Видосав Ђурђевић – Бања, Лука Босна и Херцековина

НОЋ

Ђаво црни нек однесе у неповрат сваки рат , стењао је сипљивим гласом Јанко измучен хладноћом влагом , кишом, блатом којег је на претек у овог Посавини уз ријеку која се мутна и широка ваља.

“Молим бога да овђе у ово зло и ово пасје вријеме пошаље предсједника Америке, Енглеске ,Њемачке и Француске нек ратују они су свему криви мало им њиховог па им стало да наше отму и да нас униште, огњене их муње уништиле. Јебем ја њих опрости ми господе боже али мислим да није гријех никакав тој стоци пожељети све најгоре.

Над цијелим у маглу увеним крајем спуштала се ноћ магловита тамна и влажна . Над раскавашеном равницом ођекивала је рика топова парајући мир божији и доносећи страх И стрепњу.Четири човјека у блатњавим војничким чизмамаи излизаним прљавим униформама сједили су око слабе ватрице коју су наложил између пар црнемкастих цигли. У тами иза њих примјећивао се на брзину склепан заклон, сачињен од разних одпадака, донешен са срушених кућа. Све то је покупљено на брзину, све безвриједно , све бачено па опет узето да се у овом злу употријеби да човјеку ратнику од користи буде, да ратника, невољника од свјетлости, измаглице, кише, куршума и погледа, сакрије њега и муницију од влаге спасе.

Росила је досадна новембарска киша тиха али упорна. Са велике ријеке испред њих чуло се дивљање надошле мутне воде која је висе личила на орање на неплодној њиви него воду и ријеку.

Зна ли ко колико је сати“, тишину прекину глас из таме.

„Тек је пола осам имаш још добрих пола сата страже“, обавијести стражара Никола и загледа се у правцу мрмљајуће ријеке.

„ Ноћас је баш ладно бог те мазо“, враћајући се у таму промрмља стражар па му се корак утихну.

„Е моје дијете драго шта ти знаш шта је хладноћа, у мом селу буде хладноћа да се теле у крави смрзе .А причао ми отац да се тријестреће и Врбас заледио, могло се низ лед од Бочца до Српца, е то је хладноћа ,мој брале“, распричао се Никола.

„А реци ми када је то било јел у овом или оном прошлом вијеку, ти много памтиш“, упита млађани Игор прикривајући смијех.

„Било је реко ти већ тријесттреће отац ми каже да сам тек био проходао“, објасни Нилока И непримјећујући да се ђечак са њим шали.

„Оћ ли ово зло икада проћи, па да се извалим у топлој соби, е вала најмање три године нећу се удаљити више од корака –два од шрпорета па да ме убију“, вајкао се костобољни Љубан .

„А ја ћу у кафић, на шанк, а учи у конобарицу па тући вињак по виљак док ме не однесу“ црвкутавим гласом рече Игор божанствено лијеп и витак младић.

„ Дајте људи да прво преживимо овај рат, па онда хајте куда ко хоће, а ја би право без чекања, и не часећи ни часка својој женици кућици и ђечици“ као да већ у замишљену срећу одлази, тихо готово шапућући то као молитву богомољно рече Јанко, чича како су га овђе прозвали због година и скроз сиједе косе.

„ И ја би исто кући и жени и ђечици милој. Одмах би опет отворио своју радњицу, па о добар дан мајсторе, колико би било лакирање југића, седамсто марака, може у реду а када ће бити готово.Е то ти је живор и радост, посао кућа, жена, ђеца“, рече Никола а у нос му дође мирис лака па је жмиркао као да му разређивач очи дражи.В иђело се да је напет, као да је очекивао да га муштерија позове, апсолутно искључен из времена садашњаг .Када постаде свјестан зачу глас стражара Марка:

“ Јел већ осам, бог вас мазо, мени се чини да је већ поноћ“.

„Ето ме шта си се раскокодако”, циједећи кроз зубе мрзовољно одговори Нилока.

„Ајде пожури Никола, да се и ја примакнем ватрици веселици да запалим цигар дувана, очи ми испадоше зурећи у ову тјестасту помрчину, добацује Марко, сретан што је своју стражу за вечерас одрадио.

Погнут и умотан у предугачак шињел, у ноћ је одлазио Никола једва извлачећи чизме из дубоког блата , био је праћен погледима оних који осташе крај ватре.

„Спусти се скроз до воде, ту уз ту криву врбу ти је најзгодније стајати“, довикивао је Марко.

„Ћути бога ти мали спустио би се ја у мартерину најрађе, јел би то и мени и теби и свима нама било најбоље, а и тамо нам је мјесто“прорежа Никола и настави бауљати ка набујалој ријеци.

„Ето шта рат учини од нас, да долазак овој пишљивој ватрици испод шупљег налона изгледа ко рај небески, о мој јадни животе који траје онолико колико су мирни или немирни они тамо преко ријеке. Е да ми је знати јели и они као ми тамо на својој страни ријеке ноћас чаме у овој хладној ноћи зурећи у ријеку и бојећи се нас као и ми њих. И мрзе нас, као и ни њих, а ни једни ни други не личимо на људе, авети смо ми саткане од зла и мржње“ реће и нагло заћута Јанко па се удуби у неке само њему знане мисли.

„Од постанка свијета увијек је било рата и ратника, а када о томе чита шу књигама ратници ти изгледају као јунаци, а ми овде ноћас више личимо на на крезубе плачљиве бабетине. Шта само кукате, бог милостиви ‚ће дати да се ово заврши, оде у историју, ми ћемо отићи својим кућама“, полако развлачећи сваку ријеч рече Љубан дубоко увјерен да ће баш тако бити.

„Е чујте људи , шта ми неки дан исприча мој ујак.Он сада није у рату иначе има кафић, пицерију и ресторан. Сретне једну од оних својих знате којих и као пожелио вели да се омрси. А она ће њему не може, како не може, ма не наваљуј кажем ти неможе никако вели му она.

А зашто пита ујак а очи му се зажариле. А она му рече :“Е неможе без опасача нема јеб…., да простите и окрену се па оде. Оста ујак и сува к…. и повријеђена поноса. Када ми је испричао ја се обрадовах јер Оне на нас чекају да дођемо да их обрадимо онако људски “готово пјевућеши издекламова Игор.

„Џаба им радовање ни за што ми нисмо више добри братац мој. Све што је добро било у нама убило ово вријеме, рат, јад и чемер , неимаштина, непроспаване ноћи , слаба храна.Нема доброте када живот продужаваш од гранате до гранате или од рафала до рафала“ тужно прошапта Јанко који је неким штапићем џарао ватру уздижући мале ројеве варница које су летјеле ка туробном небу па нагло нестајале, гасиле се и исчезавале као звијезде падалице.

Посматрао их је и упоређивао живот ратника и варнице, сада су живот а трен послије угасло ништавило.Сјећао се како је некада на Бадње вече палио бадњак на огњишту родне куће и радовао се сјају варница, пун ђечачких снова, нада и жеља које су са годинама бесповратно нестале.

„ Да нема ко какву конзерву или комадић сувог меса, гладан сам ко вук“ гурајући руке готово у пламен пита присутне Марко који је своју смјеру тек одстражарио.

„Ено ти у мом ранцу мало кобасице, посао мо побратим са баније, донеси де и ја би залогајчић мучи ме већ данима желудац, ко да ми је камење у стомаку“, готово очински благо рече Јанко.

“ Ево ова Ријека испред нас је можда граница добра и зла граница правде и неправде или можда граница љубави и мржње “ наглас је размишљао Љубан иако до тада ријеку нико није ни поменуо.

Марко донесе повећи комад танке и премсне кобасице и поче је сјећи на мале комадиће на преврнутом сандуку који им је служио као сто. Оштрим ножићем исијече и један војнички хљебћић.

„Еј људи да нема ко главицу црвеног лика а могао би и чешаљ бијелог“ опет упита Марко.

„ О бога ти балавог ти као да си у сред Бања Луке у хотелу Палас па наручујеш шта ти пада на ум“ викну нервозно Љубан којему је досадило Марково искање .

„Што се љутиш Љубане, јасамо питам, ако имаш дај, ако немаш никоме ништа. Има ли можда ко кап ракије, нешто ми се душа смрзла, гуцну би душу да угријем.“, незауставно наставља тражити Марко којему се баш отворио апетит.

„Ево ти и лук и ракија и со Бога ти љубим балавог, узми ждери, само ми се вечерас скини са врата“ љутити Љубан баци на сто повелику главицу црвеног лука и до пола испијену флашу жућкасте ракије.

„ Е много ти хвала Љубане, кажем ја да си ти људина, велим јест брате ћутљив, али је добар рећемо ко душа, добар баш и предобар наш љубче“, ликовао је Марко.

„Хајде ко бога те молим ждери више. Ждери и ћути светог ти Петра и свих небеских светаца“зачу се из таме нервозни Николин глас.

„Ево гладан сам ко вук, ал нећу да ждерем већ ћу полако и културно јести, ја сам градско дијете, нисам гејан и сељачина“ преко залогаја одговара Марко.

„Знаш ли ти бале да и ја имам једног таквог ко ти, зато ти дајем да једеш и пијеш , можда И њему ноћас неки добар човјек примиче залогај хљеба, ко ја теби. Молим те једи само ћути на кољенима те молим“ провали као гром из ведра неба из увијек стрпљивог Љубана.Наглим покретом Љубан из Маркових руку истрже боцу ракије па је принесе устима и поче да пије нерпекидним гутљајима.Лице му се грчило и кочоло а очи упрте тамо преко ријеке.

„Никада нам ниси казао да имаш сина“, сласно жваћући констатова Марко.

„Шта да казујем, ћутим о својој муци, ено га тамо на оној страни, мајка му хрватица, остао тамо а ти једи и ћутијер још ништа или врло мало знаш о овом јебеном животу и двијету, о муци и јаду ништа незнаш синко“, простеља Љубан гласом иза којег је крио јаук.

У зору те влажне и менљиве ноћи граната која је дошла са оне стране ријеке заувијек је прекинула животе и жеље , наде свих око мале ватрице Јутро је дочкано криком гаврана и тек видљивим тињањем ватрице. Негђе из висине мутног неба допирали су крици ждралова што на а пут према југу носе причу о последњој ноћи и смрти пет ратних другова.

 Манастир Гомионица – Темељ Змијањског поноса

Увијек када послије скоро сат вожње из Бања Луке дођем до високих манастирских зидина у мени почну да ођекују ријечи народног трибуна Петра Кочића. Његов отац Јован, замонашио се у овом манастиру који се налази педесетак километара западно од Бањалуке, а 12 км од Бронзаног Мајдана. Овђе је буквар учио велики народни трибун Петар Коћић онај што ће свој живот посветити српском роду, онај који аустроугарској монархији каже: “Ја би крви своје уточио овој земаљској влади иако је јака и отровна ко змијски ујед”. Осјећај близине ко гром јаке Кочићеве ријечи овђе под манастирском ладаром постаје готово стварност, осјећа се да овај змијањски народ неће да носи туђински јарам и да буде под самаром срама, јер је слободољубив и тврд ко зидине овог здања.

О Боже мој велики и силни и

недостижни, дај ми језик, дај ми

крупне и големе ријечи које

душмани не разумију а народ

разумије, да се исплачем и

изјадикујем над црним удесом

свога Народа и Земље своје!

Петар Кочић

Змијањска светиња

Сматра се да је ова највећа змијањска светиња устоличена негђе у другој половини 16.вијека и кроз историју је био један од најзначајнијих културних и духовних центара српског народа у Босанској Крајини Гомионица “намастир” како змијањци кажу у народу је познатији као Световаведенски манастир, Гомљеница, Гомјеница, Гомилница или Залужје.

Услед недостатка писаних сведочанстава или пак ктиторског записа уобичајеног при подизању већих задужбина, обично уклесаног у надвратник над улазом у храм, настале су многе недоумице око датовања, неразјашњене у потпуности до данашњих дана. Писана ријеч је ријетка, концентришући се око тамошњих културних жаришта – манастира, гђе су често бивали узалудни покушаји појединих монаха – калуђера да хронолошки забиљеже и очувају на страницама црквених књига сва значајнија догађања везана, како за манастирски, тако и живот цијеле парохије.

Најстарији мјештани и данас приповиједају причу о султанији Мари, кћерки деспота Ђурђа Бранковића, а жени турског султана Мурата ИИ (1405–1451), која је, не заборављајући на своје хришћанско поријекло, дала да се озида манастир Гомионица. Највјероватни да је озидан у другој половини петнаестог вијека.

Више предања везаних за манастир Гомионицу описао је Петар Кочић родом из Стричића у својим приповијеткама. Осјећајући дуг према сународницима, доживљавајући сваки њихов удес, далеко у туђини, као сопствени, Кочић преноси надахнуто карактере тамошњих јунака у ирационалност приче, пјесме или сатире, често са иронијом и нескривеним подсмјехом усмјереним ка зулумћарској, омрзнутој власти.

Игуманија Ефимија

Данас нас у манастиру поред замамног мириса тамјана дочекује мир проткан мирисом покошених ливада и сладуњавим и неодољивим мирисом липа унутар манстирских зидина. Помало сам тужан јер ме није као много година раније дочекала и са неком непоновљивом благошћу послужила игуманија Ефимија која се упокојила 25. априла у јутарњим часовима 2014. године на дан спомена празновања Живоносног исаточника Мати Ефимија рођена је 13. априла 1940. године у Јању, село Стројице. На крштењу је добила име Сима, у манастир одлази 1957. Године са седамнаест година. Након двије године искушеништва, монашки постриг примила је 1959. год. Игуманија манастира Гомионица постаје 1973. године и од тада постаје велики прегаоц гомионичког сестринства. Водити сестринство кроз дуги период комунизма није ни мало било лако. Благословом владике бањалучког Јефрема сестринство на челу са мати Ефимијом неуморно је обнављало манастир Гомионицу. Иза себе је у манастиру оставила јако сестринство и устројство које ће и даље на овим змијањслим брдима чувати вјеру православну . Присјећам се радосних сусрета са њом, њеног упорног монашког – херојског живота препун искушења, њене љубави и милостивог срца. Црква остаје

без осведоченог члана, монахиње која је цијели свој живот посветила Христу служећи у манастиру посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, упокојивши се управо на празник прославе Пресвете Богородице (Живоносног источника).

“Монах или монахиња је књига писана тајном азбуком. Посебно за људе из свијета, а често и за сабраћу монахе. Са највећом пажњом скрива своје врлине и ризницу своје душе не отвара лако. Радије показује своје недостатке и мане, остављајући нас у недоумици у нашем расуђивању. Па ипак, монах није безличан. Он је личност и слика свога Творца коме се кроз подвижнички живот уподобљава у мјеру, свима људима заданог – раста Христовог”.

Дуго сам познавао игуманију која је цијелом овом крају била врло драга у њој си могао препознати људску доброту,вјеру и смјерност којом је зрачила и опчињавала је све који су посјећивали ову богомољу.Била је градитељ манастирског конака, ладаре , извора живе воде што је земља изњедри а данас некако тужно жубори, али и чувар вјере на овим вјетровитим и немирним змијањслкм висовима. Почивај у миру мајко игуманијо заслужила си га својом вјером и очувањем и успоном овог манастира четрдесет дугих и тешких година и својом бригом за сестринство. Ко опчињени смо мирисом липе која је можда баш засађена руком благопочивше игуманије.Дуго ћу чувати иконицу Богородице коју ми је игуманија поклонила неке давне године око Велике Госпојине када се овђе пола Змијања слије.

Уђемо у цркву купимо и запалимо свијеће за душу мајке игуманије, помолимо се свевишњем за све упокојене који почивају унутар манастирских зидина, и за здравље и срећу свих житеља Змијања који овај манастир сматрају духовним средиштем, који су му долалазили и враћају му се и радују ко жедан извору хладне и бистре воде.

Све овђе у и око манстира на старину подсјећа, на рику Лујина бака Јаблана што поносном риком слави побједу над цасрским баком Рудоњом. Очекујеш да се однекуд појави шерет Давид Штрбац са врећом на леђима из које вири њушка јазавца којег приноси суду у Бањалуци.Да на добром коњу пројезди Симеун ђак јурећи на један од својих мегдана.

Све пођсећа на сцене из филма “Мејдани Симеуна ђака “ који је овђе прије пар година сниман у режији Петра Зеца. Очекујеш да ти ухо додирне јаук хладног сјеверца који мрзне јунаке приповијетке “Кроз мећаву”, и да зачујеш врисак прекрасне и инатне ђевојке Мргуде, ђевојке чија је горка љубав завршила тагично.

Овђе у манастир у љетне дане долазе они које комунистичка власт некаквом наредбом о исељењу ради прављења војног полигона пресели шездесет и неке у војвођанске равнице, а они тамо тугују јер једино овђе душа им умије пјевати. Долазе жалосни што су отјерани са своје очевине, а сјећања навиру на љепоту завичаја и жељом да се чују манастирска звона са свог “намастира”, своје крстионице коју у души носе. Неријетко ођекне ојкача не знаш или је пјесма или тужбалица.

“Ојјјјј Змијање неби те волио да се нисам на теби родио, Ој ђевојко мило јање моје”, а јеку ојкаче прихвате змијањски висови па дуго и болно ођекују. Одмах до манастирских зидина је и стара школа коју су многи учили па се онда у свијет окренули, а она жалосна рушевна ко испражњена кошница празнином зјапи. Испред школе сретнемо Благоју Зељковића који је рођен на овим странама, а живи тамо у равној Војводини у селу

Руменка, а у завичај долази, вели “да слободу мисли осјети”, иако више своје овђе ништа нема.

“Туђина ти је јад и чемер. Сви ми које иселише би се опет у завичај вратили и враћамо се мало по мало да овђе гђе смо никли кости у гроб положимо, као сјеме да се у овој љепоти опет живот рађа и разлијегне пјесма из душе испредена”, вели а погледом милује околна брда а он му сеже горе до врхова Змијања над којим се црни роје облаци, који тугује за својим расељеним становништвом, а оно само празнином ођекује и јадује.