Биографија:
Славица Благојевић (Анисија Цреповић), рођена 13.10.1958, живи у Малој Светој Гори
Лештијанској (село Лешје) код Параћина, Србија.
Поезију пише и објављује од првог разреда основне школе у новинама фабрике цемента „Нови
Поповац“, Поповац, као и у дечјем југословенском листу „Кекец“ и „Политикином Забавнику“, где
је награђивана за поезију, дечје сликарске радове и модне креације.
Пише хаику, хаибуне, поезију и прозу. Поезија јој је превођена на: енглески, руски, француски,
италијански, бенгалски, хинди, македонски, арапски, пољски, шпански, турски,румунски и кинески
језик. Пише рецензије и илустратор је књига сликама на кинеској свили – Хаига.
Чланства:
Удружење Књижевника Србије, Београд
Удружење српских песника Словеније, Љубљана
Културни центар „Ћирилица“, Београд
Удружење хаиђина Србије и Црне Горе, Београд
Књижевни клуб „Мирко Бањевић“, Параћин
Књижевни клуб „Душан Матић“, Ћуприја
Удружења новинара Србије, Београд
Удружење интернационалних новинара The Daily Global Nation, Дака, Бангладеш
Савез удружења бораца народноослободилачког рата Србије
Ослужила је добровољни војни рок у војсци Југославије у Новом Саду 1984. године, носи чин
«водник».
Завршила је семинар за манекене у Београду (1976).
Функције и рад:
Председница је Књижевне заједнице – Насеобина уметника „Лештијанска пустиња“ у Лешју (са
проф. др Димитријем Калезићем, протојереј-ставрофор од 2011г). (Ових дана бираће се нов
упоредни председник и ново чланство због преминулих чланова).
Директор је манифестације „Петрус – настамба уметника“ од 2004. године, коју је до 2025.
финансирала из сопственог буџета.
Директор Издавачке куће „АНИСИЈА“, Лешје.
Главни и одговорни уредник и издавач електронског Међународног магазина за језик,
књижевност и културу „Петрушка-настамба“, Лешје.
Била је један од уредника магазина „Prodigy“, Аризона, САД. Била је дописник „Политике“ за
рубрику „Из наших крајева“ (Параћин, Ћуприја, Јагодина), као и дописник новина: „Нови пут“
(Јагодина), „14 дана“ (Параћин) и часописа „Иденитет“, Смедерево. Објављивала је и у „Вечерњим
новостима“.
Уредник је друге половине, часописа српско-руског издања „Невска формула“ – „Петрушка-
настамба“ Лешје (са преводом на руски језик), чији је главни и одговорни уредник Владимир
Александрович Бабошин – Санкт-Петербург.
Била је водитељ на радију ДУКИ – Београд, водила је програм «У емисији код Анисије Цреповић»
Објављене књиге поезије:
„Шкољка“, „Повеља на Сиги“,и „Петрушки записи“са др Давидом Перовићем, Архимадритом и
Митрополитом крушевачке епархије.
Хаику издања:
„Перунике за Перуна“, „Перунике за Фабиолу“ и српско-енглеско издање „Гугуткина огрлица“.
Приредила је збирку поезије: „Уском стазицом ка Петрусу“ – писаца од 7 до 14 година са
територије општине Параћин и «Петрушка-настамба» – зборник радова у протекле две деценије и
«Петрусне двери» – историја петрушке баштине.
Амбасадорска признања:
Honorary Doctorate Degree — Prodigy Life Academy (САД), као амбасадор Србије и Русије.
Union Mondial de Écrivains et Artistes — амбасадор (Португалија).
ЕвроЖена „Јефимија“, Београд.
Амбасадор IFCH у Мароку (за Србију).
Академска звања:
Академик Европске академије српских наука и уметности (Љубљана, 2024).
International Academy of Ethic — Индија (2025).
Доктор World Peace Federation — Elite Arab Creative Union.
Доктор књижевности за свет и Србију (Аризона, САД).
Награде и признања:
Добитник награде „Поета примус“ – Параћин.
Прве награде у следећих четири година, на „Сусретима другарства Србије“ и „Ми млади“
(Југославија).
Друга награда и трећа на југословенском такмичењу «Ми млади»- Суботица
„Златно перо Русије“ – 2022 и 2025 г. – Москва.
Диплома „Фрегата на литерарном таласу“ за јачање културне сарадње Русија–Србија.Видовданска
награда за животно дело у области православља и културе Србије и дијаспоре (ТВ емисија „Под
сјајем звезда“ / „Свет забаве“ – 2024).
Златна повеља и плакета Савеза српске дијаспоре у Словенији (2024).
Медаља „Друга интелектуална својина“, Београд 2024. Почасни члан „Прве интелектуалне
својине“ и организатор учесника из књижевности.
Најутицајнија жена света за Србију и Европу — Writers Capital Foundation (Индија, 2021).
И друге награда, најдража јој је награда Мире Алечковић, бронзана медаља за треће место
поезије «Сусрети другарства» …и око тридесет награда, иако се нерадо такмички. Задњих година
не жели да учествује на такмичењима.
Ликовна уметност:
Слика на кинеској свили — Хаига од 1991. године. Прва слика „Перунике“ освојила je трећу
награду у конкуренцији 400 академских сликара у Ћуприји (пред.жирија: мр Милутин
Дедић).Слика из 1979. уљем на платну награђена једнако са првих пет сликара Југославије
(„Сусрети другарства Југославије“).
Члан: „Nada Fine Art“ (Сирија, 2021) и
„Animalistik.ru“ (Москва, 2024).
Члан је КЛУЈ-а.
Проглашена за једног од најбољих сликара света и шеф координатор сликара за Србију и Свет при
„Writers Capital Foundation“ (Индија, 2021–2024).
Приредила је пет самосталних изложби у Србији и бројне ажуриране групне изложбе, укључујући
више међународних виртуелних изложби: (Либија – почасни гост, Норвешка, Грчка, Индија,
Мексико, Португалија).
Уврштена је у пола века рада ликовне колоније Сисевац при Културном центру у Параћину, међу
23 сликара при оснивању колоније.
Интернет и контакт:
www.slikari.rs
www.simplyhaiku.com (autumn 2005)
Animalistik.ru
YouTube: Анисија Цреповић
Facebook: Anisija Crepović
Instagram: Анисија Цреповић
VK: Анисија Цреповић
petruska-nastamba.com
Email: venediktianisija@mail.ru
Мото Славице Благојевић, гласи:
„Ако волимо једни друге, ако поштујемо једни друге, променили смо свет!“
Prof. dr sci. teol. Димитрије Калезић, протојереј-ставрофор
ВРАТИВШИ СЕ ВО ПЕТРОС НЕ ЗУЦНУШЕ НИШТА
Непотковани коњи бешумно сплиташе копита о шипражје
наиђоше на онижи шумску колину, и покуцаше
на петросне двери.
А двери већ била отворила су се саме …
Оу црквеној тамници би она, и иза двери нашла се лично.
Само немо вез свој крај светиљца у паучину спустила на
срасла места.
Она се у скиту баш сасивим навикла.
Да ју је нови свет потпуно преобразио,
уместо да је сасвим супротно?
Незаштићена годишња доба.
Скривен жар у кацији под перст врелим,
Кад се није хладнило, није се грејало.
Стајаше зачудно бездано око сред таме на дан крсне славе
Умиљеније, сред дана или ношчи?
Грива пастувима на перст сеже, а још даље браде дуге
између ораха грана поцрнелих, прозрачне плодове разбацују;
лисица уме сатима да чучи и зури у бобицу на круни оскоруше,
Исто тако зна да чека пред силом у снегу, којом је
замакао неки миш.
Крагујац с очима избледелог ћилибара лети тако тихо
да се предео чини глув.
Из мрачних шпиља дође мноштво перина да угине близу њих.
Заправо шта ово значи?
Сошествије клокоља ударац зада, крв шикну
преокренут перст са кивотима плитко под собом призор тела,
кад рука учини оно што ниси могао замислити;
кров по перстју са кивотима плитким, камиком под главом
с мирисом свеже траве, призор – одржано Слово.
Сви имају исту шару очију.
Посвуда базди вино, просути сребрни пехари, струјање даха
што нараста преко коцкице леда …
Запутише се у речном правцу Петруше не зуцнувши ништа,
сенку из поникве међ прстима да заићу
да изваде ударце срца по телу и еху.
По плавој опни воде јоргованске сенке поигравају,
притајен дан, али
тек куцање срца свог бих дочула под истањеном
кроком ризе и одбијање сенке о гномо тојагу.
Онај тих топот војне, отужно ко улије, полагано, понекад
а каткад убрзан,
а мимо срца и гномо тојага удара
звек о звек тишину и у њој Ластана што кљуцка
златнопечатну булу, тако да одзвоњало је попут крупних
размакнутих даждних капи, испод апостолника притегнутог.
И солнчев дим што њушка као пожар јесењег аспалад џбуна
претаче се у цветно привиђење дивље јабуке,
анатема њихове беле наготе купа се у јесењим проблесцима воде.
Раширене шаке, зора је устала нешто раније.
Дуги мачеви у канији, сенке самониклих садова јоргована.
Изуједани пчелињим ројем, одевена љубичастим опалом
крилца прахом односи, разбеснела, тек сад разбеснела кошава.
С кратким мачем под хаљетком скорелу кров у улијаник
светлозрне улије, с измнирном кивоти прекривени бурјаном и
корита Петруше, а улаз им беше прекривен гранчицом,
мирисом зреле ражи, булкама,
и једним изданком божура, ток молитве и клокољ
разносили су разни ветрови.
То стопало наго прекрасно, тамо на перстју златним и сребрним
жицама извеженим именима стоји.
Само опрезно, сласт улија сплакнули су таласи шачице
клеветника, једино блона олакшала.
Хоће ли им пријати то што сам безимена?
Каква имена имају звезде? И овај посвудашњи Господ
што скрб непрестано ми у прса закуцава.
Камик се откотрља низ одаје бескраја …
парчад низ kollinu …
А кад зађоше дубље ва пришумским џбуновима,
да се по зеленим трењинама помокре, намах ударише у смех.
Као што то знају деца.
Могла би игла за вез да ишчупа мој глас,
да видим зачуђена, ја сам онако унутра живела нага у тамници.
Одлазим пузећи за њима …
Стежући тамјан међу зубима, селим се у зрцала
седможивих студенаца, пузећи преко копита коњских
трбухом тарући земљу, с погледом упртим из бледог лица,
бејах ли остарила, управо нестала.
Боравећи у молитвама, откуцаји раздераних прса бију кроз
парчад петроса. Ја сам та дуж, ја сам та што повезује,
било сам што о петросна здања удара, крока на клокољу,
уљар во роју пчела и вечита се стаза зове.
Али усправљају се слике во мом телу,
разједа тај пролаз, врти се укруг,
проговара то лице Анисије изгорело бакљама свитаца.
Руке дотичу:
Момчила
Радомира
Адама
Владимира!
Србу, Станоја, Драгана, Мића, Миљурка, Миленка, Милоја, Милана ,…
Божу … Виктора, Зорана, Срећка …. нижу се имена по реду …
Радослава! Ту падам на лактове.
Сљацка испод панцира витезу на жипону – Умиљенија.
Анисији на дор.
Испружене су руке и савршено ретке, а у ореоле тај свод
нараста у мекопутна три прста у накрст спојена …
цар Урош, Немањићи, цар Душан, жупан Црепун из Травуније син му жупан Влкослав, војвода
Цреп Вукославић,инок Дионисије, митрополит Венедикт, Орловић Павле, Кнез Лазар, свети Јован
Лештијански, пустиножитељ Кукупетрос …
Кључеве градца Петроса врати ми свети Сава,
златнопечатном булом кир Јефремовог здања.
Киновија у сланости тамо унутра. И о имену које
нараста у устима.
Уви!!!
(Врисак један у ваздуху)!
АНИСИЈА ГЛЕДА С ПЕТРУШИНОГ МОСТА
Бездомок сам у рођеној баштини
Она сам која стоји на мосту
и огледам се у води петрушиној
не препознајем се,
то мора да је неки залутали трговац торбар.
Покушала сам да пост анем сопствена амма
молила сам све претке и свеце занемеле
као горје срасла у корењу, немам никакву будућност.
Пркосећи кошави, покушала сам да заволим песника.
Да заволим сву камениту «пустињу над пустињама»
Једно те исто плаветнило очију у свакој води.
Жеђ та једина жеђ је у мени, жедна курјачица што ће ма где пронаћи свој снег,
и ништа неће наћи јестиво,
тек далека Русија у магли се размине с облацима.
Бајка са седам гора и седам мора никуд не стреми
и, кошава затрупи двери, у дугом дијалогу преко моста реке.
На брежуљку с једним јединим орловим каменом
сиви орао тек потврђује свој лет, двојник прастарих облака, прелеће зид штале
и рику рањеног коња
непрепознатљиви гласови пуцају тамо без одјека.
Али, земља се испод дрвећа крије, уска стазица
обрасла у корову води навише ка граду Петрусу.
Знојави коњ с далеким витезом из Питера фркће међ шипражјем.
Стојим на истом месту смрзнута у свом инокшком имену. Смрзавам се на том мосту.
Коњ смирено, топопотом копита надближава.
Они велики свеци не би нас схватили.
Поготову не инок, Венедикт тек у ризу преобучен, ком сви руку љубе и дрхћу пред њим.
И нас двоје бојимо се њега.
Он зна и може све и у ништа не верује.
Вера њему било каква не потребује,
У шта би он то веровао ако не у Господа самог.
Поред молитвенице Матере Петруше,
на самом врху планине сунце толи жеђ у римском бунару,
лековите травке у бошчи видарице.
И Млекопитатељница међу храстовим стаблима
сопственим ходом у дану поодмаклом.
Но руке су гребле голу пустињу, стремило је тело к теби.
У оним мрачним данима дочеках те у ризу преобучена.
Висови петрушки замутише реку,
вртоглави талас светиљку бакље угаси,
плави отплови корабљеца лик Анисијин од обале удаљише .
Коњ у висовима петрушким престрашено рже.
Протиње се однекуд звук зубровог смеха.
И, последњи оседлан коњ с витезом,
клања се сунчевом заласку
као што инокиња одједном би старица
И ветар петрушким крајиштем звижди везан уларем за капијаски дирек без двери
док велико дрво звони ко колокољна
у тмурним месецима пртинама снега завејаним
пахуље и љути север курјачици мути вид.
Над мостом звезде се селе по небесима
али наредне ноћи се враћају
ка пашњацима осмишљеним.
Светлост лунина би моју кап сузе
у пијаној реци у дубини мог срца да види.
Једино тад док сам те чекала
смртно крварећи из ране, о којој ништа не знам.
Поражен водени сат.
Крадом ме Млекопитатељница дојила да преживим.
Ток реке заправо и нема.
Поникла.
ЖРЕЦИ
Ходочасниковом моћном срцу Петроса
Пламенастим копљем
чара по згаслом перстју;
засветли поврх планине, сликам ти њу њен
избељени поруб на ризи и тицијан косу и слободно чело
и руку подигнуту да прокаже разбеснелу кошаву,
хтела би он да дође. Скорела и гола простире се земља.
Место је заборав пусто, али чежња је исхлапела.
Огањ и мач. Чајаније.
Није ни дан ни ношч, но сванутак и сутон.
Огољено читаво виногорје да би се могао видети,
свилена кожа као чаура бубе на листу дудињака,
пришивен језик металном иглом за вез, одувек игра
оним што у њој лежи дубоко!
Одувек осамна в рожичњаку где иде из вечери ва вече
– поје, аспалид џбуњу, прозрналој стафиди,
поје пчелицама о минулим ношчима с репијем ризе начичкане,
између ливадског цвећа и петроса.
Онамо мирис расуо ту перстну земљу,
преко промрзле светлости на сенци одраз њених увојака,
сребрно зрцало на дну мора егејског испало из корабљеца.
Позорница углачаних лобања мирисним на отелово вино.
С петросном јабуком стиснутом у гуши хелиограф
оставља запис в длубоком пепелу.
На кули Тодора од Сталаћа мгла заклонила лице кефалије,
град крокова и град љубави, освајан и паљен, задобијан
поново губљен, и тако безброј пута. Петрос ломио се
на парчад, издигнут над самим собом.
Домамљени димом тајни бојеви.
Жудња лишена свакога – узима их обоје унапред!
Игра оним што у њима лежи длубоко. Он јој поклања
пред кубетом цвеће с ливаде коју ниједан створ људски
не угледа, али при том њему
није допуштено да јој види лице:
оголи читав брежуљак виногорја и зујаво жбуње перуника,
сенку пчелица згреба с родне земље.
Она се купа у врелој води једног од седам кладенаца,
И сенка јој је танушна – та сенка која је уједно и њена риза.
Нага је. Види се. Поглед његов не одоле њеном погледу.
„Иди код жреца и реци му да си ме видео без ризе“.
Вода у јаругама хладна је код једног газа, урања она стопало,
голо то стопало проналази пут до свог хода.
Шеткање ва тами бело стопало извирује из загасито зелене траве.
Опсена која је преживела проневеру свих векова.
Древни заклон вишебожачки, вечно храњеног огња; деце која
нису вољна земље, жртвовани, нагих лепотица, нагих убица.
Роговље олтарско преко газа да нас прими!
Прашњаве стазе из плодоносних Грзиних котлина, ва јасност
вишњу трезвеност. Права линија нагло повучена.
Крсни пут!
Јаруге ва клисурама. Кубета мутна од крови.
Мешине јагњеће за вино и млеко на рамену,
преливање… пукотине… раселине …
Кивоти срасли с петросом.
Моташ комад свиле поред кубета, као перина ва бришућем лету
из кљуна испустиш нечију руку. Крагујца крик.
Услед лета све се чини другачије, преновљено, раније виђено.
Изненађујуће промењено. Не само планина Баба са зверињем
и гнездима ва крошњи записа, него и Петросна здања, и
колибице гроздасто збијене, гомиле глинене војне по
стогнама другачије, не трудећи се ни најмање
да подсете на своју непоколебљиву постојаност,
то је као кад си залутао во неко туђе доба.
Стојиш прогнана Анисијо, ва времену, што је далеко од овог.
Круг тај во корену оста и голо подножје.
Оу новом правцу реза на градској Молитвеници Петроши.
А онда пожелиш да лет кренеш из почетка.
Ја, тражим …
(налазим)
своје утопљене кости во белом отеловом вину.
И враћам живу јабуку
да учим након што шикне млеко брдско
тамним кубетима.
ТРУН ИСКУШЕЊА
Ва црквеној тамници изгубљен смех, и у небеском амбису
ломљива душа до најдаљег крајишта
јасни урлик Philanthus triangulum замутио дан горестном
кукутом земаљске пустоши искушења.
А крошње храстове густе ко вуна.
Шкрипуцкају у издисају пчелице. А Солнце прашти.
Завлада тишина везана умиреном кошавом шири
загонетни мирис мајкине душице.
Прогутај сада нафору. И име витеза
које попут планине петросне насраста ва устима.
Ми свети, шапнуше свеци. Витез петрушки.
Скорела и гола простире се земља по коме пузи
извијајућа сенка, и мач дугачки, узмеђу чокота стафиле
између олтара. Шкрипи пошаст ко мач кад струже о петрос.
Стрела одапета у водни сат. Чупаш из крипте најгушћи мрак.
Љубав према једном месту – твоја чежња је
предео који лута. Један коп ва колини гроздова.
Сасушена празна дудова бурад, јер морало се поћи
на место разоткривнео попут лажи,
на тај огромни Косов глад.
Заузми место на ком си желео да легнеш
и испружиш се међ божурове жиле; ходочасниково срце.
Искрај крипте ове порзорнице рушимо се у круг.
Свако од нас преображен у тучак цвета кос-овог
леже као семе горких уједа зведозналаца.
Анатема призива из свих петросних шпиља, спашавам
једино преостали песок беспрестане сланости.
Сан о путу летњем ка крику коса,
са сенком витеза осталом на лицу.
Једино ту сенку волим да призивам,
тог странца с разапетим прсима на перстју, ва летњи сутон.
Да као скромни просјак обучена у
просењену власеницу , тражим све што он има.
Када би могао само
једном да подигне своје љупке очи к моме испошћеном лицу,
мој би живот био улије и после смрти.
Пустила бих га да прободе моје срце ласте перијца.
БОЖУР
Чудоворни цвет:
док га чупаш из земље, пушта стравичан крик, кадар да ми исенку убије.
Кос-ов глад а зидови Грачанице претанки.
Сваком свецу, нова сенка за оном се постојећом придодаје
и чујеш је док се миче чак и у најгушћој тмини.
Нема Луне.
Препознаје моју сен, да, да, тражиш све што у срцу имам.
Вреба ме та шака из слегнуте траве.
Завире ливадско цвеће у тами.
Мрак већ изгубио смех.
Просута снага овоземаљска
на раскршћу ветровитих снага.
А онај који лежи допола уроњен во своју слику …
и путује, истовремено кртица и бели Суп
Прибегла своме отачаству – ја, више не ходам, не живим ва
стогнама Петруса, не чекам своју кончину.
Онамо је петрос ва прсима сив топао
и хладан истовремено,
мекота, уз образ засветли поврх келије од сиге .. .
Срце је курјачице окот замрзли, јадно завијање пусто,
али чежња непрестано скупљана.
Овоземаљски хризолитни крст целу ми скрб
под ризом ту где пада целива.
Жалобни устајали ваздух црквене тамнице.
Исувише кајушти да време се врати.
Не дозвољава злосут. Враћа ми кобни трун искушења.
Заглављен кључ на дверима молитвенице ктиторске,
ту где живи ва мени Помазаник. Без иједних двери, отовреног крајишта
апостолник закрпљен искушењима прати небо:
исувише високо и уско тамо где сам.
Исувише кајушти да време се врати.
Не дозвољава кодола анатеме.
МОЉЕНИЈЕ
Стуб сам в молитвеној одаји.
Винова лоза преко углачаног наслона темељу, гроздови
напупели, раж и јечам за суражицу за сумјешицу мирисни на пошаст
краснотелатељи; сву ношч будни заветоваше липов хлад
… насукани под оперушаним бурадима винца бабовог
спрам ношћног бденија – петросна је стазица довде;
оу првој упаљеној лампади љигава светлост се помаља
и катепатазма подиже пролећна под сикавицом
пролазећи крај зида штале и кроз тиху тишину не могу
да чујем рзање чак ни багаљивог коња. А све до крајишта
петрос се котрља низинама, до бескраја улијаници огњени
и пчела та ту није смела да стане да зуји зујом злослутним
летњег једног дана во сам уторак кошава се узвере уз јарбол стогне
и одозго свету земљу распе.
Увис узвитла дим. Хелиографија кружила је ваздухом мирисним
на черно грожђе петрошко.
Неизмерно су далеки бели облаци.
Понад душа ва тмни неприметно језди на леђа извинут Краугјац,
будећи насукану фреску Анисије кричањем.
Не гледајте на лет перине, већ утврдите крст на свети престо пчелица изгрицканих крила северцем
с апостолником на кивоту
оних који се нису вратили је мољеније!