НАД ПЕТРТУШКИМ ЗАПИСИМА ЕПИСКОПА ДАВИДА ПЕРОВИЋА И АНИСИЈЕ ЦРЕПОВИЋ
( Инокиња Анисија Цреповић и Епископ Давид Перовић: Претрушки записи, Издавачка кућа „Анисија“, Лешје суиздавач ИП Просвета, Београд, 2018).
Ако је Његош у Лучи микрокозми тражо недокучивост тајни божанске космичке искре, Епископ Давид је овде тражио одгонетање исте тајне, али не космичке, већ људске, у микрокосмосу – свете ране коју носи „његова сестра“ инокиња Анисија Цреповић. Односно, песник је тражио исту његошевску „искру у камену“, исту тајну божанске Луче, само што је овде камен тело, а искра душа. Кад се спев другачије, односно исто чита, ово ауторство у тафтотичном духовном ембриону, подједнако поред Епископа носи и његова духовна сестра Анисија.
Нека буде у Пролегомени (Из даљине долбују под ковицама коњским) уз каснију Лагомену у овом спеву (Удвојене даљине долбују под –ков цама коњским) на почетку речена и та загонетка у братовље-сестринској Венедикта бризи:
Сестро моја вакупнороднице
Тебе где, и како ранише!?
Своје „Петрушке записе“ ауторка смешта у 14. век .
Географски – у средњовековни град Петрус крај данашњег Параћина, уз Свету Гору Лештијснску (која је једна од четири Свете Горе у Србији : Мојсињска, Овчар –кабларска и Скадарска).
Историјски – у време кнеза Лазара и његовог властелина Вукослава. Односно када му цар Душан да један посед у околини Петруса где ће Вукослав подићи цркву и посветити је Хиландару, што ће после Душанове смрти потврдити и цар Урош, а како Хиландарци нису успели да одржавју цркву, Урош је потврдио то баштенство Вукосављевим синовима Држману и Црепу. Држман ће се закалуђерити (монах Дионисије), Цреп ће имати сина Венедикта и Анисију. Анисија, такође у својој ризи носи ту земаљску рану. Кнез Лазар ће у једној својој повељи , на тражење Хиландараца да им се врати овај посед, после одржаног државног сабора потвртити ово баштенство у корист Црепа, што су повељама учинили и патријарси Јефрем, односно каснији Спиридон.
Духовно – ова драма се вазноси у свој својој лепоти коју може лучити племенитост једне ране. У чијем болу „даљине долбују под ковицима коњским“. Његошевска искра се добија кресањем о камен, ова искра се добија кресањем о душу.
Али одмах треба рећи и то да аутор није дозволио да овај епско-лирски спев, носећи све од своје световности, без чега не би имао уметничко везивно ткиво, изађе из строгог оквира његове духовне понорнице. А та духовна опна, што је тананија, то је непробојнија, колико је скривенија у дубини, толико је видљивија на површини.
Драж читања ове Пролегомене… и јесте у томе што казује како се световно савлађује духовним. Да световно носи чулност, емоционалност, везаност за материјални свет а да га савлађује (и изједначава) светост, светаштвост, богољубивост.
У наративној пређи ове повеснице, запретене у неким вековима, Епископ Давид се нашао као свој на своме у корену православља, али и оном мотиву те духовне ране, у којој се једначи, идентификује и самомонахује са вакупнородницом, духовном сестром Анусијом.
Извађена из дубине векова, као каква потонула лађа, још неочишћена од своје језичке архаичности ова поема је зафосфорила на дневном сунцу данашњег времена, снагом оне честитости која је баш у тој изворности сачувала узвишност христоносне вазљубљености, достојанства којим је српски народни геније испевао гусларске десетерце, спасавајући душу народа, као што се овде нашао један Епископ, један гуслар у струнама једне племените драме тавних бројаница…
Други део овог рукописа, композиционо повезан са „Петрушким записима“, носи ту повезаност само онолико колико се инспиративно нашао у духовној тангенти која га је овде додирнула у истом струјном набоју. Треба одмах рећи да су то есенције, зрнца мудрости, афористички записи, лирски есеји, скоро хаику творевине, под насловом Са Чеславом Молошем благоуверљиво и по кратком резу , а у другом делу Нови прилози за Фотијеву библиотеку. Могло би се рећи да се Епископ латио једне данас често упражњаване књижевне појаве која га је вероватно дотицала да у њој искаже свој однос према свету у којем живи и свету којим сви живимо у вечном духовном постању.
Ко су ти мудраци преко којих свет сазнаје за човечанство, а ми као појединци за себе?
А да се у познатим сазнањима зову Сократ, Аристотел, Платон, Гете, Шекспир, Његош, Берђајев, Достојевски, Андрић… Свет је подједнако сазнао себе преко Њутна, Тесле, Пупина, Паскала… они су своје мудрости уткали у мудрости технолошко-природних умећа. Онај који је створио промислом Божјим Слова, Писмена Библије, створио је ону књигу над књигама из које се све може цитирати као извориште саме Божанске мудрости.
Када писац оваквих редова, Епископ Давид Перовић улази у такву духовну материју, или боље рећи кад исходи из ње, па то речима искаже, читалац ће отварајући та врата бити запахнут њеном смерношћу, непосредношћу, искреношћу.
Говорећи кроз своју евангелистичку доктрину као савременик који осећа откуцаје свог доба, свог искривљеног времена „испалог из зглоба“ , кад у њему одјекује хришћански бол, оног који и даље вапи у пустињи, он ће проговарати кроз најситнијие детаље, који су што су ситнији, у том захвату крупнији, што скривенији, биће видљивији.
Јер је као следбеник великог православног мислилаштва од Св.Саве (и ако многе ускратимо), преко Његоша, Николаја Велимировића, Аве Јустина…патријарха Павла, тежио да буде баштиник оних мудрости, кроз које се исказивала духовност српског народа, као баштинство човечанства у његовој христоликој моћи.
Нека у овом малом слову ( којим је писац ових редова, олако се прихвативши тумача ових духовних дарова, вероватно немоћан да обухвати сву мисаону дубину, идејну и мислилачку разуђеност у свој њеној творачкој грандиозности), нека буде цитиран и крај овог мозаичког спева („Нови прилози за Фотијеву библиотеку“) из чијих каменчића мудрости зари и тај задњи каменчић:
најсавршеније царство
најблаженије стање
јесу црквена љубав
и божанствени
благослов.
Ако је Владика Давид овом дидактичком поентом хтео да заврши рукопис, речима које одговарају каквом литургијском брују (по Апостолу Јовану, по Светом Василију, или било коме…), онда је свечаност тих пробраних речи одговарала оном времену кад „у почетку беше Реч“ и сада када смо као њени следбеници, у овом тумачењу у њеној непрестаности…
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ: Љубиша Ђидић
Љубиша Ђидић (1937, Краљево) завршио је гимназију у Крушевцу,Филозофски факултет (светска књижевност) у Београду, магистарске студије слушао у Љубљани.
Песник, есејист, антологичар, путописац, дечји писац, прозаист.
Објавио збирке песама Подигнуте руке (1965), Нагрижен прстен (1969), Пролистало копље (1979), Свраке воле сјајне ствари (1975), Горионик (1978), Прометејева чинија ( 1984) – поема (компонована за Слободиште, на музику Војислава Бубише Симића), Северњача над Багдалом ( 1986), Пакао за дневну употребу (1993) Признајеш ли пепео светлости (1994), Српски царски рез (1999), Свети пољубац (2ОО3).Моравска Тројеручица (2012), Љувене 2014. Путописе: Чудесна Кина (1984. и 1989), Под Јужним крстом – Латинска Америка (1992) , РужаБудимпеште(2006)Путописни триптих/Финска,Сицилија,Милешева/ 2015,Романе: Дневник за Теу (1992), Царска деца (2006),Скраћенице (најкраће приче) (1998), Дневничке записе Мирис пролећа 1999. године (2009), Кнегиња Јелена Балшић, монодрамска проза (2010), Скраћиване приче (2012), Лет над завичајним гнездом, књижњевна критика (2о12). Моја Десанка,/2015/, Копље светог Ђурђа /2016/. Беседе под багдалском гором, есеји /2017/, Књига о Милентији (монографија) /2017/. Ликовна критика, есеји /2018/, Хиландарска лоза – путописна проза(2020).
Као песник за децу објавио је збирке песама С точковима од маслачка до облачка (1984), Златне кочије (1992), Заљубљиве песме (1996), Заљубљиве реке (2оо1), Како сања једна Сања (2001) Огледалце нема данце (2010), Дечје песме за одрасле /2020/,као и неколико сликовница.
Приређивач је неколико антологија: Догодило се у Крушевцу (1978), Крушевачка розета (1995), Српска кућа – песници о Виду, Крфу и Зејтинлику /изашла паралелно на грчком/, Бескрајни плави круг – педесет година модерног српског песништва / изашла и на чешком, у Брну, 1995/, Хиландар у српском песништву, (1988), Духовница – православно српско песништво (2000) .
Заступљен је у више антологија српске поезије, као и у антологијама на шведском, белоруском, португалском, литванском, руском, енглеском, словеначком, шпанском, македонском. У књигама је изашао на грчком, француском, енглеском, румунском, руском, шпанском и македонском.
Превео је десетак збирки песама и романа са словеначког.
Носилац је Ордена рада са златним венцем, Вукове награде, Златне значке КПЗ, Посебног признања Министарства културе за врхунски допринос националној култури Србије, Змајеве награде за дечју књижевност, Златног прстена деспота Стефана Лазаревића, Октобарске награде града Крушевца, „Расинског цвета“, награде „Отон Жупанчић“, „Србољуб Митић“, Прве награде за духовну поезију на духовном сабору у Раковици (Златник са ликом Св. Саве), „Бранко Манас“, Перо деспота Стефана Лазаревића у Грачаници, Повеље за животно дело УКС, Моравске повеље, Сретењске повеље,Горњачке повеље,награде Златни Орфеј, Дунавски Орфеј и др.
Заступљен је у неколико енциклопедијских књига /Лексикон Матице српске, Породична енциклопедија, Ко је ко у Србији, Ко је ко – писци Југoславије и др./
Љубиша Ђидић је био дугогодишњи директор и уредник Багдале (њеног часописа, издавачке делатности и њених авандгардних едиција, а сада уредник истоименог часописа за децу).
Оснивач је и иницијатор бројних културних и књижевних манифестација : Беловодска розета, Кознику у походе, Косовске галерије, Филозофско-књижевне школе, Библиотеке ђака писаца при крушевачкој гимназији, Галерије „Слово љубве“, Одбора за обнову манастира Милентија, Галерије Милића од Мачве „Косово, први праг Србије“ са фондом од 150 слика, Споменика Миодрагу Петровићу Чкаљи, Споменика Јелени Балшић, Споменика Две мајке (посвећен Mајци Србији и Mајци Грчкој) у Крушевцу , Споменика криворечким жртвама( у Кривој Реци), Милентијској розети (у Брусу) и др.
Члан је УКС и СКАНУ.
Живи у Крушевцу.