Благодатни Видовдан
На престолу надвечног жртвеника,
у порти стамене Раванице,
покров је васкрслог мртвеника
и на њем' гоблење божура.
Он се шеће кроз Горњак
у царском орнату од мирисног биља,
из леве руке му Његова глава фењеруша
обасјава путе и скривене куте Лазарице.
Крст му водилац, прародилац вере,
устројство изабраног царства небеског,
Он је црква српска, православна,
књига заветништва, старославна.
Он је јутарња литургија, богослужење
и причешће грачаничко, звона дечанска,
Призренски Архангели, Кориша речанска,
Пећка патријаршија и Зочиште.
И Његов завет наше је ноћиште,
а његове стопе где год да стану,
нетрулежне, непатворене и свете,
отисци су њини на Газиместану.
Тамо где су забрани смрека,
усековани камен и разгранати лан,
с првим зраком, јутрос, Црна Река
дочекује благодатни Видовдан.
На престолу надвечног жртвеника,
у порти стамене Раванице,
глава је васкрслог мртвеника
и на њој небеска круна.
Под обронцима Неба
Сапет сам, тај усуд ми ломи једра,
на гори Небо и свака нада је ведра.
Срце ми је Кадес. Не заслужих ову гору!
Господе, што не умрех на Хору?
Зар сунце дајеш Мртвоме мору,
где ни за шкољке живота нема?
У свитање, под стенама Сириона,
уснуо сам стада, чуо сам им звона,
поскакивали су сновиђени јагањци.
Сапет, а молим: још земаљских дана!
Да поново видим кедрове Ливана,
јер земља је, Господе, огледало Неба!
AГАПЕ
Љубави… Гледај кроз мене,
И не слушај ме.
Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор.
Куда се сливају магистрале?
Куда идемо везаних очију, где су нам циљ и исходиште?
Љубави, ти си Орион мог зимског неба,
Ја више не ходим земљом,
И нисам роб времена,
За мене су часовничари изумрле занатлије.
Не бојим се Зевсових паса, мени Грифон пред ноге долази.
Љубави… Нисам презрео ту реч, иако ми је с њом већ похабана песма,
Иако ми нагриза стихове, као бесни пацов… Самоусудом отрован.
Слушао сам о лепоти гетсиманске руже,
Али нисам је спознао…
Ваљда више волим да сањарим, него да гледам.
Тако сам и тебе одсањарио, па си исувише стварна, недодирна.
Агапе… Знамо се већ дуго, али ти ниси обавештена:
Негде су се сусрети измаштали, а ти си спавала немирним сном,
И можда је време да се откријемо пред собом, не бежећи од наготе и огледала.
Волим те такву, сву обојену, стопљену с дугом на прозору мог сна,
Гледаш негде у бездање и не чујеш бунцање једног лудака.
Агапе… Већ звучиш пунотом мог презира.
Презирем што су векови умирали без нас,
Презирем сутоне и сумраке, све оно што тоне и мрачи,
Не остављајући времена за дах!
Презирем немоћ језика, да именујем твоје постојање,
Које се у мојој вечности осипа.
Агапе… Један ме пут теби водио, на њему светлоноша, Бог, који те приказа мени
Као Константину Часни крст,
Па отад ходам к теби, уназад…
Још само у Бога и Голготу верујем, све су варке овог света као четири јахача,
Све су страсти овог света зло семе,
А срца наша плодно тле за које се им клица хвата.
Љубави… Уђи у песму, нека ми већ потрошена реч похаба срце!
Биографија: Невена Милосављевић
Невена Милосављевић рођена је 13. априла 1990. године. Дипломирала на Филозофском факултету у Косовској Митровици на катедри за Српску књижевност и језик. Тренутно похађа мастер студије српске књижевности у Косовској Митровици. Сарадник је у издавачкој кући ,,АСоглас“, као лектор, рецензент и уредник присутна је у око четрдесет књига. Пише поезију, прозу, есеје и критичке осврте, добитник је више међународних награда за поезију, своје песме је објављивала у многим часописима и зборницима (Др Филстуд, Суштина поетике, Бдење, Сизиф, Књижевне новине, Неказано,Ток, Невска формула…). Невена је и мајка двоје деце. Живи у Звечану на Космету.