Биографија:
Драгутин А. Ђукић (1952. Матешево), објавио је двадесет песничких збирки и једну књигу афоризама.Докторирао је на Ветринарском факултету у Београду. Био је проректор Универзитета у Крагујевцу. Објавио је 35 књига из области струке.
Редован је члан Међународне академије информатизације, Руске академије природнихнаука и Инжењерске академије Србије. Добитник је златне медаље “К.А. Тимирјазева” за доприносуспостављању и развоју наставно-научне сарадње између Московске пољопривредне академије.
(сада РГАУ-МСКА).
ТИЈЕЛОМ ПЛЕШУ ЛЕПТИРИЦЕ
Кад крилима рајске птице
узвитлају густу траву,
тијелом плешу лептирице,
коловрати плаве главу.
Цвијетни прах тучак прима,
роса клизи низ влат траве.
Грми, сијева – у чулима.
Наговијест страшне лаве.
Ево мени плаве виле.
С лаким крил’ма мени лети.
Завид’те ми бијеле виле
на тренутак овај свети.
И наша се вежу тијела,
заувијек чудном силом,
као мјесец, лика бијела,
када клизи над пучином.
ЈУНОНА
Јунона се родила скорије,
није знала за Јонеског, Бекета,
али су јој на видику Алпе, Венеције,
Напуљ, Етна и све Москве свијета.
Ту су Анди на које ће се попети,
и загонетни Хазари.
Сва моја стиховања, ненаписани сонети
желе јој добродошлицу. Ормари
су спремни за њене костиме и блузе,
хаљине, као расплављени јантари,
и неке које су носиле само музе
у вријеме Љермонтова, док је писао
о Демону и Тамари.
Јунона се родила скорије,
није знала за Гогоља и Флобера.
О њој се само сања у овој ноћи док киша лије
упорно као код Жака Превера.
Али ту су позорнице које ће је,
дивну као јамб,
сачекиват’ у априлу зеленом од снова,
жељнијем од свега.
О њеном доласку већ написах дитирамб.
Све будуће Јуноне, узмите га.
Вечерас вам на поклон шаљем
сву досадашњу историју,
све људске патње од постања,
које се крију.
Не буде ли Јунонин живот љепши
од наших свију, оптужите мене,
а не галаксију
СЈЕТНИ ВАЛС
У пролеће, кад сјеме маслачка дашак вјетра покрене,
сваки цвијет обиље мириса одаје;
ово вече шири мирисе и звуке – не престаје;
сјетни валс ме из сна прене!
Сваки цвијет обиље мириса одаје;
виолина јеца, обузима мене;
сјетни валс ме из сна прене!
Небо, моје одмориште, да ме штити не престаје.
Виолина јеца, обузима мене,
душа пати, тужи из потаје!
Небо, моје одмориште, да ме штити не престаје;
сунце зашло, сјутра ће да ми се окрене.
Душа пати, тужи из потаје,
сјај прошлости – ту крај мене!
Сунце зашло, сјутра ће да ми се окрене!
Као спомен на њу пехар ми остаје!
ОЈ МЈЕСЕЧЕ, СМИЛУЈ ИМ СЕ
У лугу се завољеше,
у цвијећу пуном росе.
Ливадицом лахор плеше,
милује им ноге босе.
Ој мјесече, смилуј им се,
још не блистај.
Тихуј, тихуј, примири се,
прељести се овој предај.
Крај рјечице, загрљени,
влати траве зачешљали.
Облачићи бијели, снени,
на хоризонт допливали.
Ој мјесече, смилуј им се,
још не блистај.
Тихуј, тихуј, примири се,
прељести се овој предај.
Силуете од дрвећа
у ријеци дршћу, пјене.
Ој мјесече, круно свевидећа,
сад обасјај груди њене.
Ој мјесече, смилуј им се,
још не блистај.
Тихуј, тихуј, примири се,
прељести се овој предај.
Ој мјесече, издајице,
из облака појави се,
и обасјај њено лице.
Засвијетли, па сакриј се.
Ој мјесече, смилуј им се,
још не блистај.
Тихуј, тихуј, примири се,
прељести се овој предај.
Ој мјесече самјерниче,
пјешчани сате без минута,
и звијезда сапутниче,
походниче земних пута,
одморниче и тишино,
тихуј, тихуј, примири се,
за њих попиј рујно вино,
смилуј им се!
СЈЕДИЊЕНИ ЧЕДНО
Двоје умиљених чедно,
и када нијесу заједно,
они су једно.
Грле им се мисли,
жеље и снови,
преплићу дендрити,
неурити и власи косе.
Пригрлили их времеплови,
раздвојености пркосе.
Шетају се
и када заједно нијесу.
И својем плесу
не могу да одоле.
Исте кораке корачају
и исте пјесме воле.
Иако нијесу заједно,
они су једно –
сједињени чедно.
Између њих лепрша свила,
звјездана копрена их прекрила.
Једно за друго дишу.
Десиће се, неће? Уздишу!
МЈЕСТО ПОМИЛОВАНО ОД БОГА
У скривеним би шпиљама да нађем
свијета невиђеног свијет.
Па кад се из њих вратим
да ме дочека цвијет.
Радозналац сам…
Тражим мјесто помиловано од Бога.
Све ћу од себе да дам
да би се настанио у шпиљи прапретка свога.
Из те бих визуре желио да гледам
данашње свјетине пометени караван,
и како крилима својим, као мачем,
небо пресијеца планински вран.
У том простору да уживам:
С каменом испод главе – небом да пливам.
Мудар, мој Немања, и смирен буди.
МУДАР БУДИ!
Призвао си пролеће, ево стиже сада:
осим бијесној руљи, свима спокој нуди,
перспектива сија к’о никада.
Док припита маса заведених људи,
којима из сјенке неко вјешто влада,
себе да искупи, наводи их на пир луди,
Надо, руку дај ми, и пођимо сада.
Онамо, намо. Гле, и та доба се клањају
из праха, са неба – у негдашњем сјају;
извирућ из таме кајање се смешка;
Сунце наде сија испод свода,
док с Истока сјајног, у времена тешка,
слушај, слушај, роде, то слобода хода.
ЈАВИ СЕ БИСЕРУ СЈАЈНИ!
Позваће ме из честара вуга,
и не знајући шта се са мном чини.
Пројездићу, а нада мном дуга:
на облацима сам или на пучини?
Да ли ме то завичај зове
или пчела језери саће,
ил’ ми судба припрема окове,
и са неба са мном пашће?
Отворене двери. Има л’ тајни?
Мјесец и звијезде нијеме.
Јави се, бисеру сјајни,
Ти која се гласаш! Ја сам ти сјеме!
И у њему мириси Озрена
ЛЕДЕНА ИСТИНА СТАЗЕ
Отићи ћу далеко од куће,
у комско шипражје, врлети.
Тамо ће ме зима сустићи
и прве мећаве однијети.
Смрча ће на мразу да зацвили,
залеђени поток о младости да прича.
Пролеће ће постати њежна бајка,
а влати траве укочиће цича.
Као и увијек, журићу.
Ноге ће цијелац да газе.
У затиљак ће ми дисати
ледена истина стазе.
На вјечној стражи остаћу,
и мјене пратити.
СЛУГЕ НАРОДА И БОГОВА
Сјећам се Царског села,
свјежине руских ноћи. Дан,
по мјери њихових дјела.
Од свега само сјен и сан.
У царске библиотеке тишини
прошлост као да живи у тмини,
и са будућношћу се једини
и живот бесмртним чини.
Из сваког угла, ваздуха, предмета, слике –
јављају се знани, њихови гласови и прилике.
А плафон, као отворена небеса,
и на њему редови мртвих слова –
и видјех ликове царских тјелеса,
слугу народа и богова.