Биографија:
Братислав Тодоровић (Лесковац, 1972) песник, приповедач, романсијер. Објавио је збирке
поезије: ,,Рапсодија младости” (1995/2025), ,,Карта живота” (2006), „Калеидоскоп времена“ (2015),
збирку приповедака: “Сан бесане ноћи” (1999/2007), збирке прича „Убиство смисла“ (2004),
„Путовање живота“ (2023) и романе: ,,У сенци времена” (2002/2025), „Љубав у Лисабону“ (2012),
„Разговор с огледалом“ (2020), збирку прича за децу „Чудновато детињство и друге приче“ (2022).
Објављивао је у многим часописима, зборницима, порталима, заступљен у лексиконима и
антологијама. Добитник је награде ,,проф. Ненад Радош” за кратку причу.
Члан је Удружења писаца Лесковац, као и неколико Књижевних клубова у Лесковцу и
Београду. Главни и одговорни уредник часописа за књижевност „Сцена Црњански“ Београд. Био је
главни и одговорни уредник часописа за књижевност уметност и културу „ПОМАК“ из Лесковца,
као и секретар Књижевног клуба “Глубочица” из Лесковца.
Председник је Књижевног клуба “Иво Андрић” Земун.
Живи и ствара у Земуну.
ПУТОВАЊЕ
Обасјана јутарњим сунцем, Миза је текла својим широким коритом. Бродови различитих
величина пловили су према устаљеном плану. Успевали су да избегну многе чамце, који су
билиусидрени дуж десне обале. Тек би по неки са рибарима залутао до средине реке. То јутро је
било невероватно бучно и живо. Прелепи пејзаж и ведрина јутра стварали су слику савршенства.
Отац и син чекали су воз на станици, изнад магистралног пута, који се пружао поред реке.
Уживали су у погледу са подножја брда, посматрали винограде на другој страни обале.
Коментарисали су кашњење воза, које им није тешко пало, при погледу на ову лепоту. Воз је
напокон стигао са закашњењем од десетак минута и одагнао даље сумње. Када су ушли, кренули су
у обилазак Старог града, који се налазио на последњој станици. Путовање није дуго трајало, свега
двадесетак минута поред реке и пута, који су настављали даље својим током. Воз је скренуо лево
иза брда. Прешао је преко воде која се нашла на шинама, очигледно због кише или плиме.
Дешавало се да Миза све поплави, па да се после повуче као да ништа није било. Неколико
колосека је још увек било под водом, док су колосеци ближи станици на каменим коцкама били
суви и осунчани.
Сишавши из воза, стари отац и средовечни син, кренули су даље. Калдрмисаном улицом
кретали су се до велике камене капије на улазу у гробље, на којој је поносито стајао лав исклесан у
камену. Обишавши две старице у црнини, кренули су дуж шпалира старих споменика и гробница.
Пут их је водио до породичне гробнице у дубини гробља. Када су запалили свеће и одали почаст
прецима, продужили су даље, до истоветне капије с друге стране гробља. Изашли су на
калдрмисану улицу Старог града, коју су по средини прекопавали радници, очигледно мењајући
дотрајале водоводне цеви. Корачали су ивицом улице, пуне трговачких радњи, с обе стране. Старе
камене једноспратнице са локалима у приземљу чувале су дах прошлих времена. Китњасти
орнаменти са прозора и врата мамили су погледе људи који су шетали овом главном улицом у
старом делу града.
Уморни од шетње и пута, отац и син, сели су у башту једне кафане, која се налази на крају
улице и излази на мали трг са црквом у челу. Та барокна грађевина одисала је патином прошлости.
Звона на цркви су обавештавала мештане. На оближњој градској кући стари сунчани сат је
откуцавао подне. Било је време да отац и син наруче рибу с поврћем и вино. Предусретљив
конобар убрзо је донео вино и салату, а касније и рибу. Уживали су у ручку и необавезним причама
и тако покушавали да одложе скорашњи растанак. Знали су обојица да ће тренутак одласка
неминовно доћи и да то ништа не може променити. Хтели су да у лепоти тог тренутка што дуже
уживају, да им то заувек остане у сећању, зато што је у томе и смисао живота. Били су свесни да ће
за који час обојица наставити даље својим путем. Отац ће се возом вратити у Нови град, у
породичну кућу, из које су данас заједно кренули. Син ће сићи до луке, укрцати се у први брод и
кренути даље на југ.
Прошетали су још мало старим уским улицама. На станици је син сместио оца у купе,
пољубио га и поздравили су се како доликује. Потом је отишао до луке. Воз и брод су кренули
готово истовремено. Са те непремостиве даљине посматрали су један другог, осећајући близину у
души. Писак воза и сирена брода означили су растанак оца и сина, који се више никада неће
срести. Стари отац ће још неколико година поживети са вером и надом да ће се син једнога дана
вратити. На жалост, није дочекао синовљев повратак. Читао је писма из далеке земље, које је син
повремено слао. Са сетом се присећао њиховог последњег дана проведеног у Старом граду. Старац
је сваки детаљ љубоморно чувао и присећао га се до краја. Живео је у самоћи и надао се повратку
сина јединца, који је оног дана отпловио у неповрат…
Брод, којим је отпутовао његов син, отпловио је Мизом до ушћа у Мораву, па онда даље, на
југ кроз клисуру до великог језера у које се уливала Морава. На том чаробно лепом језеру, био је
град на острву, са прелепим куполама катедрале, које надвисују град. Син је још давно посетио овај
град, али у сновима. Сада је изгледао још лепше и импозантније. На доковима језера га је чекала
његова љубав. Она је била ћерка градоначелника. Њеном лепотом су били очарани сви момци у
граду. Убрзо су у катедрали приредили дивно венчање и велико славље на улицама малог града.
Недуго затим, идила која је створена венчањем, убрзо се претворила у трагедију. Наиме,
непријатељ града и породице није могао поднети чињеницу да се градоначелникова кћер удала за
непознатог младића а не за његовог сина. У граду на крају језера смишљен је план о ликвидацији
пара који је тек био ступио у брак. Шпијуни и убице су послати на острво. Нажалост, тај мрачни
план је убрзо био реализован. Град је утонуо у тугу и завијен у црно. Замрло је цело острво.
Катедрала је била опет пуна, али овог пута у жалости. Цео град је плакао и од тог страшног ударца
се никада није опоравио. На тргу је у знак сећања на страдале младенце био подигнут споменик,
који ће постати ходочашће заљубљених парова. Пред тим су се спомеником млади једни другима
заклињали на вечну љубав.
Несрећни градоначелник се повукао са места првог човека града, а потом и замонашио.
Када је прошло неко време и делимично се опоравио од великог шока, одлучио је да напише
писмо. Написао је писмо оцу свог страдалог зета, желећи тиме да поштеди несрећног оца болног
сазнања о губитку сина. Представљао би се као његов син и ретко писао. У штурим реченицама би
учтиво питао за здравље и слао поздраве, све у страху и зебњи, да стари отац не открије истину.
Успео је у том настојању, добронамерном обмањивању непознатог старца. Пустио га је да
живи у нади да ће му се син вратити једног дана. Веровао је да би истина убила старог оца, као што
је и њега већ била сломила.
„У незнању је некада спас“, помислио би он, док се у ћелији припремао за молитву.
ТРАГ У ВРЕМЕНУ
Питао ме Борхес у недељу како стојим са чавлима, оним књижевним. Одговорио сам му :
„Помало стидљиво, добро и споро“. Он ми је на то одговорио : „То је одлично, пријатељу мој!
Књига као и сваки други траг у времену мора да одстоји, као добро вино – рече он с осмехом.
Да, књижевност као мој усуд већ три десетлећа обитава мојом душом с променљивим
успехом одговорих му ја.
Не брини, стари мој! Колико си јако закуцао чавле, толико ће јако и те речи носити твоје име.
“VERBA VOLANT, SCRIPTA MANENT”. (Речи лете, оно што је написано остаје).
Да, добри мој Хорхе! Једном приликом си ми рекао да морам величати сваки тренутак у
времену и да му будем захвалан”.
Управо тако, цењени мој колега! Свет ове ноћи има ширину заборава и тачност грознице.
Не знам заиста шта бих ти могао рећи на то! Живео сам за књижевност, али не и од ње, без
обзира на то што ми је отворила и отвара још увек неке друге путеве а управо то ми је
омогућило да завршим неке друге, исто тако велике послове. Сетим се често прве књиге
песама, која је поделила ставове оца и кћери. Наиме, отац (Д.Б.) је тврдио да вучем ка
Тагори, а ћерка, да ипак нагињем Лорки. Замисли само око чега су се спорили отац и кћер?!
Али, стицајем срећних околности та књига ми је омогућила много тога али све је то
повезано са неким другим животним сферама.
Са којим, драги мој песниче?!
Захваљујући споменутом оцу (Д. Б.), његовој благонаклоности и утицају који је имао, успео
сам добити дозволу и продати шуму (без дозволе), а да прекршајну пријаву дотични отац
поцепа у мом присуству. Да ли то можда значи да књига није испунила своју намену?!
Занимљиво запажање! Вратићу се сада на моју тврдњу: “Моја храна су ствари, тачан збир
васионе, понижења и радости”.
Тако је! Радост на крају долази као утеха. Сама књига ми није донела превелику финансијску
добит. Продао сам свега неколико примерака. Са друге стране, помоћу ње сам успео да
завршим неке друге послове, чему се уопште можда нисам ни надао.
Знатижељан сам да сазнам шта још…?
Књига је потврдила још једну чињеницу, да постоје добри људи, вољни да помогну. Постао
сам посредник између књиге и људи који воле књижевност.
То и сам могу да потврдим, јер сам живот провео у библиотеци, – рече Хорхе.
Овог пута се ради о суду! Да да, добро си чуо! Књига је успела да освоји судиницу (В. Ц.), да
прекине парнични спор моје мајке који је трајао петнаест година и да за свега неколико
месеци донесе дуго очекивану пресуду. Очигледно је да се њој као и њеној кћерки свидела
књига. Успео сам да сачувам мајку и њено већ нарушено здравље. Није више имала снаге да
одлази у суд на дуге парнице око наследства. Тада сам схватио да моје књиге успевају да
окончају велики део неких других околности на које ја лично не бих ни имао никаквог
утицаја.
Нема сумње да сте у праву, колега! Зато сам и написао ону моју тврдњу, која се подудара са
овим твојим случајем: “Моја срећа или несрећа су безначајни. Ја сам песник”. То је моћ
песничке речи и њене важности и само ретки умеју да је цене и поштују.
Сјајно речено! Али, ми песници живимо и радимо сасвим друге послове. Једном сам у том
афекту безнађа написао: “Претворићеш се у рад и постаћеш машина за остваривање туђих
жеља, живи мртвац који хода и у којем се изгубио ехо духовности, роб сопствене наивности,
који се троши нештедимице. Бићеш још само једна жалосна прича о убијању људских
вредности. Жалим и тугујем за изгубљеном будућношћу”.
Враћамо се на почетак, драги колега! Ми смо само пролазници кроз ово време, али оно што
остаје је тај “траг у времену”, као сведочанство нашег битисања на овој зелено-плавој
планети. Да ли знаш за изреку великог Буде: “Све је патња; до нас је како да је поднесемо”.
Не, први пут је чујем, Хорхе!
Успех књижевности је у њеном трајању кроз време. Трајање се у почетку може препознати
кроз неке мале ствари или детаље који ће тек постати велики и значајни.
Мислиш на то када те прихвате с поштовањем и валоризују твој дугогодишњи рад и
стварање?
Управо тако! Тада се многа врата отварају, готово сама од себе. Почињеш да пловиш пуним
једрима а сила инерције те носи све даље и даље.
Осетио сам то у последње време. Временом сав напор, изгарање, уметнички занос, вера и
нада у успех онога што радимо почињу полако да плодоносе и добијају заслужено место.
Књиге су ми донеле статус, па чак и нови посао.
Видиш да се чекање, рад и упорност исплате на крају!
Наравно, пријатељу мој! Вредела је сва жртва током ових деценија. Надам се да ћу истрајати
и даље уз Божју милост!
“Чистог срца, унизити важност и надменост сопственог постојања, без самосажаљења, без
патње услед личне слабости, без страха пред величанственошћу те лепоте…”
Живота или књижевности?
Обе и оне треће – љубави!
(Посвећено Хорхе Луису Борхесу)