Биографија:
Небојша Стојоски рођен 12.08.1981. у Београду.
Члан Удружења књижевника Србије и још неколико књижевних удружења.
Објавио књиге поезије: „Завера ума“, „Моја Стихозборја“, „Чекајући сунце“, „Плач лавова“, „Изговор“, „Вилајет“, „Крв и Ватра“.
Књиге кратке прозе: „Кроз таму велеграда“, „Киша и Сузе“, „Продаја душе“ и друге приче.
Роман: „Нико као она“.
Живи и ради у Београду.
ДИВЉА РУЖА
Тамо је моја књига.
Неко ми је поклонио
цвеће. Је л’ то награда
за минуле године бола?
Можда сам ја био Циганин
у претходном животу,
а ти дивљи цвет
који сам убрао.
Видео сам црвену ружу.
За песму је проливена крв.
ВИСОКО
Стих је мртво море
свих немира, прашина
на листу папира, контраст
душе у речима.
Неке се песме не дају
опростити. Оне су зли усуд
песника. Често се враћаш
првој књизи.
Магија стиха је у песми
Цигана. Поезија је
проверена смрт у
првокласном хотелу.
СРЦЕ ЋЕ ТРАЖИТИ
Срце ће тражити чар твоје
лепоте у неким другим женама.
Твој поглед, бистре плаве очи.
Тугу и радост једног давног
пољупца.
Срце ће тражити, али неће
наћи тај умилни пој птице у
гласу неке друге жене. Као
песник што тражи жар прве
песме, а те песме бити неће.
Остају вечна лутања за
недостижном дамом у
црвеној хаљини. Не умиру
све љубави ношене дахом
ветра, не да се сахранити
сећање на априлске кише.
Нема мириса твог тела у
туђим додирима, све остало
је лаж, а жена исконске лепоте
нестаје тихо у повечерју живота.
ХИЉАДЕ …
Хиљаде година лутања
између неба и земље.
Векови ратова, љубави
иза мене. Пустиња у
срцу гладном додира
твоје руке.
Смрт је трула гласина
за мене, пуно спаљених
мостова у трагању за срећом.
А шта је срећа доли
обмана младости?
Прошли су дани славе,
лепота бледи када се
најмање надаш. Сањао
сам град без суза, варљива
слика на зиду свих мојих
соба. Тамо сам узалудно
чекао тебе, прелепу
краљицу свих мојих
пошасти
.
ТЕ РЕЧИ
Те речи у тишини ветра
што боле. Као ударац
бичем у ребра, казна за
грех.
Мисаони звуци као
судски процес трају
у недоглед. Све јаче,
све јаче…
Глад за непостојећим.
Тишина је Божија промисао.