Биографија:
Братислав Тодоровић (Лесковац, 1972) песник, приповедач, романсијер. Објавио је збирке
поезије: ,,Рапсодија младости” (1995/2025), ,,Карта живота” (2006), „Калеидоскоп времена“ (2015),
збирку приповедака: “Сан бесане ноћи” (1999/2007), збирке прича „Убиство смисла“ (2004),
„Путовање живота“ (2023) и романе: ,,У сенци времена” (2002/2025), „Љубав у Лисабону“ (2012),
„Разговор с огледалом“ (2020), збирку прича за децу „Чудновато детињство и друге приче“ (2022).
Објављивао је у многим часописима, зборницима, порталима, заступљен у лексиконима и
антологијама. Добитник је награде ,,проф. Ненад Радош” за кратку причу.
Члан је Удружења писаца Лесковац, као и неколико Књижевних клубова у Лесковцу и
Београду. Главни и одговорни уредник часописа за књижевност „Сцена Црњански“ Београд. Био је
главни и одговорни уредник часописа за књижевност уметност и културу „ПОМАК“ из Лесковца,
као и секретар Књижевног клуба “Глубочица” из Лесковца.
Председник је Књижевног клуба “Иво Андрић” Земун.
Живи и ствара у Земуну.
ЛУСТЕР
Лустер у соби,
сведок времена,
говори тихо и упозорава…
Купио сам га оног дана,
када је убијен премијер.
Гласник који ми је то саопштио,
није више жив.
Град у коме се то збило,
одавно више није мој.
Судбина која је тада одређена,
још увек трепери у ваздуху.
Неизвесност и даље влада,
док гледам у сведока,
лустер са три сијалице,
које одавно нема
ко да укључи.
ШЕТЊА
Један познати глумац
шетао је свог црног пса.
Једна позната глумица
шетала је своју анемичну кћер.
Ја сам шетао своју уморну главу.
Младић и девојка
шетали су своју љубав.
Сви смо шетали своје мисли,
док је Сунце своје зраке
шетало по нама и реци.
ИЗНАЈМЉЕН
Отишао у други град,
изнајмио стан,
изнајмио жену,
изнајмио нови живот,
и постао изнајмљен.
Изнајмљивали ме други,
никада први,
изнајмљени дечак
без суза,
које изнајмити не може.
Коњи апокалипсе
бивају зауздани,
а изнајмљена земља:
постиђена и осрамоћена,
под изнајмљеним небом
и изнајмљеном судбином.
ЗА ТЕБЕ
Одлазим!
Последњи динар просјаку остављам,
у спомен наше љубави, црнокоса.
Дунав,
чувар наших тајних ноћи,
Црном мору хрли,
док наше сене улицама београдским некуд јуре,
у свитање, градским аутобусом број 18-ест.
Пламен што ветар дозива овог пролећа,
љубав твоја, зеленоока, враћа чар изгубљених година.
Лелек наших страдања, налази мир у сазвежђу нежних загрљаја,
лепонога утехо мојих година.
Појави се у сјајном плашту жудње,
онако како најбоље знаш, дражесна жено!
А онда, нека буде како хоће?…
Срца нека свирају оду љубави…
Горди своју племениту душу, да нежност изнедри…
Нек` победи твоја јужњачка снага,
пошаст данашњу…
Да чиста и велика крилата љубав
сагу своју казује, оном ко још може чути…
А ми, краљице моја драга,
живећемо од успомена,
од искри, што ће нас ноћу будити,
и подсећати да је вредело љубити…
Моја устрептала венеро.
НЕ ЗАБОРАВИ НА МЕНЕ
Лепотице, твој фронт
жеља и надања,
жудње и љубави,
отвара се пред тобом,
ту, на домак твога погледа,
ове мајске вечери
над нашим заборављеним градом.
Ја идем, у неизвесност
живота и смрти
и молим се, да не заборавиш на мене,
и ова песма нека спомен буде.
Твој лик носим са собом,
у глави и срцу,
у блатњаве ровове наше отаџбине,
да ми наду у повратак
и веру да, анђеле.
Када све ово прође,
чекај ме на истом месту
и моли се да опет буде мај,
незнанко драга,
у души мојој залутала.