БИОГРАФИЈА:
Недељко Терзић, рођен 12. маја 1949. године у селу Босут, живи у Сремској Митровици – Србија, аутор је књига поезије, прозе и драмских текстова. Прве стихове објављује 1967. године. Са поезијом и прозом заступљен је у више од 80 антологија и значајнијих избора књижевног стваралаштва код нас и иностранству ( Тунис, Кина, Индија, Јапан, Турска, Непал, Русија, Немачка, Мађарска, Киргистан, Јерменија, Пољска, Румунија, Бугарска, Словенија, С. Македонија…) и добитник је преко 50 награда и признања за књижевно стваралаштво у Србији и иностранству: Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Удружења новинара Србије. Студирао је археологију у Београду, био директор позоришта у Сремској Митровици и главни и одговорни уредник издавачке делатности „Сремских новина“, данас је главни уредник издавачке Едиције „Sirm“.
Прву књигу поезије „Ћутање са равницом“ објавио је 1975. године, прва преведена књига је била „Језеро на длану“ на словачком језику 1980. а од 1982. његове књиге су преведене и објављују се у: Италији, Аустралији, Кини, Индији, Русији, Грчкој, С. Македонији, Француској, Јерменији, Бугарској, Румунији, Пољској, Мађарској, Тунису, Словачкој, Словенији и Турској. О његовом књижевном стваралаштву писали су листови и часописи у: Македонији, Бразилу, Јапану, Русији, Немачкој, Грчкој, Румунији, Јерменији… Учесник је више међународних књижевних сусрета и фестивала, сарадник страних часописа у: Русији, Канади, Холандији, Румунији, Пољској, Македонији, Немачкој, Јапану, Италији, Словенији и једини је из Србије дугогодишњи члан немачке асоцијације писаца Deutsche Haiku Gesellschaft.
Превођен је на: енглески, немачки, јапански, италијански, грчки, француски,турски, бугарски, румунски, пољски, македонски, мађарски, руски, јерменски, литвански, шпански, словеначки, шведски, русински, украјински, албански и ромски, као и есперанто.
Књижевно стваралаштво овог писца је и тема за дипломске радове студената високих и виших школа. О књижевном делу Недељка Терзића проф. др Милован Гочманац написао је и објавио 2014. године студију „Племенитост поетике елегичног симболизма“.
(Венеција у седам небеских
гондола 5. октобар 2022)
ЗАВЕТНИ ПРИСЛОН ДУШИ
I
Са судбинског Моста спотицања,
ка Тргу студената,
Франческо Петрарка
кораком златног јелена
прилази девојци
под седефном маском
египатске принцезе:
Драга Лаура,
овом вечном граду
вреднијем од злата
и мени у њему,
требају још само твоји
узаврели погледи за стих
као Цезаров мач на Рубикону.
II
Куда и како од сада предрага,
љубљена, моја Ана Карина,
у ноћи пуној игре
месечеве светлости
међу мостовима
као твоје обрве,
уверен у постојање
ненадмашне лепоте
кунем ти се,
од Венеције и тебе
не постоје јаче
песничке метафоре.
Дужник твом срцу –
вечито Јохан Волфганг Гете.
III
Малена моја, дођи, наслони се
и распусти меку косу
да немиром маестрала
што прати гондоле
голица мој врат,
само се овде вечно сања,
моја Нели Елен.
Нек под канделабрима
и шкртим светиљкама
шапућу студенти
са лебдећим рукама
на раменима девојака:
Ено, Чарлс Дикенс
опет заспао на Клупи снова.
IV
Усамљен као пустињски вук,
лутам мостовима, лутам
да одлутам, лутам да залутам,
тражим подршку мислима,
као да сричем речи,
да грлим немир
расут над Венецијом,
краљицом свих градова.
Опрости Катја,
овај Томас Ман лута.
Неки ми се тескобни мостови
насукали у грудима,
осећам Canal Grande
никако да истекне из мене.
V
Canal Grande пун гондола и вапорета,
за ноћнa весеља, свадбе и сахране,
на таласима само слике
у дубинама отисци живота.
Са мирисом багрема, кестена и липа,
поета Лаза Костић,
осврће се за својим стопама,
коцка се са звездама,
тргује са дубинама,
опрезан на млетачке замке,
ноћу обилази Ospitale della Pieta
плаши га да је Вивалди
клекнуо пред Ленкином лепотом,
и врбовао је за женски оркестар.
VI
Песница на грудима можда крије,
прамен Ленкине косе,
свилену марамицу
са мирисом руку
боје лабудових крила,
или порцеланску балерину
у опијајућем плесу
кошуте у Ђавољој вароши?
Слика је то у медаљону
да чује откуцаје срца.
О, Santa Maria della Salute,
свега тога има
у његовој празној руци
и души што плута миром Паноније.
VII
Три месеца смо држећи се за руке
лутали да научимо
пут до Трга студената
где се говори погледима,
а лутање се прашта.
Да сам ја био Наполеон,
у походе на Венецију
не бих пошао без Жозефине.
За лепотом се не тугује,
она се памти и носи,
што би поета Лаза Костић рекао:
У карневал се улази
с врелим музама на раменима,
а не са колајнама на реверима!
ВЕШТИЧАЊЕ
Ноћ асфалтне боје мрака
помешаног са маглом,
на улицама Главног града
чека се прасак,
да се распрши посвуд
по Сербској Земљи Крштеној.
Сви гледају у тамно небо:
шетачи, подметачи,
тихи, бучни, страни, азбучни,
страсни и громогласни,
сачекаши, сачекуше,
кибицери, шибицари,
са веранди, тераса
и кафанских башта
уз мирис кафа, алкохола
и бајатих пецива.
Незвана ноћ
или какав празник,
парада маски
или тајне под маскама,
вера или сујевера,
потомци или имитатори,
копије или оригинали?
Чека се отворених очију
на крвопије, пијавице,
пузавице, гладалице,
метлашице,
караконџуле,
алкохоличарке,
зависнице, настранице,
дрекавице, цикавице,
свекрве, таште,
љубавнице…
Ни Месец
неће да се помрачи,
на небу чудно румени
трагови лета авиона,
јасно видљиви
са нашег стрмог сокачета
мале вароши
где смо на неколико дана
да у блаженој води
што непрестано ври
ублажимо болове
у удовима и крстима.
Таман да задрхтимо
и занемимо,
зрикавац из једне брвнаре
огласи се громко,
дометно, искрено,
растури наметнути тајац,
и измами лавеж
занемелих паса луталица.
Запеваше михољски славуји.
Прође ноћ,
Можда је могла бити балска.
Честит народ се крсти
уз пој михољског славуја
и заборављеног зрикавца
у незваном годишњем добу.
Пси лају,
одавно возови не пролазе.
Задња станица Врдник!
Све остале су предње.
ПОПАДИЈИНА КЋИ
Поповски двор, зграда на спрат,
на спрату пет прозора,
у првом кибиц-фенстеру
изнад улазних врата са улице,
као Шумановићева слика,
попадијина ћерка
у белој чипкастој блузи,
бујним грудима наслоњена на руке,
па се нама што смо се увек
враћали из града у предвечерје
и стидљиво је још издалека
хватали погледима,
чинило да су то два бела облака
из којих увек као да капље
нешто слатко по нама
док пролазимо погнутих глава.
Руке, лице и онај троуглић
груди који је киптио
изнад горњег дугменцета блузе,
белели су се и слали неке одсјаје
свежег воденичарског мутмела,
што је још више истицало руменило
слатког вилинског осмеха
само на једном крају усана,
и као да је заледила
наше стидљиве погледе
којима смо унезверени,
ко најлепшу шумску звер
хтели да је устрелимо
свако само за себе.
Попадијина кућа
била је са парне стране
на улазу у парк Код Тројства,
и журили смо што пре
до нашег грмља
које је у средини личило
на неко велико гнездо
где су ноћивали орлови,
окупљени у неправилан круг
кришом гледали један другог,
не од неког великог страха,
него од неке непознате милине
што нам је жарило лица,
како нам се тресу панталоне,
лелујајући испод пупка.
Ми дечаци са Трга браће Радић
расли смо и сазревали
са надмоћним раскошима
и увек вилкинским
смешком попадијине кћери
и ћутке свако за себе,
носили се са немоћима
нашег маштовитог дечашта.
Једне вечери, најтише до тада,
корзоом се прошуњала вест
као најжешћа грмљавина,
да је лепу попадијину кћер
у врбаку крај Саве
пресомитио најгори градски момак
неподобни син затворског стражара
и она је од тада
као нечег ослобођена
редовно шетала градом
некаквим крупним корацима
обавијеним магнетном јаром
што је остављала спарушене трагове,
јер она кад прође
косила је и жњела
све пожудне погледе
због којих ноћима нисмо имали сна.
Онај вилински осмех
као да је нестао исте оне помрчине
у врбаку крај Саве,
претворио се у грохотан смех жене
који је помно пратио
њене све слободније покрете.
Ми дечаци са Трга браће Радић
били смо скоро на дохват
прибора за бријање наших очева,
неми, намргођени и заветовани
како ћемо једне густе ноћи
заувек оковати похотни поход
оног који се први
пре свих нас без неке борбе
дочепао њених лепота
и опојног мириса
белог сапуна на ђурђевак.
С питањем насуканим у груди
кида се шаренило саткано у нама,
без јасног одговора:
Како баш он, онакав, сав никакав?
ВРАТА НА СВЕ СТРАНЕ
Око мене нигде нема путева,
на све стране само врата
исте величине,
а сва другачија
без прагова,
без темеља,
без зидова,
као да су направљена
од нагорелих стабала
после подметнуте катаклизме.
Иза врата змијолики путеви,
сваки другачији,
пуни изазова,
стрепњи,
страха,
судбински
и недогледни
траже жртву,
ишту молитве.
Чим отворим изабрана врата,
морам прећи
преко ваздушног прага.
Окренуо сам се и видим
хоризонт иза мене,
хоризонт испред,
ја тачка
која се између њих
креће екраном,
а желео сам жарко
да отворим
баш она која воде
у безбрижну прошлост
пуну јутарњег
и вечерњег Сунца.
Зашкрипала су за мном
моја врата
и поново се затворила,
пут назад до њих
лагано бледи до ништавила.
Испред мене
космичке платформе
и пирамида од панела
за Сунчеву енергију
на центру
непознате индустријске зоне
у којој се само производе врата.
ЧИЈЕ СУ ДАНАС ЊИВЕ МОГА ДЕДЕ
Отац мог деде и дедина деца
прошли су неколико ратова,
не знају колико је тога било,
нису сабирали,
нису ни умели да броје,
борили се за своју земљу
и своје имање,
крварили,
зацељивали,
пузили,
залеђени,
ронили,
летели…
Сад негде лебде,
а ја не могу да нађем забране
и камене белеге на њивама
што су биле њихове
и за које су они сви
крварили,
зацељивани травама,
пузили црницом,
ронили на трску,
огрнути мразом,
под облацима
летели на поклич…
Сад негде лебде,
а ја им тражим трагове
и не знам куда
и коме да се окренем?
Само једном на Задушнице
чуо сам са хумке
најстаријег од њих:
Зашто нас опет дижу
ми смо давно дошли
до наше победе,
и овде смо већ били,
сад на путу ником и ничему,
уморни од свих снова
које смо сањали дању,
иза стабала,
у каналима,
на оштром стењу,
у хладној води,
под снежним небом,
са свим мукама
у нашим крајолицима
од жалног и болног еха
немамо никако мира
очи да склопимо.
Која нас не знам
већ по реду
чељад наша призива
да без нас не може?
Нико од нас
није ишта понео овамо
нити међаш,
ни крајпуташ,
нити ветроказ,
нити белег са раскршћа,
што је вазда било наше
остануло вама,
ако су какви ини
себи за куће смицали
наше међаше,
белеге и крајпуташе,
мрвили споменике,
сами сте томе криви.
Ко вам узме
ватру са огњишта
као да је Сунце загаснуо,
телу душу зеледио.
Не сневајте заптивени
нису вам наруку
још таква времена.