Ja sam Teodora
Ja sam Teodora. Najlepša od tri kćeri svog oca, koji sem ubogog parčeta dodeljene zemlje, nema ništa. I sam je ubog jer je mene, devojčicu dao za toliko novca koliko je bilo dovoljno da jednu zimu, prehrani preostala gladna usta.
Nisam mu oprostila. I da jesam, šta bih dobila time?
U odajama sam svoje gospodarice. Ni njen život nikog ne zanima. Ona je rob onoga što se spolja vidi, ali o tome se ne priča. Dok sam bila njena sluškinja i češljala joj kosu, umela je da odluta i priča nekim nerazumljivim jezikom. Pred spavanje na čelo je stavljala neki čudan znak, a kad su me odveli od nje, nije ustala iz kreveta. Nije me ni pogledala kad su joj saopštili gospodarevu naredbu, samo je odmahnula rukom i prišla prozoru. Tog jutra nije dala da je očešljam.
Gledam je, ona se smeška a bore joj postaju dublje. Ćutimo… Ruka preko mog stomaka govori sve. Razume me…
– Teodora, spremi se.
Plačemo… Ne smem da je zagrlim, to nije dozvoljeno. Mi, sirotinja, kroz zagrljaje darujemo dušu, oni ne. Ionako ne bi znali šta će sa njom.
– Idi – rekla je samo i okrenula se.
Zapazila sam da joj je kosu češljala ruka koja drhti, no ona izgleda nije marila.
Mrkla, hladna noć, jedan od čuvara naše tajne. Njen brat, dan, bi nas izdao. Otkrio bi kojim putem sam otišla. Kočijaš me je ostavio kako mu je naređeno i odatle povezao nazad neke vreće. Prešla sam potok. Do kolibe je trebalo hodati, a čudni zvuci su se širili okolo. Vojska ovde ne zalazi, ali svejedno strah mi trese ruke i usporava hod. Šta posle?
Žena kod koje sam provela vreme, toliko je podsećala na moju bivšu gospodaricu. Često sam se pitala kakva je to veza između njih. Povremeno je odlazila negde na nekoliko dana, a kad bi se vratila, iz džepova je vadila svež vazduh.
– Uzmi, treba ti – govorila bi, a u mom, sve večem stomaku, sve bi zaigralo. Onda bi obijenu posudu u koju je skupljala moje suze, odnosila i ostavljala na kraju bašte.
Nikad je nisam pitala šta se sa njima dešava. Naučila sam da ne verujem ljudima, pa nisam ni njoj.
U cik zore, na svet sam donela sina. Znala sam da je otac jedan od legionara, ali tek kad sam mu videla šake znala sam tačno čije je krvi. Iste one koje su se stezale oko mog vrata preteći da me udave, dok je ponavljao da kurtizana ne može voleti, jer joj je seme takvo. Pitala sam se kako bih mogla da u detetu ubijem njegovog oca, da ostane samo ono moje i ruka mi je krenula…
– Zidine carstva su jake, kćeri, ali je majčinsko srce jače. Zidine moraju da se brane, a majka brani. Ovo će dete pokoriti svet – rekla je, a moje neverovanje, koje sam uvek držala kraj sebe, prestalo je da se otima. Ne znam kako, ali smela bih se zakleti da je tu negde bila i žena loše očešljane kose, koja mi je pomogla…
Opet se nešto probudilo u meni, neka zver. Ne znam ni sama da li su me gonili loši osećaji ili duhovi koji mi godinama nisu dali mira.
Moj sin je imao jaka stopala od kojih je zemlja podrhtavala a ptice bežale sa grana. Rukama je mogao pomeriti planinu. Ali nije. Digao ih je na tuđi greh, koji se, umesto da umre, preselio u njega. Ćutao je sakriven u žrtvama koje sam prinosila bogovima moleći ih da se moj strah ne obistini.
Kad sam prepoznala duše, iste one koje je njegov otac nosio na svojim rukama, znala sam šta je bilo, a zašto ga je ubio, niti da li je znao ko je čovek čijom krvlju je ispisana njegova sudbina, nisam ni pitala… Vrisak je parao oblake koji su se skupili na jedno mesto, zatečeni zvukom koji se izvio do njih, kad mi se srce prelomilo.
Nisam imala nikog sem njega i svoje sudbine, a on je polako prestajao da bude moj. Odavno se udaljavao vođen nekom silom na put koji sam prekrivala nadom i verom, da ga neće videti. Nisam uspela!
Nakon tog događaja, naša dobrotvorka se ućutala i jedne večeri je otišla. Njen glas upili su zidovi kolibe.
Obukla sam odeću prosjaka i uputila se na mesto gde sam znala da će gospodarica proći. Nije me prepoznala. I sama je nalik prosjaku. Trag joj je mirisao na nesrećnu dušu koja moli za milost a ja sam koračala ka mestu gde moja nevolja spava i čeka da se vratim.
– Majko…
Reči u meni su umrle. Ćutala sam.
Izašao je.
Tri noći sam osećala podrhtavanje zemlje. Išao je ka istoku. Od četvrte noći, muk se rasprostirao dok celo cartstvo nije prekrio i nebo iznad njega, a kad sam čula da je gospodarica pomerila pameću i da su je zbog toga zatvorili u najudaljeniju odaju, počela sam da ga kidam, teram, razbijam ne bi li bogovi nešto promenili kad saznaju šta se na zemlji radi, ali oni su ostali ravnodušni.
Umirala sam i vraćala se među žive. Pila napitke čarobnica koji su me usmrćivali, terali da hodam do iznemoglosti po zemljama gde rimska noga još nije kročila, tražeći mesto gde bih mogla da se rodim. Ćutala sa živima, pričala sa mrtvima, služila duhove, davala se razbojnicima, mrzela svoje progonitelje, prezirala prokleto, mlado telo i srce staro koje nije prestajalo da bije, čeznula za sinom oceubicom i pitala se da li ga je moj neoprost odveo do oca…a zemlja ispucala zjapi, ali se ne otvara. Iz duše niče mi beznađe, pravi uzglavlje da legnem i gledam, u mestu gde sam rođena, devojčica sam, najlepša od tri kćeri svog oca. Ja sam majka divova i vetrova, svetlog vladara sveta plodne zemlje, Junonina družbenica, svetlost u rukama vestalki, miljenica bogova… Ja… Ja sam Teodora…
Želje od tkanine
Bolele su me oči od jačine boja duge koju sam spazila kad sam pogled otkovala od slepljenih krila pčele koju je kiša zatekla dok je uzimala nektar iz cveta izniklog u pukotini betona. Svetlo se lomilo na prozirnim tvorevinama prošaranim mrežom jedva vidljivih, mrkih linija i odbijala, vodeći oko ka mestu gde je nastala.
Iz mog pogleda starog milijarde godina, rodio se bog Rod.koji je sa sebe stresao ljusku, kao što neki otresu ravnodušnost i u njemu se, nakon stvaranja sveta, sakrio, preobličen u zenice.
I ne znam koliko mi je tačno godina, nije ni važno… Odnekud mi je dato umeće oštrenja strela, zato ne brojim godine, već plovim vremenom za koje kažu da prolazi, tražeći samorodno kamenje koje čuva žicu zlata u sebi. Ognjeno slovo, kao bajalica od uroka urezano mi u krv.
Nepregledna polja, bojišta, gole vrleti, sve ni u čemu i ništa u svemu. Sve lepote i propasti mogu stati u toliko, koliko je oku potrebno da napravi jedan treptaj.
Veliki prasak i tkanina. Pogled. Moje su želje starije od neba i vremena a vreme se rađa, kao i kamen. Vreme ne može da prođe, niti se može potrošiti, ali znam da će ljudi prigrliti izmišljotinu u koračati zaposednuti njom; živeće svoj strah i neznanje, neizlečive bolesti, a zora je, gle, tako rumena, zajapurena od rađanja mladog dana.
Vreme ne može da prođe, niti se može potrošiti, ali znam da će ljudi prigrliti izmišljotinu u koračati zaposednuti njom; živeće svoj strah i neznanje, neizlečive bolesti, a zora je, gle, tako rumena, zajapurena od rađanja mladog dana. Moje su želje starije od neba i vremena a vreme se rađa, kao i kamen.
Pogled. Veliki prasak i tkanina. Sve lepote i propasti mogu stati u toliko, koliko je oku potrebno da napravi jedan treptaj. Nepregledna polja, bojišta, gole vrleti, sve ni u čemu i ništa u svemu. Ognjeno slovo, kao bajalica od uroka urezano mi u krv. Odnekud mi je dato umeće oštrenja strela, zato ne brojim godine, već plovim vremenom za koje kažu da prolazi, tražeći samorodno kamenje koje čuva žicu zlata u sebi. I ne znam koliko mi je tačno godina, nije ni važno…
Iz mog pogleda starog milijarde godina, rodio se bog Rod.koji je sa sebe stresao ljusku, kao što neki otresu ravnodušnost i u njemu se, nakon stvaranja sveta, sakrio, preobličen u zenice.
Svetlo se lomilo na prozirnim tvorevinama prošaranim mrežom jedva vidljivih, mrkih linija i odbijala, vodeći oko ka mestu gde je nastala. Bolele su me oči od jačine boja duge koju sam spazila kad sam pogled otkovala od slepljenih krila pčele koju je kiša zatekla dok je uzimala nektar iz cveta izniklog u pukotini betona.
Biografija: Nataša Đurović
Nataša Đurović, rođena u Kraljevu, 1974.
Autor zbirke satiričnih kolumni „Dnevnik dokone domaćice“ i zbirke priča „Besmrtna“.