МОНОЛОГ НЕУТЕШНОГ ОДИСЕЈА
Била си непогода која однесе све пред собом,
Олуја која је покидала све везе с прошлим,
Бездан из којег се никад више подићи нећу,
Кома из које нисам желео да се пробудим.
Била си моја усталасана крв која је светлела
И слепо ме вукла ка даљинама.
Била си моја најдубља веза са самим собом.
Била си ја, онај који је заборавио себе.
Постала си мој мрак
И моја непрекидна мора
И моје испражњено битисање
И моја неутажива жеђ
И моје безнађе
И моје просветљење и
Моја молитва целодневна
И целовечерња,
Бескрајни екрaн у уму
Што наметљиво блешти
И не могу склопити очи
А да не видим те,
Не могу смирај наћи
Ни у најдубљем сну.
Где год да погледам
Још увек свуда си!
Сва лица имају твоје обличје,
Сви призори се губе
Под дејством твог лика.
Oдасвуд блисташ
Ти, неуништива слика чежње,
Та опасно јарка аура твоја.
Била си последњи хоризонт
За успињање
И остала моја моја моја,
Моја најдубља патња.
ПРОНАЂЕНА ПЕСМА
У спомен на понорног Диса
Пронашла сам јутрос Песму једну ја,
песму затурену, заборављену, страну,
ко зна кад саздану, у ком часу сна…
Ал’ пронашла сам јутрос песму ову ја
па ми се радост из сна прелива.
И неки смирај по души се просу
Јер ту је слика њене хармоније
За коју не знам да збила се тад
кад себе целу сусретох на час.
А траг њен стоји, сведочи мир
што родио је ритам свој, мисли спој
кад склопила сам песму нову ја.
А било је болних губитка кад
заборављала сам, гушила Песму своју ја
кад давила ме тужна мелодија
Испуштене песме, неухваћеног даха
тренутног склада мисли и света
кад тако лако одрекох се цвета
сопствених зрења, рађања духа.
Но, ништа не нестаје на фресци свемира
Што родило се, већ траје
и враћа са стазом сна
кад смиреног бића затрепери лира,
шапће ми Песма што нађох је ја.
Пронашла сам јутрос песму свога сна !
ПОВРАТАК
Враћам се себи
ко путник с дуге пловидбе обали
преко херменеутике,
разумевања и тумачења текста
и право у средиште себе,
те с неверицом питам,
где сам то била,
странствовала, од обала бића
залутала неосетно,
носећи бреме свакодневља,
позобаних сати
што минуше мимо ума
тек кожом шарајући
графите пролазности.
А мноштво мисли, речи
прегажених у трку,
ко бисери кад клизну
низ прса падајући,
све је нестало без еха,
тај мртви део мене,
неосветљене.
Ал’, ево зрака,
пута к себи, средишту бића –
дубока мисао подиже ме:
Дилтај, Шлајермахер,
моћ поимања тајне текста.
И тиха крепост обузима ме.
Будим се, духом јачам
ка себи корачам,
блаженство нараста.
Умом узвишени стоје,
ту су да нас напоје,
подигну, просветле,
Логос посведоче,
непролазно време
своје мисли
у наше смртне дане,
преточе!
О, Оче, иже јеси,
у нечем, ипак,
успео си!
Али о блату из ког нас сазда,
Да л’ мислио си:
шта може дати!
Шта рађати!
ОДВИЈАЊЕ СВИТКА
АЗ
БУКИ
ВЈЕДИ…
тако се одвија свитак
јазика рода мога.
Аз свитак Господњи јесам,
тама ме одмотава.
Што ближе крају течем,
то се Почелу враћам,
поимам закон дат ми
у часу рођења мога:
енигма бићеш до краја,
шапнуше трећег ми дана.
Добро чух тај глас
док очи не стекох још.
Проговори и знаћеш ко си:
све је у теби,
све си донела сад,
даћеш што већ имаш.
Упорно следи траг,
Свитак се споро чита.
Растеш да одгонеташ
Винчанско Писмо свето
што ти из вена капље.
У послушање се примаш
у Мисир Великог Јаства.
Пергамент небо твори,
твоји су само прсти.
Не слаби вид у бдењу,
очи нам скрама штити
од светла неумерног.
Копрену скидамо споро
слој по слој с кожом.
Великом Светлу ближе
сваког смо дана.
По комад себе приносимо.
Кад крајњи скине се повез
бићемо Тамо
и сами светлост.
Тад задњи жртвени обред
збиће се.
Таме лишени
цели с Једним
за нама траг прве стопе
у њему Свитак
што тражи очи.
БИОГРАФИЈА: Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Јефтимијевић Лилић рођена је 28.8.1953. у Ловцу код Бањске на Косову и Метохији. Завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик у Приштини, а магистирала је на Универзитету у Београду. Радила је у Приштини на Универзитету у звању асистента на предмету Методика наставе српског језика на Филолошком факултету и професора више школе на Вишој педагошкој школи, где је предавала Методику наставе српског језика и Књижевност за децу. Радила је у Радио Приштини као уредник и у Телевизији Приштина као уредник Редакције за културу (1995 – 1999).
До недавно била је уредник у Телевизији Београд и један од зачетника Дигиталног програма, (садашњег Трећег канала, за културу), а пре тога је девет година радила као уредник у Редакцији за културу. Сарадник је многих часописа и листова.
Објавила је збирке песама: “Мрак, избављење“ (1995) “Хибернација“ (1998) „Путопис коже“ (2003), “Чарање“ (2007), проза: „Сиже случаја“ (2002), критике: „Поетика слутње“ (2004) и „Епистемолошка осветљавања“ (2007), „Одвијање свитка“ (2008), „Мистерија љубави“ (2011), „Критички темељи и домети“, студија о Сими Цуцићу (2012), „Жубор ума“ / !Il gorgoglio della mente“ (српско–италијанско издање, 2012), „Das mysterium der liebe“ (2012), „Мозаикот на создателот“ (на македонском, 2012), „Тетоважа ума“ (2012), „По мери мита“ (2014), „Партенон звездама зидан (2015), „Понирања у прозни текст“, Критике и есеји (2015), „Il fuoco e il verbo / Ватра и слово“ (италијанско-српски, 2015), „Очи у очи са судбином“ (приче, 2015), “Непредвиђен сусрет“ (приче, 2016), “Посланице Одисеју” (2017, 2018), „О Косову опет и нове песме“, Панорама, Јединство,Приштина, 2019, „Скривено у сјају очију (приче) , БКЦ Милошево и КРК, Вест Честер, САД, 2019.
Пише и приче за децу које су објављиване у „Дечјим новинама“, „Јединству“ „ Невену“ и другим гласилима. Приредила је и изабрала песме Владете Вуковића под називом „Остаћу негде“, и неколико књиг а избора поезије знаменитог песника Љубинка Јелића, за италијанско, француско, шпанско, турско и издање на арапском језику. Аутор је бројних предговора и поговора за многе књиге, српских и страних аутора.
Добитник је награда: „Јединства“ за најбољу причу (Приштина), „Григорије Божовић“ за најбољу песничку збирку (Приштина), “Лазар Вучковић“ за најбољи циклус песама објављен у часопису „Стремљења“ (Приштина), “Песничка повеља“ (Звечан), „Змај Огњени Вук“ (Смедерево), „Кондир Косовке девојке“ (Грачаница), „Бронзани Орфеј“ (Франкфурт). „Златни беочуг“ (Београд), „Златна значка КПЗ“, „Повеља за животно дело“ (Опленац), Награда „Сима Цуцић“, „Царица Теодора“ „Сребрно перо које лети“ (Бугарска), „Медаља са ликом Нерона“ (Италија), „Citta’ del Galateo“ (Италија), „Цар Константин“ и „Златник Цара Константина“ (Ниш), “Национално признање за трајни допринос култури Србије,” “Прва награда за креативност” Фондације Нажи Наајман (2014), Либан, “World poetry Rossete“ Истанбул (2016), “Omaggi Mediteraneo“ (2017), „Global icon“ (2018), Writers International Fondation of India, „Vitruvio“ (2018), (Италија)…
Заменик је директора онлajн магазина Балкан Ин, специјални саветник за културу Интернционалног Концила за демократију и право (ICDJ) при УНЕСКО-у, са седиштем у Риму, члан Фондације интернационалних писаца Индије Writers International Fondation of India…
Заступљена је у више антологија поезије, зборницима и панорамама поезије како у земљи тако и у иностранству. Песме су јој превођене на: руски, италијански, енглески, француски, арапски, мађарски, турски, бугарски, македонски, немачки, азербејџански, шведски, пољски, румунски, грчки, ромски, словачки и друге језике.
Живи у Београду од јула 1999. Мајка је две кћери.