Биографија:
Данијела Божичковић – Радуловић
Хајде да направимо структуру која ће учинити да тих 50 реченица звуче као заједнички дах једног града што је остао да чека — људе, светло, реч. Замислимо целу причу као реконструкцију несталог места, кроз документарно-поетски приступ, где је приповедач неко ко покушава да „поново састави град“ на основу реченица које је пронашао у напуштеним фасциклама, на зидовима, у песмама, сновима.
📜 Предлог структуре: „Архива Љубичастог Града“
I. Увод: Пронађени траг
- Једна реченица покреће све. Рецимо: „Оглас за изгубљеног пса пре девет година – али папир још одолева.“
- Приповедач добија тај папир и почиње реконструкцију.
- Осети се позив, тихо шапутање простора. Почиње потрага.
II. Досије 1: Анатомија простора
- Описујеш град преко реченица које приказују физичку деконструкцију: зграде, улице, прозори, фабрике.
- Слике: „бетон мирише на хлеб“, „сат који више не мери време, већ тишину“, „зграда не гледа никуд“.
- Овај део делује као каталог места, али је потпуно емотивно обојен.
III. Досије 2: Огласна тишина
- Улазимо у људски елемент: „Сусед који шета без пса“, „неки језици су предугачки да би лагали кратко“, „шапутање рамена“.
- Можеш увести фигуре које се јављају као сенке, трагови у архиви.
- Прича добија лице — али су сви без гласа, или говоре само у реченицама.
IV. Досије 3: Ехо прошлости
- Овде смешташ реченице везане за систем, политичку стварност, државу.
- Приповедач открива да траг љубичастог града лежи у ономе што се не говори: „пропаганда је осветлила све што треба да се не види“, „реално али као да је о неком другом народу“.
- Тензија расте — град је можда избрисан намерно.
V. Досије 4: Места отпора
- На површини ништа нестаје — али у пукотинама ничу семена. Књижара у којој сунце отвара једну страницу, табла без назива улице, школска клупа пуна паучине.
- Приповедач почиње да „чује“ реченице као отпор забораву.
- Реченице се почињу понављати, као мантра, али мењају значење (ту можеш да искористиш неколико које већ имаш два пута — попут оне о „питању колико те има“).
VI. Завршни слој: Каталог нестанка
- Последње странице делују као попис последњих сведочења.
- „Карло Бјелицки“ и „Серафим“ могу бити шифре, називи фајлова, али и мита.
- Приповедач почиње да не разликује више град од сопствене унутрашњости. Где почиње град, а где он?
Епилог: Љубичаста реченица
- Последња реченица: или потпуна тишина или реченица која одзвања свиме пре ње.
- Можда: „Питање није било где си — већ колико те има.“
Ако ти се свиђа овај концепт, могу ти помоћи да направимо наслове појединих делова, или чак да напишемо заједно неколико прелаза између реченица. Хоћеш да наставимо са „Досије 1“, па да га склопимо први као пробу?
СРПКИЊА
Ми који носимо земљу под ноктима
И не смета нам што се црни док једемо прстима
Ми који псујемо и пљујемо
Свеце
Па им се после клањамо
И извињавамо
Кад нас прођу
Громови из груди
Јер само смо људи…
Ми
Од блата, жита и злата
Од хлеба, масти и соли
Од горчине и страсти
Од пораза и повијених глава
Од преиспитивања да ли је одлука права
Јер избор увек постоји
И Бог зна који је бољи.
Ми
Од болних колена
Од испуцалих стопала
Од застава и песама
Од малина, кромпира,
Од саламуре, коприва и кољива
Од проје и чорбе од шљива
Ми
Којима су мењали име земље
У којој смо рођени
А нису нас ни питали…
Ми, којима намећу колективну кривицу
А ни мрава нисмо згазили
Ми
Који плачемо на весељу
од среће
И певамо од жалости
Грудима јуришамо на метак,
Храбри до лудости
Луди од храбрости…
Ми
Са чудесним смислом за хумор
И репом на свакој речи.
Ми тумачи
И свезналице
И незналице.
Ми
Поносни
Пркосни
Лицемерни
Наивни
Гласни у кафани и неми у кући
Због мира
И очувања дома
И оног што у свету није на цени
А код нас још увек постоји
И зове се породица
И поштује фамилија.
Славе
Венчања
И сахране
Нас зближе и приближе
И окупе
Па нас привију на груди
И сети
Ко смо
И чији
И ко су наши преци
Па крене из џигерице
Преко ребара
Кроз дланове и бутине
Да кида и цепа и добује
У ритму који живи у грудима
Деде Солунца
И оног што је прешо преко Албаније
И Дунава
И Драве
И Дрине
Војводине
Косова и Метохије …
И срасту нам стопала
У свињску кожу опанака
И руке се стопе у ту слику
Сељака и јунака
Створени од сећања и планова
Прадедова и праунука.
…
А једног далеког дана
Дете ће у прашини
Пронаћи књигу и песму
Коју је писала бака
Док ће у његовим венама
Тећи
Крв српског јунака.
И куцати срце
Српкиње.
ЗАЉУБЉИВАЊЕ
(Срби Митићу)
Признајем
Данас сам се заљубила.
Цео дан сам заљубљена
Од свитања до сумрака
Скроз лудо
Потпуно неизбежно
У речи
Митић Србољуба.
Признајем
Требало ми је времена
Да схватим
Суштину писања
Између Стилита и Вилосница
Између прошлости
И времена
У дану у коме осећам топлину
Слова
Која миришу на земљу, бршљен и ракију домаћу
Речи
Које очњацима гризу
И кидају
Помрачину с облака.
Над Стигом и сунцокретима
Над житом и жетвом
Испод камена
И увала.
Испод крила птице у Митићевим грудима
На којима песма израња
Заливана и кљуцана
У срце
У кост
У крвоток.
Признајем
Данас сам лудо заљубљена
У стихове
Митић Србољуба.
И лепо ми је.
Баш ми је лепо
Са овом песмом у грудима.
ЧОВЕК – ПТИЦА
Лажу
Кад кажу –
Стишки песници
Једни на друге личе.
Не личе песници
Личе птице.
У грудима живе
Кљунасте
Раширених крила
Са перима
У која су уплетене риме
Ђуре Јакшића, Србе Митића
И оних сличних њима…
Боле мириси
Сврбе боје
Зову жуљеви
Шашоље,
По осунчаној кожи
По огрубелим табанима
По заборављеним гробљима
Напуштеним селима
Која миришу на слободу
На жито
На процветалу шљиву
На коњску балегу
На ишчекивање кише
На зној
На млечну сису
На свађу
На помирење…
Стих стишког сељака
Има крила и очи на њима
Пером
Са оног, левог,
Течношћу из артерије,
Потписује сваку реч
Цури низ бутине
Натапа земљу
Клија, расте,
И шири крила
На позив Икара
Ка Сунцу лет.
РАЈ
(Виолети Божовић)
Седети
На обали, удисати пролазност воде
Са звезданим кристалима
У дубинама сећања.
Винути
Се на широким снажним крилима
И бити птица
Без мисли, планова
Без теже земљине и тежине тла;
Без сувишног знања сем знања летења
За срећу довољна.
Уронити
У поље златних мирисних цветова
И постати сунцокретова глава
Која се рађа због створитеља
И умире – због њега.
Зажмурити
Насмејати се том трену постојања
Том осећају живота
И нестајања
У очима
У венама
У ономе што дадосмо другима
Са душом,
Из срца-
Без кајања.
КАСНО ЈЕ
[Стевану Раичковићу]
Жао ми је што нисам
а можда сам и могла
да Вас упознам
раније.
До те 2007-е било је
извесно и могуће.
Али ја, ето, закасних
за упознавање
и сада то чиним преко
папира,
бележака,
штампарије;
Читајући о Кини и
Рој Ролингсу
који је возио кроз
Калифорнију
са 104 година под ребрима
брзином муње,
путевима немира.
Ех да је среће било
да је Стеван поживео
бар толико,
могла сам да му кажем –
,,Драго ми је што Вас упознах,,
Са осмехом обожавања.
Овако,
са тугаљивим смешком пишем:
-,,Жао ми је што Вас раније
нисам упознала.,,
Можда сам и могла,
али нисам знала
да ћу да се заљубим у Ваш стих-
већ после прве песме.
МОЈ НАКЛОН КУЛАМА
(свим нашим прецима)
Дошла сам
Да се поклоним
Моштима
Костима
Легендама
Жуљевитим рукама
Зноју
Предању
Српском одликовању
Док стојим на каменом зиду
Са сунцем на образу
Гледам реку
Сећањем на причу далеку
Да ноћ попут заборава
Никада не дође
Ма колико времена да прође
То стрмо степениште
Сећање чува
Понавља причу
Док ветар дува
А голубови лете
Изнад тврђаве и наших глава
Враћају времена стара
Време Јерине и Деспота Ђурађа
Тај печат нашег рода и порода.
Дишем ваздух испуњен мирисом
Снова
Дотичем камен угланцан дланом, до бола
Осећам понос и пркос
И знам
Да овде припадам.