ЧУДНА ЧУДА
Све около сама чуда,
чудо лијево, чудо десно,
куд погледаш − чуда свуда,
чуду нигдје није тијесно.
Чудо горе, чудо доље,
свако ново још чудније,
свако чудо добре воље,
чуду то је најважније.
Чуда су да буду чудна,
од њих само то се тражи,
чуда су да буду будна,
спавање за њих не важи.
Чуда воле чудне пјесме,
чуда воле чудне приче,
нема тог што чудо не см’је,
чуда једно другом личе.
Чудо овдје, чудо тамо,
чудо лијево, чудо десно,
свако чудо мора само
бити чудно и чудесно!
КАКО ЈЕ БАБАРОГА ПОСТАЛА БАКА
Одлучила Бабарога
да не буде више строга,
да не буде више тмурна,
ни страшна ни некултурна.
Доста јој је, каже, мрака,
тамних мјеста и буџака,
доста јој је да у причи
на наказу увијек личи.
Никог неће да шокира,
ни да дјеци не да мира,
што да је се неко плаши,
неће ни да вране страши.
Посјетиће и стилисту,
биће ко за модну писту,
отићи ће код фризера,
косу мора да дотјера.
Мораће да среди зубе,
стопала и руке грубе,
и још ће ко каква клинка
научити да се шминка.
Уз хаљине, разне креме,
Бабарога, без дилеме,
засјаће ко права дама,
задивљена собом сама.
Мораће и један Он,
углађени Дон Бонтон,
да јој јасно дâ до знања:
− Нема више глупирања!
Све успјела Бабарога,
није више тако строга,
није више тако тмурна,
ни страшна, ни некултурна…
Сад је једна права бака
с пуном корпом медењака!
ПЈЕСМА О МРАКУ
Мрак је страшан,
ненадмашан,
мрак је тмуран,
некултуран.
Тако кажу!
Мрак све гута
са свог пута,
мрак се вере
на бандере.
То смо чули!
Мрак се мрачи,
свуд завлачи…
Ко од мрака
има јачи?
Да ли знамо?
Мрак о томе,
па дабоме,
мудро ћути
и не слути…
Да ми знамо!
Да обична
сијалица
мрак отјера
с мјеста лица!
Отјера га
и свијећа
уз страдања
нешто већа!
Може ту и
наша машта
да учини
мраку свашта!
А када се
јутро јави,
мрак од муке
сав поплави…
Расплине се
срца тешка,
док се сунце
само смјешка!
КАД СПАВА ВЕЛИЧАНСТВО
Данас је његово лавље величанство:
четири пута репом махнуло,
пет пута дубоко уздахнуло,
седам пута леђа протегло
и од јутра у хлад залегло.
А затим захркало гласно,
краљ спава − свима је јасно!
Пссссст…………..
ФОРА МЕТАФОРА
Једној патки кока бјеше мрска,
па јој рече: − Баш си права гуска!
Кока срећна до потока скаче
да испроба вјештине пливачке!
Али једва живу главу спаси –
за кокошку није да се кваси…
Патка на то морала је рећи:
− Кокош стара, а мозак пилећи!
Драга моја, учити се мора
шта је стварно, а шта метафора!
МУКЕ МИША АКАДЕМИКА
Прво се зачу једно КАП,
иза КАП бубну ШЉАП,
иза ШЉАП тресну ПЉАС,
иза ПЉАС груну ТРАС!
И тако је капало и шљапало,
пљаскало и траскало,
док један миш интелектуалац,
члан академије наука,
(а иначе прави поспанац)
не повика: − Па ово је брука!
Не може поштен мишији свијет
да се одмара од три до пет!
Какво капање и шљапање,
какво пљаскање и траскање?!
Захтијевам, смјеста, одмах и сада
да киша се стиша и да не пада!
И киша шта ће − то шала није,
прозвана од члана академије,
преста да капа и да шљапа,
преста да пљаска и траска,
сакри се у бару иза плота
и би је мало, мало срамота…
ЊЕЖНОСТ
Шта је њежност?
Њежност је балончић сапунице
и латица трешњиног цвијета,
дах повјетарца који се
разигран ливадом шета.
Шта је њежност?
Њежност је лептира крило
и прољећног сунца зрачак,
кап топле кише која се
у модри скрила облачак.
Шта је њежност?
Њежност је трептање звијезда
и свитац у љетно вече,
извор што с врха планине
до ријеке бистар тече.
Шта је њежност?
Њежност је уснуло чедо
и шапат успаванке,
вјечно у загрљај пружене
руке оца и мајке.
КАД ЈА ЛУПИМ ШАКОМ О СТО
Кад ја лупим шаком о сто,
све се утиша и све се смири,
Бабарога не смије ни да провири,
и друга страшна привиђења
могу да кажу до виђења…
И не, никако не само то…
Сто се затресе, падну столице,
уздрхте чаше и с њима полице,
веш од страха падне са штрика,
падне још и са зида слика…
Тањири звече, виљушке скачу,
кашике плачу, ох, горко плачу,
и сва се врата затворе сама,
кључеви шкљоцну у бравама…
Кад ја лупим шаком о сто…
Деси се једно ништа, у ствари,
за лупање моје нико не мари,
зато са стола прашину бришем,
понекад цртам, често пишем,
још чешће питам, не могу кр
шта ће за ручак на столу бити!
СВИРАЛА ОД МОРСКЕ ПЈЕНЕ
Када се запутиш на пут бродом,
дубоком бескрајном плавом водом,
направи свиралу од морске пјене,
за све делфине и за сирене,
за таласе, алге, љупке корале,
ракове, шкољке и рибе мале…
Свирај им ноте њежне и лаке,
нек вјетар их носи под облаке,
нек се на крила галеба спусте,
свјетионике нек дотакну пусте
и нека умире таласе моћне,
олује страшне сред таме ноћне…
И нека бескрајна плава вода
буде чувар твог малог брода,
нек буде чувар тебе и ме
и чаробне свирале од морске пјене…
БИОГРАФИЈА АУТОРА: Јелена Глишић
Јелена Глишић рођена је 1989. године у Дервенти. Дипломирала на Одсјеку за разредну наставу Филозофског факултета у Бањој Луци 2012. године.
Објавила је три збирке пјесама за дјецу: Моја прва дјечија књига, издавач Бесједа Бања Лука, 2012, Вјетрић несташко, издавач Арт Сцена, Бања Лука, 2017. и Кад ја лупум шаком о сто, издавач Арт Сцена Бања Лука, 2020.
Пјесме су јој уврштене у: Антологију савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању (Антологијски избор потписују: проф. Др Љубиша Симић (Франкфурт) и Александар Чотрић (Београд), Издавач Пчелица, Чачак, (2015 године); Цветник учитеља стваралаца (Културно-просветно друштво Троречје, Кочане, 2016. године).
Поезију и прозу објављивала је у многим књижевним часописима и новинама у Републици Српској и Србији (Бдење, Сретања, Траг, Књижевне новине, Зора, као и кратке приче у београдским дневним новинама Вечерње новости и другим), те интернет страницама које се баве поетским темама.
Пјесме за дјецу и одрасле Јелене Глишић превођене су у више наврата на руски језик и објављиване у престижним руским часописима за књижевност: Невски алманах (2017) и Нови поглед (2018) из Санкт Петербурга.
Редовни је сарадник као пјесник за дјецу, писац кратких причица и лектор у часописима за дјецу „Јежурко“, (за различите узрасте) који излази у издању бањалучке издавачке куће Арт Сцена.
У Арт сцени обавља и дужност сталног лектора, а приредила је неколико књига за школску лектиру.
Ијекавизовала је књигу Мате Ловрака Дружина Пере Квржице на српску ијекавицу, први пут до сада за неко издање овог значајног хрватског писца који је у лектири и у основним школама у Републици Српској.
Приредила је књигу Лафонтенових басни у преводу Коље Мићевића.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске од 2017. године у коме неколико година обавља дужност техничког секретара и сарадника при издавачкој дјелатности Удружења.
Живи и ствара у Бањој Луци.