Biografija:
Marija Jakšić je člana UKS (od 2001 god.) i akademik italijanske akademije od 2007 godine na polju polju književnosti.
Kako se izvesni čitaoci i poštovaoci književnih dela Marije Jakšić ne bi zbunili, autorka svoje čitaoce potseća da je svoja prva izdanja potpisivala kao Marija Jurišić.
Marija Jakšić, rođena 1951. god. u Beogradu gde živi i stvara. Kuriozitet, tj.posebnost, naše književnice, a prvenstveno pesnikinje, jeste da je ona prva Srpkinja hrišćanske pravoslavne orijentacije, koja je 24.11. 2007. godine, za svoj doprinos na polju književnosti, primila titulu redovnog akademika jedne od najstarijih evropskih akademija nauka, umetnosti, književnosti i visoke kulture “Accademia Pontificia Tiberina” – Rim osnovane 1813. Godine. Članovi pomenute institucije su bili Marija Кiri, Rene de Šatobrijan, Franc List, Ugo Foscolo, Markoni,
Marćelo Mastrojani i mnoga slavna imena Evrope.
Pored književnosti bavi se izučavanjem energolingvistike i istraživanjem u oblasti psihoenergosugestiologije, eulogojatrije i eubiblioterapije – novih grana u svetu već priznate energoinformacione medicine, gde svoja znanja iz ovih oblasti nesebično, već odavno, primenjuje u pisanju, gde su joj blagotvorne i plemenite reči ljubavi, zato i dobrodejstvujuće,
jedno od glavnih obeležja njenog umetničkog izražavanja.
Stoga, njena dela imaju i nesporan lekoviti – isceljujući učinak na čitaoca i kao takva priznata su i u svetu medicine, umetnosti i visoke kulture pa ne čudi što se njena dela odavno nalaze u Sveruskom naučnoistraživačkom centru tradicionalne narodne medicine “ENIOM“ – Moskva, na Univerzitetima: Stanford, Oksford, Pitsburg i italijanskoj “Accademia Pontificia Tiberina” – Roma.
U italijanskoj kulturnoj javnosti Marija Jakšić je poznata kao Maria di Belgrado (Marija od Beograda). U časopisu „L’apostola del’ sangue di Cristo“ Marijina dela, a posebno roman “Žene su bliže Hristu” (Le donne sono piu vicino di Cristo), njeno književno delanje uporedili su sa
plemenitom misijom katoličke svetice Maria de Mattias, gde obe, svaka na svoj način-kroz duhovnost, iz srca odašilju svetu reči ljubavi i blagorodne hrišćanske poruke dobrotoljublja i čovekoljublja.
Objavila je 4 romana:
1.Žene su bliže Hristu
2.Moć pokore
3.Atentat na dobrotu
4.Robinje ćutanja
5. U pripremi za štampu „Vreme kada tate nisu rađale decu“
i 4 zbirke poezije
1.Moram biti ljubavnica
2.Ljubavnica u sjaju i tami
3.Molitva jedne žene
4.Iskopano iz požude
Osvajala je nagrade na nekoliko pesničkih festivala:
1.Treće mesto na mežunarodnom festivalu poezije Pesnika Balkana u Italiji
2. Prvo mesto na regionalnom festivalu poezije u Rebublici Srpskoj
3.Pobednica je muzičkog festivala sa svojim tekstom ;Pesma leta 1996. god.-Herceg Novi, Crna Gora.
Napisala je i dve drame za pozorište,1. Drama -scenario MOĆ POKORE (po motivima iz romana. „Moć pokore“)2. Drama-scenario MORAM BITI LJUBAVNICA (po motivima iz
svoje poezije „Moram biti ljubavnica“.)
3- . Monodrama : LJUBAVNICA U SJAJU I TAMI.
Njena prevedena dela su:
1. Poezija MORAM BITI LJUBAVNICA; prevedena na ŠPANSKI.
2. Roman MOĆ POKORE prevod na RUSKI
3. Roman ŽENE SU BLIŽE HRISTU prevod na POLJSKI.
4. Drama-svenario za pozorište „MOĆ POKORE“ prevod; na Ruski i Engleski
Marija Jakšić je poznata i kao prijateljica velikog Paola Koelja, koji je za Marijino književno delanje rekao i predvideo joj sjajnu književnu budućnost, nazvavši je: „Ratnica svetlosti“.
Najdraže priznanje joj je Zahvalnica biblioteke BEOGRADSKE PATRIJARŠIJE za izuzetan doptinos našoj kulturi u očuvanju tradicije i očuvanju književnog nacionalnog blaga.
SINOPSIS ROMANA „ROBINJE ĆUTANJA“ objavila izd.kuća „NNK_-internacional izdavaštvo“
JURIŠIĆ MARICA – UMETNIČKO IME – MARIJA JAKŠIĆ
„ ROBINJE ĆUTANJA“
Opis-sinopsis
„Robinje ćutanja“ – najnoviji roman, potresna priča o zlostavljanju,
pokajanju, veri i bezuslovnoj ljubavi. Glavna junakinja Cveta i glavni
junak Mihajlo, imaju čistu platonsku ljubav jedno prema drugom. Vole
se i planiraju da se uzmu i da se pred Bogom zavetuju na večnu ljubav.
Nažalost Cvetina sudbina je drugačije htela. Neočekivano, kada se našla
sama na livadi, prolazeći pored nje seoski đilkoš Slaviša poznat u selu
kao bahat, nevinu devojku Cvetu je zaskočio i kada nije uspela da se
odbrani, on ju je silovao.
To je bilo dovoljno da do juče nevina devojka odmah zatrudni.
Slaviša, napasnik i silovatelj, na nagovor svoje majke, koja je česita i
dobra žena, a kojoj je on pukim slučajem priznao šta je uradio, prvi put će preneraženu majku poslušati. Ona će ga primorati da Cvetu oženi I koliko-toliko svoj greh, mislila je ona, makar pred Bogom umanji.
Nesrećna Cveta bude prinuđena da iscenira svađu sa svojim voljenim Mihajlom. Napušta ga bez da on shvata zbog čega to čini. Udaje se za svog silovatelja-Slavišu, kako ne ona bi počinila greh abortusa. Na taj način žrtvuje se provodeći godine u paklu tog nasilnog braka, a da sve vreme tajno, a da nikom ne govori, ona i dalje voli Mihajla.
Autorka-Jakšićeva poznajući dobro žensku psihologiju, u dramu unosi
potpuno neočekivani rasplet. Zlostavljanoj junakinji Cveti spas će doći zahvaljujući svekrvi koja će jednog dana stati na njenu stranu. Zaštitiće je od sopstvenog sina, jer je bila svedok nemilih scena kada je Slaviša Cvetu zlostavljao na mnogo načina. I upravo ta čestita svekrva saoseća sa Cvetinim bolom i ustavši hrabro pred sina, Cvetu sa njeno dvoje dečice vraća njenim roditeljima, spasavajući je od daljeg maltretiranja. Za svo to vreme zaljubljeni Mihajlo, provodi vreme vredno radeći i kadkad u kafani, a ponajviše sa svojim noćnim borbama da Cvetu zaboravi. Svejedno, on ipak sve vreme gaji nadu da će se desiti neko čudo I da će mu se Cveta jednom vratiti pa maker da je to bude u starosti. Njega dodatno muči što nikad nije saznao pravi razlog što ga je Cveta napustila. Zid ćutanja je oko njega, kako on ne bi saznao za to zlodelo, jer on ne bi
ostao nem na Slavišin nemoralni čin. Oni koji su znali istinu ćutali su
kako bi se bi se sprećila tragedija između Slaviše I Mihajla. Ali, čestiti Mihajlo ne gubi nadu da će mu Cveta kad-tad doći u kuću, pa maker to bilo u starosti.
Jakšićeva ne dopušta da ljubav ne pobedi. Tako da i u ovoj drami junaci
postaju Cveta I Mihajlo jer ne odustaju od ljubavi. Nakon Cvetinog
dugog i mučnog trpljenja stalnog vređanja i sve češćih batina od strane Slaviše, njena svekrva jednoga dana, potpuno neočekivano, sa puškom u rukama staje pred svog sina i hrabro oslobađa snaju Cvetu,
sinovljevog terora. Potom je odvodi kući njenih roditelja, uverena da je to jedini Cvetin spas. Nakon kratkog vremena Mihajlo saznaje da je Cveta sa svoje dvoje male dečice slobodna, odlazi kod Cvetinog oca da je isprosi I traži dopuštenje da je vodi u svoju kuću koju je za nju zidao, Uzima Cvetu sa dvoje male dece i ženi je. Ljubav je pobedila I nakon nekog vremena Cveta pored svoje dvoje dečice, donosi na svet i dete voljenog Mihajla.
O romanu „ROBINJE ĆUTANJA“ su rekli:
1)Roman autorke Marije Jakšić, priznate Srpske književnice I akademika na polju kulture Italijanske akademije “Pontificia Tiberina” ne zadire samo u dramu glavne junakinje Cvete, već govori i o dramama naizgled sporednih likova, naročito žena. Dela Marije Jakšić su Šekspirovske dramatike. Ona virtouzno obrađuje često tabu teme, kao što je I ova uvek aktuelna tema. Njene rečenice su poslastica za filozofe i psihologe. U ovom romanu je izuzetno kompleksno opisan i dramatičan život Mihajlove babe Radojke. Njena kći Lepa umrla je na porođaju, rađajući Mihajla. Jakšićeva dramu podiže na viši nivo u trenutku kada Radojka svoju čerku Lepu sa seoskom babicom u polju mora da porod. Taj čin rađanja života I umiranja književno bi bio zadatak i za Dostojevskog. Nakon smrti ćerke, Radojka tada preuzima brigu o svom unuku I ona mu postaje i otac i majka. Odgaja Mihajla sa neizmernom ljubavlju. Veoma je zanimljiv i karakterrni opis Cvetine svekrve-Stojanke koja ćuti o zlodelu svoga sina prema snahi Cveti. Dve stare žene (seoske komšinice I prijateljice) Stojanka I Radojka mudro ćute – kako bi sačuvale Mihajla od saznanja koje bi ga moglo navesti na osvetu, i time dovesti do tragedije. Roman obiluje snažnim psihološkim zapletima, isprepletenim emocijama, mukom i nadom. Kruna autorkinog književnog dometa su uvek opisi ljubavnog i erotskog doživljaja kod njenih junaka.
Miro Damjanović, knjiž. kritičar i izdavač ovog romana.
2)„Robinje ćutanja“ naše poznate srpske književnice akad. Marije jakšić, je potresan roman o ženama koje žive u senci patrijarhalnog društva, u vremenu tišine, straha i prećutanih istina. Istorijska pozadina naglašava trajne drame ženskih života, ali kroz patnju i pobunu ova knjiga nudi nadu, oslobađanje i pobedu ljubavi. U pitanju je delo koje osvetljava neme vapaje i probija zidove vekovne tišine. Roman koji se ne boji istine i roman koji govori da je ćutanje (nekad u životu) samo jedini način za spas od većih tragedija. „Zapamti, moja ljubav će ti vratiti sve oduzete počasti, kućo moja lepa, reče Mihajlo svojoj Cveti…!“ Ova svevremena-aktuelna priča, nije samo svedočanstvo jedne žene, već odraz sudbine mnogih žena toga doba (kasnog devetnestog veka), koje su tiho nosile teret života, društva, braka, porodičnih dužnosti i istorijskih rana. Glavna junakinja je prinuđena na prihvatanjе neminovnosti – svoje sudbine. To je trenutak suočavanja sa preuzimanjem kazne. zarad svoje ljubavi. Ona postaje robinja ćutanja, radi spasa onog, kojeg voli. U pozadini narativa pulsira i tihi glas nacije, doma, prošlosti, tradicije – svega onoga što može biti i svetinja i tamnica. Likovi ne govore samo dijalogom, već pogledima, nesanicom i večno neizgovorenim. Jakšićeva nas suočava sa snažnom metaforom: da postoje ćutanja koja nas spašavaju – ali i ona koja nas satiru.
Rade Uštević, filozof
3)Robinje ćutanja je roman o vremenu kad istina ne nalazi više ni mesto, ni jezik, ni bezbednost. To je priča o ljubavi koja pokušava da preživi u svetu gde svaka reč može biti oružje, a ćutanje – jedini štit. Inspiraciju za ovaj roman autorka nalazi u samom životu – u njegovim stradanjima, borbama, tišinama i istinama koje se ne usuđujemo da izgovorimo. Autorka kaže: „Na kantaru života, uvek pobede oni koji ne odustanu od ljubavi“. Roman je i omaž jednostavnim, mudrim ljudima, koji svojim rečima ponekad izreknu više od celih tomova filozofije. Jedan od najupečatljivijih trenutaka romana događa se u njivi, gde se rađa novi život, ali u smrti, jer porodilja Lepa umire u trenutku kada rađa svoje prvo dete. Seoska babica Cana – žena koja zna i život i smrt – tada izgovara: „Ljubav je jedina sigurna lestvica do Boga… On ima merdevine, kojima silazi do srca zaljubljenih… Drugih uspinjanja ka Njemu sem čiste ljubavi, nema. Nema, niti će ikad biti. Taman i da se Nebo na Zemlju sruši. Ljudi moji, pazite se! Sreća je varljiva! Čuvajte je dok je imate, jer đavo ne spava ni kad spava. On je uvek budan da vreba.“
Zoran Đokić, književnik .
4)Roman „Robinje ćutanja“ predstavlja snažno i emotivno štivo koje budi duboke ljudske osećaje i savest. Pisan u duhu moderne bajke, u kojoj junakinje nisu veštice već duhovne dive, ova knjiga izaziva uzvik i potres u čitaocu, podsećajući ga na važnost ljudskih snova, ljubavi i moralnog buđenja u društvu koje posrće.
advokat Branko Kolšek, aforističar5) Озбиљном читаоцу и озбиљним књижевним критичарима писане речи, док буду ишчитавали овај интригантан и дубоко смислени роман „РОБИЊЕ ЋУТАЊА”, неће бити тешко да закључе како ауторка Марија Јакшић не престаје да нас изненађује својом луцидношцу, тј. списатељском уникатношћу. Усуђујем се да кажем како српска књи жевност поново добија једно вредно и значајно дело. Ово је универзална, људска прича о љубави, трагедијама и злостављанима које се дешавају на сваком делићу земаљске кугле од постанка света, па и данас. Ауторка Марија Јакшић је у овом роману проникла дубоко у суштину српског породичног си стема с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, којег су пратиле тешке породичне тајне, лажи и завети ћутања. Колико је и да ли је љубав између двоје младих била важна и на који начин се пројављивала, откриваће се читаоцу на драматичан начин, кроз живописне дија логе и наречја тог времена и поднебља, док буде пловио сценама које се у таласима преплићу и смењују од „испијања жучи”, до облизивања од слатког „нектара” љубавних уздисаја. „РОБИЊЕ ЋУТАЊА” дефинитивно за служује високо место у српској љубавној књижевности али и озбиљно разматрање и о екранизацији ове сјајне и драматичне приче. А поука, као епилог романа, јесте ЉУБАВ. Јер, само велика љубав све превазилази. Само она побеђује сва зла. О поетском сензибилитету и стилу Јакшићеве није потребно трошити речи. Јакшићева је у књижевности одавно освојила уникатну формулу писања. Њене реченице су посластица за озбиљне познаваоце лепе и филозофске књижевности.
Весна Јанежић, лектор и уредница часописа „Чудо“
