Разуменка Марковић (1966). Пише песме, приче, путописе,
есеје, песме и приче за децу. Дописник Српске телевизије Чикаго. Члан КД „Развигор“
из Пожеге које је представљала у југословенској амбасади у Холандији 1989. Члан
Удружења новинара Србије и координатор Диванхан-е за златиборски округ.
Део редакције књижевног часописа „Свитак“.
Библиографија
Награде, признања, похвале, уже селекције:
Змајева награда за књижевност 1978, 1980. и 1981.
Мајски сусрети (друга награда) Београд 1987.
Друга награда Српска читаоница Ириг и винарија „Мачков подрум“ за песму о љубави и вину, 2025 Друга награда „Мирјана Новокмет“ КК „Иво Андрић“ Београд, 2025 Сребрна диплома „Мост пјесника“ Сарајево, 2025
Прва награда „ИЗВОР“ за песму о завичају, Удужење књижевника Србије (2025) и Представништво Републике Српске „Маринина црвена хаљина“- ушла у педесет победничких прича на конкурсу (2025) Издавачке куће „Либрум“ Награђен рукопис Издавачке куће „Бесани“ за најбољу књигу 2026
Специјална награда Уметничког клуба „Расковник“ за најбољи поетски језик, 2026
Прва награда Удружења писаца Крагујевца на конкурсу „ Песмом против бомби 2026“
Номинација за награду „Добрила 26“ – номинацијом суграђана ушла у 37 изузетних жена Србије за рад у култури, промоцији талената и за хуманитарни рад.
Трећа награда и плакета „Пуковник – пилот Миленко Павловић“ у организацији Војске Србије, Туристичке организације Осечина и Књижевног клуба „Вуково перо“ из Лознице, 2026 Похвале: Културни центар Сребреница за причу, 2025,
Похвала за дечју песму – Српско уметничко друштво Београд 2025
Поетикум издаваштво – номинација за избор најбољег рукописа (2025),
Дрински сусрети песника – препорука за штампу 2025, Ужи избор за најбољу кратку причу од 357 речи,“ Кљижевне вертикале“ 2025.
Самосталне књиге: Осмех са којим кестенови зру, поезија (2000)„Океан мастила“- прозна књига, тренутно у штампи „Интелекта“ Ваљево, „Таписерија од васионе и уздаха“ -Бесани 2026
Са књижевником Милијаном Деспотовићем приредила монографију „ Медош – загонетка трајања“ Часописи: „Свитак“ Пожега, 1996, Завичајно удружење ариљаца 2025, „Квака“ – Хрватска, 2025, „Нови мостови“, „Неказано“ – Црна Гора 2025, „Шраф“, Србија 2025,
„Енхедуана“,- „Јефимија“ Србија 2025, „Сребрни вијенац“ Сребреница Република Српска, 2025, „Гунцел Санат“ – Турска, 2025, Сретања 38-39“ Србија, „Неказано 2“-
Црна Гора 2026, „Немири 7“ Књижевна радионица „Кордун“, 2026, Интернет магазин
„Књиговање“ 2026. Онлајн поезија – 2026, Интернет страница „Плави круг“ 2026,
Енхедуана – електронски часопис на тему „Јефимија“ 2025, „Сретања 38“, „Светионик“-
7, Панчево 2026, Енхедуана – електронски часопис на тему „Зидање логоса“ посвећено
Светом Сави 2026. и многи други.
Заступљена у узборницима и алманасима: „Грана која маше“- хаику зборник, 1988,
Пожешки песникон, Ствараоци пожешког краја, „Љубав нема боље дане“ 2025, „Паланачко поетско лето“, 2025, „Архангелски песнички дани“ 2025, „Венац изабраних“, 2025, „Српски вихор“, 2025, „Између два света“, 2025, „Поезија вином обојена“, 2025, „Пјесник свјетионик, 2025, „Момчилова фрула“, 2025, „Кад слобода проговори“, 2025, „Шадрван – Балканско вече поезије“ Скопље, 2025, „Комешање ожиљак“ – кратке приче, 2025, „Књижевне вертикале“, сатира 2025, „Миладиново слово“ Македонија, 2025, „Жубори Моравице“, 2025, „Чукаричко песничко пролеће“ 2025, „Трифундански дани“, 2025, „Књижевне вертикале, приче 357“, „Под успењским сводом“ Бања Лука, 2025. „Затон 6“, 2025, „Банатско поетско перо“, 2025, „Муран, јуче, данас, сутра“ идеје за карикатуре, 2024, „Војислав Илић Млађи“, 2025, Креативни радионичар – „Кад слобода проговори“ 2026, „Јутро под Озреном“, „Песмом против бомби 2026“, Енхедуана – микро бајка, Зборник 2026, „Неказано бр 17“ Бар 2026, „Синђелићеве чегарске ватре“ Ниш (2026), Зборник „Фрида“ (2026), Антологија „Француски прозор 4“ – француског песника Абу Зубијера, итд.
Живи и ради у Пожеги. Мајка Стефану, Сари и Јани.
SINE DIGITIS NATI
Након прва четири разреда у селу, школовање сам наставила у граду. Првo лице које ми је пришло на великом одмору била је Гоца. И сад ми није јасно шта је два модра језера, смештена испод чела, за које су, као пипцима лозе ухваћене, висиле спирале црних увојака, привукло на мени, више уплашеној него збуњеној птици слетелој у непознату шуму. Али од тога дана, па све док нас професионална опредељења нису снагом магнетизма одвукла на две стране: њу у загрљај Мендељејева, а мене у заврзламу митова и легенди, филозофска „мачевања“ и вечна роњења у библиотечку
прашину, биле смо, упркос различитим склоностима, физичкој, али и социјалној разлици, један свет. Данас, успета на вишедеценијско брдо које стоји између школских дана и госпођа које је, сваку на свој начин, препрало породично наслеђе и окачило на штрик преосталих корака, видим како смо требале једна другој као штаке бестопалним наставцима дисања.
*
Гоца је била јединица. Зидови њене собе су били прекривени тапетама нежне минт боје и док се не загледаш, деловали су једнолично, а у ствари по њима су били засађени шпалири ружа које су се пружале у уздужним колосецима од плафона до пода. Често сам, пошто у Гоцином миришљавом купатилу, избањам до лактова руке, чистим шакама прелазила преко њих и осећала да би их, да је то моја соба,претворила у своје саговорнике. Никако нисам могла да схватим зашто су Гоцини састави на тему „У мојој соби“ били оскудни. На тему појма слободе и херојске борбе партизана писала је дуго и оппширно и ја не могу рећи да ли је то било добро, али знам да је наставница озареног лица слушала, а петица никада, без обзира на
правописне грешке, није окрњена минусом, као да је Гоца носилац Партизанске споменице, а не њен деда. Она се није могла начудити зашто мој мозак разламају двојни разломци, јер је у тим водама пливала мушким краулом. Ја сам своје „овчице“ маште, напасала у њеној соби облепљеној тапетама. Моји састави не би били петица да сам кратко и искрено написала:“ Ја немам своју собу. Живим са два брата, три рођака, бабом и тетком у кући која нема купатило, а телевизор гледамо код комшије
Радише.“ А долазило ми је сто пута да сву машту, тај ћушпајз, ставим у само једну реченицу: „Код нас ни тишина нема где да седне.“ * Није ми био јасан бабин одбојан став према Гоцином и мом другарству и због тога сам
је мрзела као некога ко и из оскудног живота хоће још мало да одлије, а када нас је школовање раздвојило, баба је одахнула. Не шалим се.
На позив тетке да је баба на самрти, ко муње стигосмо, претичући на пуној линији смрт на последњој кривини до куће. Звонили су праунуци кроз кућу, неки су пузали и завлачили прстиће у вунене праменове тепиха скупљајући просуте бомбонице, они већи су се играли рата, скривајући се по ормарима и бројним собама куће која је никла на месту оне у којој је некад, као лист папира танко сечен пшенични хлеб бљештао попут ауроре бореалис.
Баба је до краја била достојанствена правећи од смрти исто што и од живота – свечан чин. Објашњење које је, на неки начин, дуговала шапнула ми је на уво: „Њен деда је био у Таштипољу када су потукли Немце. Када су Немци сутрадан дошли по своје мртве, једног војника су затекли са одсеченим прстима. Причало се да је у питању неки прстен.“
*
Гоца се удала за колегу са факултета и одселила за Немачку. Ретко смо се чуле, углавном преко друштвених мрежа, смејале се успоменама и хвалиле лепотом и успехом деце. Случај је хтео да нам ћерке исти дан добију порођајне болове па су нам се поруке у месинџеру буквално судариле. Делиле смо срећу, стрепњу, узбуђење, судар са новом животном улогом. Њена брига је била нешто већа јер је порођај кренуо раније, а трудноћа је била близаначка. Седела сам у ходнику породилишта призивајући Богородицу да умоли сина да преузме терет порођајних мука и донесе благослов здравог порода. *
Опијену срећом, ошамарила ме Гоцина порука: Емилија је добро. Дечаци су генерално добро, али су рођени без прстију на десној шаци.
СУЗАНИНЕ СУЗЕ
Клиника је била лепша од многих резиденција, комфорна, модерна, крилата брендом старим више деценија. Савршена пејзажна фотографија, као што савршено и неприкосновено делује и Амазон сниман из ваздуха. Али, како у великим водама живе и велики предатори, тако је и овде било разних, ретко виђених и никад до краја проучених бића. Пирана је било највише, и било их је свуда. Храниле су се туђим омашкама, опијале се сплеткама, једна другој чувале леђа, a смртне исходе због лекарских грешака криле тепихом улизништва.
Сузана је својим операцијама прилазила савесно, извршавала благовремено и самостално захвате које је сретала у претходним болницама, а за непознанице, са уважавањем тражила помоћ и консултације са претпостављеном – Биком ајкулом, не размишљајући да и највољенији посао, уз најбољу плату, може постати изјелица нерава, мозга, желуца, крви. Што је чешће морала по савет, то је све дубље босонога
морала у Амазон, па је било дана када је кући одлазила оглодана омаловажавањем и претучена непријатним, готово мрзитељским погледом. Месецима су поподневи били резервисани за сузе, а јутра за аутосугестивне реченице: „Данас ће бити нормалан
дан“.
*
Имала сам срећу да лечим ван слива Амазона, али смо имали додирне тачке, па сам понекад, иако нерадо, морала да одем код велике Зелене анаконде, дремљивог лењивца оскудног знања, којем ништа није било интересантно, сем да из муља вири левцима ушију увек гладних трачева, док је испод вештачки равне површине алаво јео плен много већи од оног који му је положајем припадао. У бљештавилу Амазона се никада нисам добро осећала. И поред скупих дезинфицијената, стерилних степеника од црног стакла и угланцаних прохромских рукохвата, ноздрве мог искуства су осећале буђ и гледала сам да се тамо што краће задржавам.
Једном сам тако, журећи да што пре стигнем, на некакав, по обичају глупави договор, како бих што пре и умакла из тајног вилајета, на врху степеништа, угледала уплакану Сузану. Пришла сам, и прво што сам упитала било је да ли су јој деца добро, нашта је она не могавши од јецаја да прича, климнула потврдно, а ја сам настављала; муж?,родитељи?, и за све је било потврдно.
- Значи посао – процедила сам бесно. Рекла сам јој да ни један посао није
вредан суза, те да се смири и обрати Центру. Она ми тихо рече: Хвала Вам. Биће у реду.
Покуцах и без чекања одговора, уместо поздрава с врата упитах Анаконду: Шта ти се ово дешава, плачу ти хирурзи по ходиницима?
Одвајање погледа од комјутера био је Slow Motion. Ни мало потрешен рече: - Бик ајкула. Сваки дан иста прича. Рекао је то помирљиво као да сам му усред зиме саопштила да пада снег, а он мени на то: Зима је, а када је зима у реду је да пада снег.
Тај став ме је изнервирао и рекох да то није нормално и вратих се , без и да смо
причали о ономе због чега ме је звао. А дај боже и да је знао о чему је требало да
причамо. Излазећи из фамозне клинике у којој није становала правда, помислила сам: - Боже, ти си ово, сигурно, видео јасније него ја!
Сузана није дуго издржала.
Од каквих је информација Бик ајкула сазидала Кинески зид између себе и великог натписа на самом улазу: „Систем квалитета – наша трајна обавеза да сваки корак буде у служби безбедности и достојанства пацијената и запослених“ сазнали смо неколико година касније када је кран кривичног Закона ишчупао грдосију из станишта, после чега је уследио и покушај да се одглуми неверица и чуђење екосистема, почев од комараца, буба, мајмуна, па све до трепавичасте змије, овенчане лажном специјализацијом.
Сузана можда скромније живи, јер радећи у приградској амбуланти није у могућности да примени колико и шта зна.
Њене сузе, а да тога није ни свесна, долазе по своје.