штефаницки представља природни наставак „Књиге о књигама 1“ и „Књиге о књигама 2“.
У трећем тому налази се њено Трокњижје, у којем ауторка, у већ афирмисаном стилу
прозаисткиње, књижевне критичарке и есејисткиње, кроз бројне рецензије и приказе, три
есеја посвећена Милици Стојадиновић Српкињи, Пауну Петронијевићу и Наји Наману,
као и два интервјуа, гради мост између авангардног израза и традиционалне писане речи.
Осврт се фокусира на Мирјанина дела што су настајала у празном простору, у осами,
између уздаха и ћутања, између прошлости и онога што је могло бити. Упечатљиво и
незаборавно, попут тренутака кад се читање од пасивног прелиставања речи претвара у
право искуство. То су кристални тренуци у којима књига постаје прозор у неки други свет,
а свака реченица сија јасније него икад, као да је исписана свeтлом.
Кристални тренуци читања Мирјаниних књига често долазе неочекивано. У освит
праскозорја, док сунце пробија завесе, у трамвају између стајалишта, или у ноћи кад је
град замукао. Можда је то осећај препознавања, кад речи тачно одјекују унутрашњим
мислима, или изненадна спознаја која мења начин гледања на свет. Онда, свака страница
постаје огледало, а речи су кристали које треба видети из свих углова да би се открила
њихова пуна лепота.
Ови тренуци имају посебно значење, јер подсећају на чаролију читања, да књига није
само низ симбола, него живо искуство које обликује нашу машту и разумевање.
Кристални тренуци читања остају у сећању, сјаје у њему и дуго након што је књига
затворена. Они нас терају да се враћамо текстовима, тражећи опет и опет тренутке у
којима се реч и дух (су)сретну у савршеној хармонији.
Духовно-есејистички мост Мирјане Штефаницки је нематеријални пролаз који без
фолклорне митологије ствара ритуални оквир за интимније тонове и симболе нестале
стварности, при чему спаја дубине наше унутрашње мисли са ширим питањима живота и
постојања. Као што мост омогућава да се пређе с једне на другу обалу реке, ова врста есеја
допушта да се пређу празнине између искуства и рефлексије, између свакодневице и
трагања за смислом.
На овом мосту речи постају носачи тежине мисли, а реченице сy степенице које воде
ка бољем разумевању себе и света. Духовно-есејистички приступ не трага за готовим
одговорима, већ за прозорима који откривају више слојева живота: људске емоције,
духовне дилеме, и непрестано питање: „Зашто?“ Управо у тој размени између читаоца и
текста мост постаје видљив, јер спаја xладним одјеком, што је у нама са оним трептајeм
ноћи и мудрошћу која нам омогућава да осетимо дубљи смисао.
Такви мостови су ретки и крхки, али њихова вредност је непроцењива. Они нас уче
да све што видимо, осећамо и мислимо може бити полазна тачка за дубљу духовну
рефлексију. Кроз тај мост смисао постаје нешто више од речи: постаје искуство које нас
обогаћује, отварајући пут ка унутрашњој хармонији и свесном живљењу.
Књишко издање „Књига о књигама 3 – Рецензије, прикази и есеји“ Мирјане
Штефаницки представља есејистику која превазилази уобичајене оквире књижевне
критике. Ауторка не остаје на опису дела, већ продире у њихове семантичке и симболичке
слојеве, повезујући поетику сјећања, културну меморију и етичку одговорност у жив
дијалог текста и читаоца.
Сваки приказ носи лични печат ауторкиног читања и искуства, а њени есеји отварају
универзална питања времена, пролазности и људске судбине. Богат и прецизан језик
ствара атмосферу у којој се интелектуално и емотивно природно прожимају.
Мирјана Штефаницки савршено гради мост између аутора и читаоца. Зато је „Књига
о књигама 3“ књига о читању и самоспознаји, која доказује да истинска есејистика ниjе
повременo, ни привременo, него трајно штиво, јер говори о вечним истинама и нашој
суштини.
проф. др Есад КУЧЕВИЋ
Тутин,
18. фебруар 2026.
НЕШТО ЋЕ ИПАК, ОСТАТИ
О књизи Мирјане Штефаницки:
„Књига о књигама 3, рецензије, прикази и есеји“
Прометеј, Нови Сад, 2026.
Дело живи без критике, а критика
не живи ни са делом ни без њега
Исидора Секулић
Не само што има богат пјеснички опус за који је добила значајне домаће и стране
књижевне награде, Мирјана Штефаницки, редовно допуњава своје перо мастилом
критичких осврта и рецензија, приказа и есеја.
Мирјана кад критикује као да милује. Доста књижевних критичара се труде да без
икаквог стида говоре лоше о некој књизи, па чак и о ремек дјелу, јер мисле да ће изгледати
да се у то разумију ако говоре лоше, али говорити добро, одушевити се, и ту треба бити
опрезан. Најтеже је такозваним критичарима кад испадну смијешни.
Наша Мирјана је благост ријечи, она говори устима доброте, ријечи њене се баш
примају. Јер су истина.
Препоручујем да професори језика завире у универзитетске библиотеке и „скину“
прашину са њених књига и препоруче их студентима. Понекад ми се чини да су нека врста
надкласе, задовољавају се угодностима, ријетко излазе из шаблона задатог градива, а да
изађу, прошетају и осјете стваралачку стварност на књижевним вечерима, е то би се
граничило са преседаном.
Имао сам част да и раније читаоцима препоручим нека њена пјесничка дјела, а
укњижио сам се, оносно свака до сада објављена Књига о књигама је „окусила“ и моје
перо. Ево, и ову ћу „замастиљати“ по позиву ауторице што ме као и увијек радује.
Појављујем се, имајући на уму да се тинта не може отрати.
Ову „трећу“ књигу, рецензије, приказе и есеје Штефаницки је „ојачала“ у односу на
претходне књиге, са разговорником, илити интервјуом, вођеним са честитом пјесникињом
и сјајном новинарком из Републике Српске, Недом Гаврић, за Књижевну радионицу
„Кордунˮ Literaryworkshopkordun.com, Уредник и администратор – Илија Шаула,
Пенсилванија, САД, 13. децембар 2024. године, уврстивши нову садржајност у садржај
књигу 3, примичући је на такав начин, нама првим читачима, али, сигуран сам и свим
будућим љубитељима књижевности.
Неуобичајено је да се „осврће“ на некога или на нешто, крећући, Бог те питао,
одакле, а не како је „нормално“ у овој дјелатности – од главе, односно од почетка. Тек ће
читаоци, који се одлуче да ово прочитају, увидјети да сам добро смислио „улазак“ у трећу
књигу да је то пут олакшања, помоћи у разумијевању.
Ево:
Читам и пишем цео свој живот. Свако је капетан у свом стваралачком опусу, али
и сваки брод носи своје боје заставе. Битан је правац, а способност, рад и компас чине
своје… да се пронађе лука којој припадаш.
И:
Не бирам дела. Напросто књиге саме „долазе“. Писци су ми углавном поклањали
своје књиге, уз молбу да напишем рецензију или приказ. У неким књигама сам била
уредник, редактор, лектор, коректор и рецензент. Многе књиге савремених писаца сам
прочитала, али временски не постижем да напишем свој утисак, мада бих то радо
учинила, јер ми се садржај књига допао. Објавила сам књиге у реномираној Издавачкој
кући Прометеј из Новог Сада – ,,Књига о књигама – Рецензије и приказиˮ, 2021. која
садржи стр. 430 и ,,Књига о књигама 2 – Рецензије и приказиˮ, 2024. У рецензијама и
приказима пишем о ономе што у самом делу дотакне моју душу.
Свједочим:
Да сам, сарађујући са Мирјаном имао срећу да упознам доста аутора које она
„обрадила“ и да су сви, на свој начин „ушли“ у воз који се зауставља у станици –
књижевност. И још неке из ове књиге упорно чекам у чекаоници.
Критика?
Све коцкице се састављају у разнобојном мозаику књижевног исказа и израза,
критичаревог унутрашњег бића. Поједини књижевни теоретичари су заговорници да у
књигама не треба да постоје предговори, рецензије, да читалац сам промишља о
прочитаном делу. Један професор енглеске књижевности, из Буенос Ајреса, Аргентина,
говорио је својим студентима да никако не читају критике, предговоре, поговоре,
рецензије и белешке о писцима. Иако ће тако разумети мање, барем ће уживати и
слушати нечији глас, како им, кроз књигу, прича. Читалац је тај који ће одлучити да ли ће
читати само садржај књиге, без рецензије.
За кога?
Моје колеге, савремени писци су пензионери, радници, техничари, инжењери,
правници, економисти, лекари… Млади аутори треба што више да читају, да се едукују,
да посећују књижевне вечери и манифестације, књижевно – уметничке колоније. Обзиром
да највише пишу поезију, треба да буду у дослуху са Музом Еутерпом… Еутерпа (грчки,
развесељавање) из грчке митологије једна је од девет Муза, Зевсова и Мнемозинина кћи.
Заштитница је музике, а после је постала заштитница лирске поезије.
Коме, чему, зашто:
Уверена сам да још нико није честито и пажљиво прочитао ни то што сам већ
написала. Можда ће кад – тад доћи време и за то… Знам само да је мојих првих седам,
самосталних, књига поезије, (које су објављене у периоду од 1993. године до 2014. године),
пажљиво прочитао и анализирао, затим написао књигу, проф. др Милован Гочманац, из
Крушевца. Књига је насловљена „Ингенијум узвишеног стила – О књижевном делу
Мирјане Штефаницки Антонићˮ, Свитак, Пожега, 2020. Велико хвала професору
Гочманцу. ,,Добра трава полако растеˮ – каже народ.
Та мисао народа се заиста потврдила. Мирјану су у међувремену нашле и
књижевне награде, и још неке је траже. О њеним радовима добре критике дали су угледни,
наши и страни аутори.
Мирјана се радује сваком новом пјеснику, младом, али и оном у годинама којем се
одједном „указала“ поезија.
Нема човјека који се не радује признањима и наградама који на неки начин
„крунишу“ његов трајни допринос, нарочито овај, књижевни, па тако и наша Мирјана
Штефаницки. Нема ништа праведније него кад падне „камен са срца“, било којим
поводом, нити има каменитих људи у којим не лежи смисао за умјетничко изражавање.
Мирјана се посебно обрадовала кад је чула за вијест:
Почасна награда Naji Naaman за 2025. годину, из Либана, за целокупан књижвни опус, у
конкуренцији 4.321 писац, из 92 земље, на 41 језику и дијалекту, у оквиру 23 (2002 – 2025)
циклуса доделе Naji Naaman књижевних награда. Награду је доделила кућа Naaman за
културу (MNAC) и Fondacija Naji Naaman за бесплатну културу (FGC), из града Џуније,
10 километара северно од Бејрута, Либан. Изабрано је 85 нових лауреата. Од тог броја,
5 писаца је добило Почасну награду за целокупан књижевни опус, међу којима је и
Мирјана Штефаницки Антонић, а 80 писаца је добило награду За креативност. Ове
престижне награде додељују се ауторима чија дела одликују еманципованост у садржају
и стилу, са циљем да се негују и развијају универзалне људске вредности.
Било је на стотине начина да вас уведем у стваралаштво Мирјане Штефаницки,
али опредјелио сам се баш за овај. Уосталом свако има право на своје право. Најважније
је да се говори право.
Пред вама је „трећа“ књига, као оно: трећа срећа. Мирјана је неуморна, она ће нас
још обрадовати својим пером!
Војин ТРИВУНОВИЋ
Бањалука,
24. фебруар 2026.
ЧУДЕСНО ОСЕЋАЊЕ ОТКРИВАЊА
Мирјана Штефаницки: „Књига о књигама 3 – рецензије прикази есеји“
Читајући књиге о којима имате потребу прочинити које слово више, и своју
мисао, чин је залагања животних и књижевних искустава. Песници се, посебно, у
томе препознају јер у њима доносе и одговарајући израз и поглед који је, у неку
руку, направио добар спој са личним песмовањем. Време све открива и усавршава,
новостеченом песничком материјом и полако песник постаје упорни читалац.
Читајући друге, он чита себе, читајући њега ми читамо и друге. Откривамо и нова
имена.
„Зато је Радост откривања 1 уједно и радост дељења (како пише Мирјана
Штефаницки) 2 Пишући о прочитаном дарујемо другима могућност да закораче у
нове светове које смо пронашли. А сваки такав корак јесте још једна потврда да
књижевност постоји да би се откривала – изнова, и увек са истим чудесним
осећајем откривања нечег што је дуго чекало да буде виђено.
У ритму живота, међу ужурбаним корацима и свакодневним обавезама,
постоји један посебан тренутак који зауставља време… Писање о прочитаним
књигама. Писац у топлини своје собе, на клупи у парку, у читаоници библиотеке,
(…), записује нечујне расправе о речима које су га дотакле, идејама које су га
зауставиле и ликовима који су остали да живе у њему.“
Чему овај увод? – питам се.
И сам прођох тим путем у коме се стално окрећем поетици аутора о којима
пишем а са њом на нову вагу стављам и своју. Тако то упорно, ево већ неку
деценију, чини Мирјана Штефаницки, 2 која је по вокацији песникиња критичког
језика на коме упорно ради и покушава да стално новим искушењем досегне
потребну критичку меру. То је, верујем, њен избор само у почетку а потом захтев
оних стваралаца који су је разумели, и пожелели да и њих неко разуме. Тако су
настајали текстови Мирјане Штефаницки у форми рецензија, приказа и есеја, које
она, сабира у посебне књиге, ова, „Књига о књигама 3“ 3 њима се придружује. Она
тако прати књижевно време које протиче са ослонцем на језик и упорним трагањем
за смислом живота.
Не без разлога овај избор, или сабир, текстова отвара есеј о Милици
Стојадиновић Српкињи, првенцу по свему, заветници љубави, руђења природе,
отаџбинства: Будимо са њом, Милицом, бар тренутак док говори: „Свако Српче
које се роди/ Срце га прво Косову води…“ Када говори – „Српче“, мисли на све оне
који језиком српским говоре и мисле, ваљда. У томе се сви разумемо. Не може да
оде оно што јесте, већ само оно што није. У есеју о Милици, стала је сва историја
знаменитих српских песника који оличавају време кад се певало душом једног
другог „књижевног сазвежђа“. И ова Српкиња (Мирјана) (родо)љубност, коју увек
издваја у први план доноси посебну вредност рукописа, посебно у време кад су
српски језик, култура, историја, косовски мит и трагика стављени на жар који се
придодаје да плане где не треба. Камен не гори, по њему само млатарају јер, добро
је уочила Анђа Шушић да је „писац је шкриљац,” а Мирјана да „њена поезија носи
печат (…) душе, величину емоција и чврстину стене.“
2
Мирјана наставља да прелистава књиге савремених песника ранијег доба
тражећи у њима сасвим разумљиве вредности и откривајући паралеле између
промисли и цитатности коју користи у правом тренутку, успостављајући тако
равнотежу вредности како рационалног и емоционалног тако и „мисаоног и
лирског, уздржаног и реторичког“.
Овде се понављају и нека имена из ранијих књига Мирјане Штефаницки, што
указује да она прати поетски узраст, особитно одређених песника. Има их, дакле на
уму, да једног дана о некима сачини (уз додатак) малу студију. Библиографски
рестлови јој помажу да се подсети на време настанка својих текстова, употребе у
промотивном смислу, библиографске одреднице пре свега. Понекад је у тумачењу
сажета као да нам не жели узети угођај откривања пишчевих склоњеница или само
назнака, обриса. А иза сваке од њих остаје по једна есеја, који је, можда, намерно
прибележила па да му се врати када буде имала више снаге да подигне ту громаду
језика. Скраћивање је врлина да се одбаце и „излуче многи импулси и облици, и,
кад све то уради, онда оном пробраном што остане даду“ 4 свој особени стил, назвао
бих то стил – Штефаницки. Радећи на свом стилу у њега узиђује све оно што сам
напоменуо, не само ја него и други прочитаваоци, и оно што тек треба откривати.
Зато ову књигу треба пажљиво читати са доста простора на маргинама како би
уочили себе „У огледалу тајнописа“ (назив књиге приказа Јованке Стојчиновић
Николић). Можда је ово прејак назив за огледало али он указује на потребу
пажљивог читањовања до чега је нашој књижевници баш стало да откријете и
уђете са њом у дијалог, макар он трајао око једне једине (не)расудне речи, на
пример „људсковина“ коју Јованка написа у посвети Мирјани.
То нам је потребније данас него икад, да се уљудимо, сложимо и обожимо, али
страх ме да се трагање за таквом врстом смисла не настави да уместо људсковине
претвори у љусковину (иверје). Али, треба знати да нема света ни планете без
песниковине, песниковања, свака бука и млатарање (макар и језиком) страно је и
људима и птицама.
Мелемно, због бола који је преживео, читамо Мирјанину песму посвећену Пауну
Петронијевићу и Малој Птици, како је Паун звао своју љубав, која је наставила да
пева грлом многих песника. Ту је и писмо Пауну („Чин књижевне правде или ода
белини бола“) 5 , можда једно од најлепших које сам прочитао а упућено је песнику
без обзира што га он неће добити али ће Мала Птица летети докле год буде
песника, љубави према птицама поезије. Као приређивач сабраних песама Пауна
Петронијевића захвалан сам Мирјани Штефаницки за ово писмо, које је једна мала
студија о поезији овог рано преминулог песника (1936–1962), неког ко је потоњим
антологијским вредновањем српске поезије добио високо место, оно које су његови
савременици најавили њему још за живота: „Бранко Миљковић је био и остао
принц филозофске, а Паун лирске поезије.“ Хвала Мирјани за цитате Паунове
поезије из које издвајам само један фрагамент: „Ти птица, била си претворена у
цвет;/ Најлепша птицо дана и никад умрла песмо.” На више места у овој књизи
Мирјана поздравља птице као сунце живота, стиховима које је „скинула“ из књига
у своје приказе. Тако један од најлепших читам неколико пута, а он гласи:
,,Ако желиш чути песму птице
Немој купити кавез
3
Засади дрво“.
Онда отворим рукопис својих хаикуа које спремам Бори Латиновићу у Кулу
(данас су птице побегле из Куле) поводом јубилеја хаику библиотеке „Мацуо
Башо“ и издвајам један хаику који додирује мисао (рекао бих хаику сентенцу) овог
непознатог песника. Ја кажем:
Отац сади
трешњу. Папагај из кавеза
вежба песму.
Дакле поезија, и прича о поезији, доводе ствари на своје природно место а све
то, на неки начин, наглашава и подстиче и Мирјана Штефаницки. То је њена врста
бриге (коју је открила на пример код Светозара Савковића) за савлађивање пута
„Одавде до негде” где „негде“ може бити метафора будућности“ о којој ми и не
знамо довољно. Како је то, види наша критичарка дознајемо из два интервјуа која
је дала за угледне часописе а суштина је у том да морамо пратити нерве природе и
ту наћи додатак духу као људској наградњи.
Добра надградња књижевној речи Мирјане Штефаницки јесте и њено уздарје
Наџи Наману (Хариса, у Либану, 1954), књижевнику, есејисти, издавачу и
хуманисти, за добијену награду која носи име његове фондације. Текст је исписан
двојезично (енглески – српски) и доноси бројне податке о фондацији, награди и
лауретима са српског језичког подручја.
И овде затварам ову књигу, а предлажем ново читање. И себи и другима. Но,
прво да је препоручим као вредну за штампу.
Милијан Деспотовић
У Пожеги,
15. фебруара 2026.
_________________
1) Момчило Спсојевић: „Радост откривања“. књига о којој пише Мирјана Штефаницки.
2) Мирјана Штефаницки (Нови Сад, 1954) пише поезију, есеје и књижевну критику. Објавила 16
књига. Живи у Новом Саду.
3) Мирјана Штефаницки: „Књига о књигама 3 – рецензије прикази есеји“, Прометеј, Нови Сад,
2026.
4) Бранко Лазаревић: „Филозофија и социологија уметности, Замак културе, Врњачка Бања,
1978, стр. 52.
5) Од 2013. године Књижевне новине „Свитак“ из Пожеге додељују, за афирмацију књижевног
дела Пауна Петронијевића, књижевну награду „Пауново писмо“. „Писмо за писмо“,
писмо“, назив је образложења да се ова награда за 2026. додели Мирјани Штефаницки.
КРИСТАЛНИ ТРЕНУЦИ ЧИТАЊА
„Књига o књигама 3 – Рецензије, прикази и есејиˮ
Мирјана Штефаницки
У књизи „Књига о књигама 3 – рецензије, прикази и есејиˮ Мирјана Штефаницки
се представља као ауторка чији критички и есејистички дискурс настаје на пресјеку
поетске интроспекције, културне меморије и етичке одговорности књижевног ствараоца.
Њен критички рукопис није усмјерен ка описној репродукцији умјетничког дјела, већ ка
истраживању његових семантичких слојева, симболичких структура и духовно-моралних
импликација. Полазећи од поетике сјећања као генеративног поља стваралачког искуства,
ауторка обликује рецензију као дијалогичку форму — као простор сусрета између текста и
читалачке свијести, између индивидуалног израза и ширег културног контекста. На тај
начин њено дјеловање превазилази границе жанровске функционалности и добија обрисе
духовно-интерпретативне праксе, у којој критика постаје чин препознавања, афирмације и
оживљавања смисла књижевног дјела унутар савременог културног простора.
С правом се може тврдити да књижевно критичко записивање Мирјане
Штефаницки произлази из дубоке потребе за промишљањем, анализом и откривањем
смисла оног што је прошло, али и оног што траје у нашем свијету књижевности. „Књига о
књигама 3ˮ није само наставак њене претходне књиге „Књига о књигама 2 – Рецензије и
прикази“, Прометеј, Нови Сад, 2024, већ и продубљено истраживање односа између
читаоца и текста, личног и универзалног, осјећаја и разума.
Свака рецензија или приказ у овој књизи носи траг ауторкиног искуства – њеног
читања, промишљања, сусрета са литерарним дјелима која су обликовала њено разумијевање живота и књижевности. Читајући ове текстове, уочавамо како се у појединостима књижевних анализа огледају универзална питања о времену, пролазности, људским судбинама и трајним вриједностима књижевности. Свакa страница представља дијалог – не само између аутора и књижевног дјела, већ и између аутора и читаоца, који позива на промишљено, дубоко читање и сусрет са властитим сјећањима и осјећајима.
Језик књиге је прецизан, богат и сугестиван. Мирјанина способност да уједини интелектуално и емотивно, анализу и поетско осјећање, ствара јединствену есејистичку атмосферу која не потчињава текст трендовима, већ га чини вишевременим и трајним.
Њена умјетничка аутентичност види се у способности да оживи непознато, да унесе свјетлост у заборављене тренутке, и да читаоцу приближи суштину књижевног искуства као дијела живота.
Књиге попут „Књиге о књигама 3 – рецензије, прикази и есејиˮ доказ су да
Мирјанино писање може бити више од критичког приказа – она је духовна веза између читаоца, аутора и самог текста, отварајући нове видике, нове прозоре у свијет и себе.
Мирјана Штефаницки, својом слободом и независношћу духа, наставља традицију писања, које не само да анализира, већ и инспирише, прожимајући живот и литературу у једну узвишену цјелину.
У том смислу, „Књига о књигама 3 – рецензије, прикази и есејиˮ није само књига о књигама – она је књига о читању, о памћењу, о сусрету са самим собом кроз дијалог са књижевним свијетом. Она потврђује да истинско књижевно критичарско записивање остаје вјечно, јер говори о трајним питањима, осјећајима и истинама које никада не застаревају.
Ауторка успјешно помирује наизглед удаљене свјетове бројева и поезије. Рад у банкарству учио ју је прецизности, уредности и одговорности — вриједностима које се јасно огледају у њеној дисциплини израза и логичној структури књижевних текстова.
Пoeзија с друге стране, пружа простор слободе, интуиције и духовног испитивања. Логика бројева даје ослонац, а поетска ријеч отвара врата суштини и љепоти људског искуства, потврђујући мисао Моме Капора о потреби да „учимо рачунати једни на другеˮ. Унутрашња архитектура књиге показује високу мјеру духовне и етичке зрелости.
Од Предговора Момчила Спасојевића, „Стваралаштво које има душуˮ — јасно је постављена мјера: књига се не бави пуком литературом, него стваралаштвом као духовним чином постојања.
Текстови, као што су: „Венац Врдничке Вилеˮ (о Милици Стојадиновић Српкињи), „Речи урезане у памћењеˮ (Милица Мица Стевић), „Молитвени стихови у ружичњакуˮ (Анђа Сушић) и „Речи путокази у временуˮ (Јованка Стојчиновић Николић), показују да ријеч овдје има дубљи смисао — она је свједочанство памћења, духовне чулности и унутрашње молитве живота.
Есеј Мирјане Штефаницки „Венац Врдничке Вилеˮ представља изузетак књижевни подвиг, о животу и дјелу Милице Стојадиновић Српкиње, који прелази границе једноставног историчарског излагања и проналази свој умјетнички глас. Штефаницки својим стилом показује дубоко разумјевање поетског израза ове пјесњикиње. Посебно се истиче способност да се стихови као што су „Пјевам пјесмуˮ и „Српско водствоˮ унесу у наратив есеја на начин који их оживљава, преносећи читаоцима не само значење ријечи, већ и њихову духовну енергију. Ауторка његује топао, лични тон који читаоц осјећа као разговор са пјесникињом, а притом задржава академску строгост у обради историјских података и књижевног контекста. Спаја историјске чињенице са поетском енергијом стихова, преносећи читаоцу и значење, и духовну свјетлост Миличиних пјесама. Есеј успјешно спаја научну прецизност и умјетничку топлину, историјску вриједност и метафоричку снагу. „Венац Врдничке Вилеˮ у „Књизи о књигама 3ˮ није само приказ живота Милице Стојадиновић Српкиње – то је свјетлосни венац поезији и духовности, остављајући читаоца испуњеног поштовањем и инспирацијом.
Посебну снагу има наслов попут „Док дрво стоји – човек опстајеˮ, у рецензији Зборника „Зелена грана Новог Сада“, гдје књига добија антрополошку и егзистенцијалну димензију. Ријеч постаје оријентир, а човјек — биће трајања.
У текстовима посвећеним другим ствараоцима, као што је књига Јованке
Стојчиновић Николић — „У огледалу тајнописа – Прикази, огледи, есејиˮ, Мирјана је написала приказ са изузетним осећајем за дубину, симболику и моралну тежину ријечи, показујући да стваралачки сусрет није само критички осврт, већ и духовни дијалог.
Јованкино дјело свијетли својим узвишеним гласом.
Ауторка чита дела својих савременика са осјећајем за дубину, симболику и
моралну тежину ријечи. Њена посвећеност другима, као што је видљиво и у есејима о Пауну Петронијевићу и Наџи Наману, књижевнику и хуманисти из Либана, свједочи о етичкој и људској дубини стваралачког односа.
Интервјуи „Досањано небоˮ и „Војводина је место гдје се тишина равницепретвара у надахнућеˮ откривају да простор није само географски, већ унутрашњи, мјесто духовног сазнања, тихе инспирације и поетске медитације.
Мирјана Штефаницки припада ријеткој врсти аутора који књигама не траже славу,већ смисао и трајност. Њено стваралаштво живи у простору „невидљивогˮ — у суптилној искри која се преноси са писца на читаоца у тренутку препознавања сопствене дубине.
Управо у том додиру духова огледа се суштина књижевности као простора у којем човјек проналази себе у себи.
Књига захтијева повратак, сабраност и унутрашњи дијалог. Она се чита душом, благодарношћу и тихим унутрашњим поклоном ријечи. Свака страница носи трагове
зрелог промишљања, а реченице, чисте и његоване, свједоче о поштовању ријечи као носиоца истине и духовне одговорности.
Рукопис Мирјане Штефаницки, у свом зрелом облику као „Књига о књигама 3ˮ, представља цјеловито, дубоко и духовно снажно књижевно дјело, достојно објављивања и пажње књижевне и културне заједнице.
Требиње, Здравка БАБИЋ
Република Српска,
фебруар 2026.