Biografija:
Veljko M.Čogurić je rodjen 13.7.1966.god. u Beogradu.Osnovnu i srednju školu je završio u Novom Beogradu a srednju pravno-birotehničku školu „9.maj“ u Beogradu . Radio je u Privrednom sudu, u sudskoj pisarnici od 1987 do 1994. godine. Od tada radi uvprivatnom sektoru. 2014 godine objavio je Zbirku poezije „Slika duše – Jakov“ 2022 godine Zbirku poezije „Tišina mirisa“ I i II 2026 godine objavljuje Zbirku „Zlatne košulje“ za koju kaže da je kruna njegove poezije.
NJENIM OČIMA
Njene oči su moje ogledalo.
U tim očima sam spavao
i slušao sebe kako dišem.
Boja moga glasa je slikala
poglede po tim očima.
Ustajao sam jutrom i rasanjivao
se….
Šetao po sobi, dok me je nalazila
po sebi.
Lovio ptice koje su dodirivale
oblake krilima.
Njene oči su moje ogledalo,
češljao sam se i oblačio
i bio njen, u tim očima.
Pogledi su joj bili usne od dodira,
tople dlanove je držala ispod kapaka,
topila je snegove zenicama kao iglama
od Svetla.
Danima sam ulazio, kao u crkvu, u njene
oči, kao da su me grlile i čuvale u svojim
molitvama.
PITAJTE SVETOG VASILIJA
Kako planinu premiješta do neba
i kako je ljulja
u toj kolijevci od kamena?
I šta to sija?
Pitajte Svetog Vasilija
Kako je stao Bogu do ramena
i kako se podigao iz krša i stijenja?
Da li je i kamen nikao iz neba
ili je nebo sijalo sjeme od kamena?
Pitajte Sv. Vasilija
Koja mu je stijena najmilija?
Da li je i lozu nebo posejalo
pa sad radja grožđe iz kamena?
Pitajte Sv. Vasilija
Da li mu je vera stroga?
Da li je tvrdja od Ostroga?
Kako se to raste iz krša, iz stijenja,
kako se planina sa zemlje, za nebo mijenja?
Pitajte Sv.Vasilija kako je planinu
ponio do Boga?
Večna baklja
Može li čovek da voli i da ljubi kao ti Bože?
Može li da nosi tu baklju, koja večno gori, u sebi,
– kao ti?
Pomozi mi Bože, da je volim tvojom ljubavlju.
Oprosti mi, daj mi da je volim tvojom snagom.
Molim te Bože, daj mi da je nosim na dlanu,
i u oku, u sebi.
Kao ti, u vetru, u snu, na vodi i iznad vode.
Da moja ljubav bude nestvarna i da nije od ovoga sveta.
Da je volim, kako samo, to ti, umeš, Bože.
CRKVENA ZVONA
Crkvena zvona
su padala po nama,
u to jutro
koje je ličilo na staklo.
Dodirivala si vrhove sobe,
dok sam
te smeštao po sebi.
Smeh ti je ličio na ladju punu mora,
a čaršaf na talas
muzike zvona.
Puštao sam dušu da plovi
tik uz tebe.
Dodirivala je senke
medju nama.
„Puštaj me da idem
po ovom svetu,
ja bolji nemam“
drhtala si.
VEČNA BAKLJA
Može li čovek da voli i da ljubi kao ti Bože?
Može li da nosi tu baklju, koja večno gori, u sebi,
– kao ti?
Pomozi mi Bože, da je volim tvojom ljubavlju.
Oprosti mi, daj mi da je volim tvojom snagom.
Molim te Bože, daj mi da je nosim na dlanu,
i u oku, u sebi.
Kao ti, u vetru, u snu, na vodi i iznad vode.
Da moja ljubav bude nestvarna i da nije od ovoga sveta.
Da je volim, kako samo, to ti, umeš, Bože.
VRATA ZELENE LIVADE
Ulazim u svoju pesmu,
otvorila mi je vrata zelene livade,
tek izniklog cveta.
Pletem joj najlepšu košulju
od boja koje nosim.
Oblačim je u radost i veselje
svojim tananim nitima ispredam
joj rukav.
Biće to moja beskrajna pesma.
Neruda će reći “bravo”, a Bukovski će se nasmejati
“počeo si da letiš druškane“ !
“Jebi ga“ reći će Sale.
Biće to vrh od pesme
slave radosti.
Slavojka će umirati od smeha,
a gospodin Đurović će zanemeti bez komentara.
Biće to oblak od pesme.
Svi će je lajkovati.
Posle ćemo se spustiti niz ulicu.
Držaću je za ruku, a ona će u meni pevati.
Ići će za mnom reči do tada ne rečenen,
moliće me da ih stavim u pesmu,
da ne izgube svoj smisao,
da ne umru nerečene.
Leteće reči po zarezima,
čuće se njihove tisine
odjekivaće muzika slova, a boje će opijati
da će i Pikaso pozeleneti.
Žiećemo ja i moja pesma, kao u snu,
Kao na nebu, među oblacima.