ИЗА ПЕТРУСНИХ ДВЕРИ
СВАКИ ЧОВЕК И ЊЕГОВА БАШТИНА СУ ИСТОРИЈА
Иза кошавом отшкринутих петросних двери за скрипторијумом седе највећи српски летописци овог доба, када је у питању тајанствени град Петрус, никакви записани трагови се не могу сматрати сигурним и коначним.
„Зидање Раванице“, у том средњевоковном добу где кнегиња Милица опомиње и подстиче кнеза Лазара да подигне своју задужбину, говорећи:
„Залуду ли двоје царујемо,
Задужбине никакве немамо
Ми немамо моста од камена,
Ми немамо ара отворена
Нит’ имамо манастира цркве ..“
Иза линије хоризонта ових градских Петрусних двери, је нит непрекидивости са средњим веком, највиши закон склада вечне садашњости и једина физичка реалност је оно што су историчари записали у интересу очувања баштине петрушке и Србије. И још понеки камен платна кула, здања града Петруса на планини Баба са јасно назначеним улазом у град. Кефалија града је кошава. Залуду задужбине без писане речи оне су сада стуб за двери града на планини Баба.
Залуду средњи век без манастира Равна и моштију кнеза Лазара.
И залуду Србија без града Петруса и манастира Матере Божије, центра за културу (духовност , економију и политику) средњовековног и ововременог доба од 14.октобра 2004.године. Од године од када је заживела духовност манастира «Покров Пресвета Богородица», после шестовековног затишја обновљена је и култура под називом манифестација: «Петрус настамба уметника». Као организатор, а у инсинуацији инокиње Анисије Цреповић, не мислим да само градови и метрополе могу имати своје центре за културу, већ и село. Већ и баштина петрушка где сам само та рука која је повукла даљу дуж.
Петрушка област је била густо насељена и у Антици у XI, XII и XIII веку, од пре 1346. До 1335. Године, је период када је пустош Петрус цар Душан даровао свом властелину Вукославу Цреповићу у баштину, па све до почетка XIX века, егзитира чак и у административним поделама у непромењеном облику све до данашњих дана. Петрушким крајиштем је управљао жупан Вукослав син жупана Црепуна из Травуније. Вукослав је од цара Душана добио „ЛЕШТИЈАНСКУ ПУСТИЊУ“ на дар. Повељом цара Уроша од 15. Октобра 1360. године, у којој цар потврђује већи број ела и цркву коју обнавља на темељима Немањића здања чији игуман постаје његов син старац Дионисије.
Цркву Матеру Божију са поседима дарује манастиру Хиландар повељом из 1375. године, обновом града Петруса на плаини Баба.
Процват монашког и исахастичког живота у ширењу христанизације на овим просторима са тридесет манастира све од Петруса до Сисевца манстира св. Сисоја и манастира Равна у Сењу заузима једна од четири МАЛЕ СРПСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ ЛЕШТИЈАНСКЕ која је са једанаест повеља нераскидиво повезана са Грчком Светом Гором. Жупана Вукослава други син војвода Цреп Вукославић је био један од највећих српских војсковођа на Балкану. Посе добијеног спора у Јагодини, због запуштеног манастира Хиландар покон се враћа назад по захтеву жупана Вукослава. Његове унуке по предању проклињу икоци манастира Хиландар, под изговором оца војводе Црепа Вукославића да: „деца нису вољна земље“… и они постају иноци без трага у историјским аналима али са овим пронађеним у архиви и отргнутим даљим текстом. Њихова мирска имена нису нигде записана. Инок Венедикт Цреповић рођен 1380. године, на сам Божић и дан боја на Дубравници. Сахрањен је при манастиру св. Павла у Грчкој Светој Гори Венедикт, митрополит, поп, ктитор,књижевник (описи преноса моштију јеванђелиста Луке из Рогоса у Грчкој у град Смедерево Високих уметничких и литерарних вредности која се датирају у период 1453-1456. године.
Икокиња Анисија сахрањена је 1426/1427 године, при манастиру св. Атанасије у Грчкој Светој Гори.
За доба њихове владавине ЛЕШТИЈЕ постаје центар средњевековне: духовности, културе економије и политије у Србији све до дефинитивног потпадања под Османлијску власт. Иако после 1413. године, рушењем града Петруса од стране Мусе, град се поново уздиже. Али од тада надаље бришу се сви писани трагови из културне баштине. Сва писана дела и реликвије која су се налазила при манастиру Хиландар изгорела су 2004. године у грозном пожару.
После шестовековног затишја у истој години када је изгорео манастир Хиландар обновљена је духовност манастира у Лешју и продужена културна баштина. У кругу године који је тада текао 7516- ти, индикта 14. октобра а у дану славе манастира „Покров Пресвете Богородице“, Лешје. У тој години је Дејан Миленковић (јеромонах Раванички Јован) са подвизницама: Бојаном, монашким именом (Игуманијом Тајсијом), Јеленом (Серафимом), Сунчицом (Софијом), Жилијетом (Гаврилом) и Мирјаном (Михаилом) заживео духовност са изградњом манастира. Исте године у истом дану са организатором Славицом Благојевић обновљена је и културно историјска баштина Србије под називом манифестације ПЕТРУС НАСТАМБА УМЕТНИКА, Лешје.
Знаменити српски сликари (47 академских аутора) и књижевници: заменик председника УКС Радомир Андрић, Адам Пуслојић, пок. Момчило Мома Димић, Србољуб Игњатовић, др Мићо вијетић, пок. Владимир Красић … и још тридесет спрских писаца, историчара, пок.Радослав Прокић, археолог и чланова краљевске породице обележило је почетак једног продужетка културне баштине. На истој манифестацији формирана је библиотека „Венедикт Цреповић“ и продајна поставка уметничких слика при галерији „Анисија Цреповић“ при манастиру у Лешју.
На манифестацији Петрус настамба уметника, 03. јуна 2012. Године, оформљена је библиотека: „ВЕНЕДИКТ И АНИСИЈА ЦРЕПОВИЋ“ са даровањем књига свих учесника манифестације и екипе „Дарујмо реч“ (чији сам и ја члан). На предлог генералног саветника УКС Милоја Поповића Каваје у телеграму који је у време манифестације „Петрус настамба уметника“ пристигао, а у учешћу манифестационог бесеништва почасни гост његово преосвештенство епископ крушевачке епархије господин др Давид Перовић и проф. др Димитрије Калезић са још знаменитим црквенодостојницима, историчарима Србије, књижевницима, музичарима, појцима и сликарима, сви учесници програма проглашавају се члановима „Лештијанске Академије поезије и уметности“ у селу Лешју. Место постаје Академија под ведрим небом крај извора „врело“ надомак манастира са председником и организатором Славица Благојевић. Датира у свом раду под ведрим небом на себи својсвтвен и могућ начин.