Биографија: Едуард Харенц
Eдуард Харенц, рођен 1981. године, познати је песник. Живи у Јеревану (Јерменија). Дипломирао је на Јереванском државном универзитету, факултет оријенталних студија. Аутор 10 збирки песама. Објављен је у бројним јерменским и страним часописима и антологијама. Петоструки је добитник награда: 2007., 2009., 2011. и 2013. године награђиван је у номинацијама за најбољу поетску серију и најбољи превод. Прва награда младих песника Ирине Гиулназариан („Најбоља песничка књига године“) за књигу „Летаргична будност“ (Јереван, 2013). Међународна књижевна награда „Пјетер Богдани“ (2015), награда за поезију (2015). Међународна књижевна награда „Дарданика“ (2019, Белгија). Песме Едуарда Харенца преведене су на више од 50 језика. Едуард Харенц је најпревођенији јерменски писац свих времена. 2016. године у Белгији је објављена његова књига „Живот ме живи“, а 2017. године његова књига „Летаргична будност“ објављена је у Шпанији.
***
Ван Гог се решио уха,
јер му није било потребно:
већ је чуо Генија.
Ал-Ма’ари је заправо могао толико тога да види,
да очи нису више биле
толико важне.
Чаренц[1] није имао гроб,
Jer он још увек није мртав.
Поздрављам људе левом руком,
јер десном руком сам
већ поздравио Бога…
***
Живот ме живи са свим мојим детаљима,
и окренем се око њега
као боја друге четке.
Моја платна имају рупе у себи
као јапански новчић,
кроз који једна по једна
све моје љубави се ослобађају
од мене, увек споља
њихов растанак
звони о мом дивном губитку…
И моје пљескање
теже је од мене.
Дакле, сакупио сам их
у руци
као згужвани папирни новац
и задржао их
за последње – смрт
да обнови своје маске,
то ће бити рупа једног дана,
каква су моја платна.
И звонићу заувек,
и живот ће наставити да ме живи
са свим мојим детаљима…
***
Сад чупам
трепавице тишине једну по једну
да поправим молитву,
која је поцепана нијансама речи…
Сада је нијанса више од гласа…
И сад улазим у
цркву Наде бос,
тако да моји кораци неће сликати гласове о мојој срећи.
Колико отисака стопала је раздвојено шапатом…
Док је мој траг
моја молитва љубави,
која се никада не завршава,
јер се никада не боји речима…
И сада
главна боја је истина,
да је љубав песма осећања…
Да се музе не претворе у жене…
Чежња
Сенка боје
је скалирање
ожиљци дана;
ходајући спокојем
о сну који је наишао…
Цвет је тајна
бола;
интроспективан осмех.
Потомак именује грех.
Поред личних завоја
молитве,
самоодрицање од дрвета
је толико светло
колико су топле руке
ноћу.
Смрзавам се… твоје име.
(Превод: Софија Сотировски)
[1] Чаренц (Јегише Чаренц; јерменски: Եղիշե Չարենց; 13. март 1897 – 27. новембар 1937) је био јерменски песник, писац и јавни активиста. Чарентс је био изванредан песник двадесетог века, дотичући се мноштва тема које су се кретале од његових искустава у Првом светском рату, социјалистичкој револуцији и, истакнутије, о Јерменији и Јерменима. У Јерменији је препознат као „главни песник 20. века“. Рани поборник комунизма, Чарентс се придружио бољшевичкој партији, али како је 1930-их почео стаљинистички терор, постепено је растао разочаран стаљинизмом и умро током чишћења 1930-их.