Biografija – Kristina Janković
Rođena u maju 1974. godine u Zemunu. Pisanjem poezije se bavi od detinjstva, a tadašnje pesme su joj objavljivane u dečjim časopisima „Kekec“, „Dečje novine“ i “Različak“.
Piše pesme i kratke priče, ali sa uplivom fejsbuka, počinje da objavljuje pesme po raznim pesničkim grupama. Objavljivala u mnogim elektronskim i štampanim zbornicima., kao i u časopisima za književnost: “Suština poetike”, “Buktinja”, “Sizif” , “Kulturni mozaik”, “Priče iz karantina”, ruski časopis ”Nevska formula” i drugi.
Objavila tri zbirke pesama (Zauvek i sada, U okrilju noći i Tragom ljubavi), u toku naredne godine očekuje i svoju prvu knjigu proze.
Veći broj pesama je prevedeno na ruski jezik u saradnji sa ruskim pesnikom i prevodiocem Vladimirom A. Babošinom. U martu 2019. dobija treću nagradu na Međunarodnom festivalu poezije, sa sedištem u Sankt Peterburgu. U decembru 2020. godine dobija drugu nagradu za kreativna dostignuća u konkursu „Unuci pobede“ pod nazivom Stepana Sergejeva, posvećenom sovjetskom narodu u velikom otadzbinskom ratu .na Medjunarodnom konkursu u Sankt Peterburgu.
Piše kratke priče za portal “Konkretno”.
Majka u očima deteta
Varljivo leto je konačno prepustilo vođstvo zimi, koja je otegnuto zevnula, dok je sve nas kolektivno gušio lepljiv vazduh, jer su se u našem okruženju svi grejali na ugalj. Kao da smo mirisali kiselinu, što se zavlačila pod koren kose, i nozdrve, čineći ih čađavim i prašnjavim. Međutim, moja majka je volela tu zagušljivost kiseline i hladnoću, mrak koji je obuhvatao svaki prostor ispunjen hladnoćom vetrova i kiša, sve do pojave snega, koji bi gledala kako pada kroz prozor oivičen snežnom čipkom, sve dok komšije nisu utabale taj sneg pa bi izlazila i dugo vremena provodila napolju, dok joj ruke ne bi sasvim popucale i pocrvenele.
Ponekad dok bi se presvlačila u tamnoj sobi, nikada ne palivši svetlo, jer joj je bolo oči, osetila bih svu tugu moje majke koja se provlačila kroz zidove moje sobe, ranjavajući me. Bila sam uverena da mrzim svoju majku, jer sam predpostavljala da me čuje, da namerno neće da odgovori niti da me pogleda, dok je plela šalove, pored peći kroz koje se videla vatra, ubacujući po koje drvo, koje se brzo razgorevalo.
Ambivalentna, dvojna priroda stapala se u njoj, čineći je i vilom i vešticom. Na isto pitanje, odgovara je i sa da i sa ne, ne može, pa bi već sledećeg dana klimnula glavom da to isto odobrava. Nikad nisam znala šta misli, igra li se sa mnom i braćom, ili je ozbiljna i tako odsutna. Moja majka je bila gluva, doslovno, ne od rođenja, pisala mi je. Nije govorila, ponašala se kao da ne može ni da govori. Otac je radio na brodu, a ona je bila tako čudna, sve dok ne bi došao da nas poseti, kad bi joj se radost vraćala. Podozrevala sam da je on razlog takvog njenog ponašanja. Ponekad, dok bi radila nešto, okrenula bi se i rekla nešto nelogično, kao recimo vatra, voda, dok sam ja pokušala da odgonetnem šta je mislila, ona se zatvarala u sebe kao školjka. Taj period gluvoće meni je bio strahovito teretan, jer se njeno raspoloženje menjalo svaki čas. U jednom momentu bi se smejala, u drugom bi ljutito tapkala po tastaturi, pišući mi duge stranice nekim nerazumljivim rečima, koje je stapala u još nejasnije rečenice. Odštampala bi mi i kad bih ja pročitala ništa ne shvatajući, ona bi ih iscepala, strpavši sve u peć, gledajući kako gore, ljuteći se na mene. I ja bih se naljutila na nju, pa bih izlazila istog momenta, zalupivši vratima i pušila krišom iza kuće. Rešila sam čim budem punoletna, da ću da pobegnem negde gde me neće naći niko. Sutradan bi se vraćala sebi, a ja sam te dane nazivala povratnim, bila je vesela, šalila se, puna nežnosti i ljubavi. S jeseni, ruke su joj bivale vrele. To je od lišća, govorila bi. Prvo bi popadalo lišće pokupila metlom, pa bi potom rukama sve stavljala na jednu gomilu. Legla bi na njega, posmatrajući ptice, a često bi joj se u tome pridružila i moja mlađa braća. Ona je bila poput deteta. Igrala se sa zemljom u bašti, ali ja kad bih naišla, sadila je povrće i razno cveće, pevajući nešto u sebi, praveći se da nisam tu.
Kad je padala kiša, obuvala bi svoje gumene čizme i lutala, jer sve dok kiša padala, nije dolazila kući. Makar ona padala i više dana. Tada sam ja vodila računa o mlađoj braći, zajedno sa mojom bakom, govoreći da mi je majka rođena luda, a ne gluva, kao da sam ja bila odrasla, a ona dete. Kad je padala kiša, moju majku nije interesovalo ni gde smo, ni šta radimo, ni da li imamo šta da jedemo. Tada mi je naročito išla na živce.
Jednog proleća, vratio joj se sluh, pa mi je izgledala čudno, pričala je glasom koji nisam mogla da povežem sa njom. Sve nas je skupila, ko kvočka piliće i počela da nam priča kako je odjednom ogluvela, jer je neaktivirana bomba eksplodirala kad je prolazila jednom zabačenom ulicom. Bila je daleko da bi bila povređena, ali mislila je da su joj pukle bubne opne, i da joj se mozak pomerio. Bila sam ubeđena da moja majka laže, da se to nikad nije dogodilo. A onda je odjednom rekla:- Vaš otac se vraća kući! Više neće raditi na brodu. – bilo je to neko novo uzvišeno osećanje, dok smo mi, deca, ručali, zbunjeni, ona je izašla napolje. Nemir je i dalje boravio u njoj. Radila je nešto u bašti. Prišla sam joj i zagrlila.- Ovih godina osećala sam da si ti zapravo moja majka, jer moja ljubav je bila zapretena među lišćem i cvećem, dete je ponekad roditelj, zamene se uloge, bez ikakvog uplitanja svesti u nesvestan tok misli. Misliš da zapravo ti vodiš situaciju i svoj život a ne shvataš da si lutka na kanapu, da tvojim pokretima rukovodi neko drugi, recimo dete. – rekla je moja majka.
– A moj otac? – pitala sam.- Zašto je radio na brodu, zar ga nisi volela?
– Jesam, i još uvek ga volim. Morao je da ode, jer je to bila jedina šansa za vas, da se školujete. Kad nemanje i svađa uđu na vrata, ljubav nestaje, ostaje razočarenje i praznina koju će deca pamtiti kad odrastu. Ljubav bi se ugasila, kao vatra.
– Ali vi niste mislili na nas! – povikala sam iznenada.- Kako je mogao da ode, i da nas ostavi? Kako?- bila sam ljuta i uporna.
– Morao je, nigde nije mogao da nađe posao, i ukazala se šansa, na brodu. Da je ostao, ne bi imali od čega da živimo, nije želeo, ali morao je da napravi izbor, da bi preživeli mi. Razumeš?
– Ne razumem te ništa.- rekla sam.-U stvari, razumela sam, ali kao da me je prevarila, mislila sam da se pravi da ne čuje, da bih ja radila umesto nje. – Kako je ostavio gluvu ženu, samu sa decom?
– Nisam bila gluva kad je otišao.- zaćutala je kao da se premišlja da li će mi sve ispričati.- To se desilo dve godine otkako je otišao na brod. Rekla sam ocu da sam dobro, da ne dolazi. Pomagala mi je majka. Želela sam da čujem muziku, to je uvek uticalo pozitivno na mene, ali utonuvši u tišinu, uhvatio me je strah i ludilo, zaboravljala sam reči, pa sam kuckala na tastaturi da bih uhvatila zvuk. Čudno je to bilo. Bila bih danima tužna, kiša me je smirivala i zemlja u rukama. Nisam imala mira, lomila sam tanjire, videla si. Želela sam da ti razumeš zašto je to tako, ali nisam mogla da ti objasnim. Kako mi se sluh povratio, razumela sam i ono što ti nikad nisam rekla. Sad znam kako da ti kažem i drago mi je što imam takvu divnu ćerku kao što si ti. Mnogo vas sve volim. Biću najzad onakva majka kakvu i zaslužujete.
Zasuzile su mi oči. Moja majka je videla oslonac u meni, videvši me zrelijom nego što jesam, usadila je nesvesno osećaj odgovornosti u meni, bila sam jako srećna što imam takvu majku.
Kad se otac vratio, kao da se ništa nije promenilo, kao da je oduvek bio tu, sa nama. Razumela sam da kada je ljubav u srcu, ne može joj nauditi ni vreme ni udaljenost.
Kristina Janković
Oči mačke
Nikada nije voleo mačke, ta prepredena i lukava bića, čije oči svetle u mraku, koje te posmatraju, kao da žele da te hipnotišu. Smatrao ih je opasnijim, čak i od grupe besnih kerova. Svoju ljubav je čuvao za takmičenja i pobedama u bilo kojoj oblasti, u školi, sportu, na studijama arhitekture, u životu; da ima što bolju kuću, posao, da bude uspešniji od većine. Čak je i svoju ženu smatrao za trofej.
U jednom intervju za poznati ženski časopis, izjavio je: – Potrebno je napraviti korak ili dva van glavnog puta, iskoračiti u nepoznato, otići nekim sporednim putem, a ne stazom, kojom su prošli mnogi… Glavni izazov je pobediti samog sebe, i možemo se iznenaditi obiljem koje dobijamo. Meni je izazov posao, što sam bolji, to sam ispunjeniji. Ne treba se plašiti da budemo to što jesmo. – intervju je vođen u njegovoj kamenoj kući, sa predivno uređenim vrtom, u kući koja je ličila na kakav muzej u kome žive voštane figure a ne pravi ljudi. – Moja životna filozofija je prosta. – nastavio je, popivši par gutljaja sveže vode. Kafu nije pio.
– Važno je da imam gde da spavam i šta da jedem, a sve ostalo dođe i prođe. Možda bi mi bili drugačiji, da recimo, smrt ne postoji. Doduše, ja sam samac u kući punoj ljudi, imam porodicu, decu, ženu, kojima sam omogućio dobar ili lagodan život, dosta prijatelja I šta više čovek može da traži od života. – kazao je, sa izvesnim ponosom u glasu.
– Ne čini li vam se da je donekle licemerno to što ste upravo rekli? – upita ga mlada, otresita novinarka.- Živite u luksuznoj kući, a ne u nekom kućerku, a vi mi kažete da je važno da imate gde da spavate. – Pogledao ju je, bila je lepa kao i većina u mladosti, radoznala, ali prilično ograničena, njena svežina ga je izazivala u smislu da joj zavidi, da želi da poseduje i mladost kao što poseduje I sve ostalo.
– Dopustite mi da dovršim. U osnovi svi smo sami, čak i kad niste sasvim sami, kad imate ženu ili u vašem slučaju dečka. Razumete? Čovek živi sa ljudima, ali rađa se sam i umire sam.. Zato život treba shvatiti kao poligon za trke, jer svaki “start” ima i kraj. – Pogledao je nekud, dajući joj prostora da razmisli o njegovom odgovoru. Na jednom pljosnatom kamenu, koga je sunce ugrejalo, ležala je mačka, koja ga je gledala i on se nesvesno strese. “Hoće li se više maknuti iz moga dvorišta, prokleta mačketina.” – hteo je da je gađa kamenjem, ali nije mogao zbog novinarke. Mačka se proteže I zauze položaj kao da sad ona treba da odgovori na neka pitanja. Mačka ga je “posmatrala” od sredine marta kao da želi nešto da mu kaže, mada je izgledalo kao da ga špijunira. Novinarka ju je primetila i raznežila se kao I sve žene.
– Jel to vaša mačka? Ko voli životinje, voli I ljude! – rekla je i pozvala je. – Mac, mac…- međutim, ova joj okrete leđa i otpoče ritual lizanja šapa. “Kakva otrcana izjava!”, pomislio je, “kao da je pročitala iz jednog od onih priručnika kako živeti”. On ne voli mačke, ali to ne znači da ne voli ljude. Pošto je zapadao u jedno od njegovih “mrzim ceo svet” raspoloženja, doslovce je isterao novinarku, dajući kratke odgovore na još nekoliko usputnih pitanja. Vratio se u dvorište, ali mačka se već izgubila, I zaista nije imao nameru da je juri.
I tako je četvoronožna zlica, nastavila da ga prati, sve do kasne jeseni, kad ju je izgubio iz vida. Konačno! Vraćao se sa posla, posle produžene radne nedelje, gde se faktički ubijao od posla. Jedva je čekao da zaroni u kadu, uz večeru koju je posebno naručio; orada u sosu od maslinovog ulja I limuna, sa belim vinom I obiljem salate. Kuća beše prazna I samim tim tiha, kao da ga je mrak pozivao da ne pali svetlo… I nije to učinio, sve dok nije zgazio na nešto živo, što je mjauknulo, pa je to mjaukalo izbacio na pljusak, uz pomoć metle, pitajući se odakle se stvorila u kući.
Supruga je odvela decu na neki rođendan, ostaće kod sestre da prenoći, ustanovio je sa olakšanjem, njoj nikako nije uspevao da objasni gde je jedna mačka, tu je i čitavo njeno društvo, a grozio se da mu po kući šetaju mačke. U kući je bilo toplo. Centralno grejanje podešeno da greje samo kad je neko tu, je radilo svoj posao. Uronio je u kadu punu penušave vrele vode i umalo zaspao. Jedva je potrefio krevet i zaspao u sladak, opijajući san.
U jednom momentu, kao da je bio budan, čuo je neko grebuckanje na vratima terase, te ustade da otvori. Kasnije razmišljajući o tom trenu, pomisli da nije moguće da je išta čuo, od jakog pljuska, ali ipak je ustao, gledao u kišu, I munje koje su se prelamale nebom. Kad je zatvarao vrata, iznenada neka sila ga gurnu na hladno staklo I on polubunovan pomisli da je na terasi a ne u sobi. Nešto toliko teško ga je pritislo na staklo, zalepivši svoje usne za njegove. Pokušao je da se odbrani, mašući rukama.
U tom mraku, prošaranog silinom još jedne munje, koja je u trenu obasjala celu sobu, kiša prestade i on ugleda ženu ili priviđenje. Zasijale su njene oči, zelene, i kad je ponovo mrak prekrio sobu, on pokuša da je dodirne. Ruke mu skliznuše niz telo, kao da nisu njegove. Nije mogao da se pomakne, niti da otvori oči, ležao je nepomično u svom krevetu, znajući da ne sanja. “Kako je moguće da vidim, a oči su mi zatvorene?” Srce mu je divljački udarilo, osetio je težinu u grudima, kao da mu neko sedi u predelu srca i posle izvesnog vremena, koje mu se činilo kao večnost, srce je normalno pulsiralo, i on uspe da otvori oči. Mačka je spavala na krevetu, do njega. Pogledao je na digitalni sat na natkasni. Bilo je skoro jutro, kišica je nastavila da rominja, pa je ponovo zaspao. Kad se probudio, mačke nije bilo tu. Međutim, bol u ruci je postao intenzivan, kao da se guši, te on smesta pozove svog doktora. Doktor je ustanovio blagi srčani udar, što je prepisao umoru i stresu. Kad mu je arhitekta ispričao slučaj sa mačkom, doktor je rekao da mačke imaju tu sposobnost da osete bolest kod čoveka.
– Mačka te je doslovno spasila.- reče mu lekar, sa kojim je bio inače blizak. – Umirila je tvoje srce. Razumeš? –
– Da, razumem, ali tek ujutru sam osetio jak bol, a ona više nije bila tu. –
– Šta da ti kažem, upozorila te je.
Dugo ju je tražio, kao da želi da joj se izvini, ali ona kao da je u zemlju propala, te je kupio sijamsku mačku na veliku radost njegove dece, i na čuđenje supruge. Čudan osećaj je imao, a to je: Da ga svuda prate oči one mačke!
Kristina Janković
Kao nekakva bajka
Ne znam kako sam to uspela, ali negde na procepu između noći i jutra, kad je mrak najgušći, negde pred svitanje, napravi se otvor za ulazak u prošle živote. Tu još treba da se potrefe određeni faktori, ali nisam znala koji. Elem, desilo se tako da sam iskoračila u drugo vreme, prepoznala sam po okruženju. Planinski dom, kuća od kamena, i ja, starica, koja mesi hleb. Najednom, vreme stade i kao da se vraćalo unatraške. Postajala sam sve mlađa, dok ne dođoh u godine koje sada imam. Obrisah ruke o kecelju i stadoh da dovikujem svoju decu, koju sam izbrojala sedam i namestim im da jedu, dok im se otac ne vrati, jer nije trpeo da mu se motaju oko stola, dok jede.
Moj čovek je imao okruglu glavu i zdepast vrat, kao u bika, smešio se cinično, dok mu je kroz oči plivala nekakva zejtinava tečnost, jer je uglavnom bio trešten pijan. Smatrao je da je mnogo pametan i mudar, i da on treba da bude u odboru staraca koji su vladali našim selom. Bili su to istinski mudraci, barem po izgledu. Želeći pošto-poto da bude sa njima, odlazio je nepozvan dok ga nisu uzeli za vojnika, pa je kući dolazio jednom nedeljno.
Muž je inače bio drvoseča, pomalo tup ko sekira neoštrena, i stalno je govorio o petlu koji će kupiti na pijaci, ali para nikad ne beše dovoljno. Kad su ga primili kao vojnika zaboravio je i na petla i na decu. Ipak se vratio kući, pošto je u jednoj bici kod ostrva Vermut, ranjen.
Meni je to savršeno odgovaralo. Družila sam se sa komšinicom, koja me je zvala sestrom, donoseći mi neku tamnu i gorku tekućinu, što je slučajno otkrila da raste u njenoj bašti zajedno sa povrćem. – Sve što je gorko, mora biti i lekovito.- slegnuh ramenima, valjda je tako.
U licima moje dece prepoznah neku decu iz sadašnjosti, ali ne rekoh ništa više. Najmlađe dete ko da je slutilo o čemu se radi, pa je iskoristio moju neopreznost, provukavši se sa mnom kroz pomenuti procep. To je viši stadijum pameti i to mogu samo ova novorođena deca, a ne ovi prvorođeni. On me uhvati za ruku i stade mi objašnjavati nešto čudnim jezikom, od kojih zapamtih samo reč tehnologija. Rekoh mu da se ne zamlaćuje time, već da nikom ništa ne govori, i ako bude ćutao, napraviću mu kolač od masti i brašna, sa malo slada iz šupljine drveta. On veseo ode da se igra sa ostalima, stavivši prst na usne kao znak da će ćutati.
Prozor je popuštao odnekle vetar mada se pukotina nije mogla naći i ta soba je prokleto na buđ mirisala, koji se tu taložio godinama. Jedno od dece, devojčica duge svetle kose, koja je razlikovala otrovne od neotrovnih pečuraka, mi reče da se u jednom uglu prostorije počele pečurke da rastu od nakupljene vlage, i pod beše utaban od zemlje tako da me to nije čudilo. Reče mi da te pečurke nisu za jelo, već samo šumske.
Proces vraćanja u sadašnjosti bio je isti mada je nebo davalo jasnije znakove, jer ne beše zagađeno. Video se tačno put kojim sam morala proći. Kako pređoh u sadašnjost, i otvorih jedno oko, učini mi se da se još nisam vratila. Neko dete je sedelo na ivici mog kreveta i nešto pritiskalo na nekoj tacni, tj na mobilnom telefonu.
– Šta radiš ti tu, mali? – dečak se okrenu. – Čekam da ustaneš, da mi daš da jedem. Gladan sam.
– Kaži mi, jel si ti bio…?-
– Mama, ti nikako da skontaš. Nisam bio u tvom snu. To sam ja namestio na mobilnom, kao 3D cvike. Nova tehnologija.- reče i podignu ručice i otrči nekud po kući.
– Šta ti pričaš?- upitah ga, dok sam u isto vreme kuvala kafu i spremala mu doručak.
Tek kasnije primetih da je pola šest i da je nedelja. Još uvek pod uticajem doživljaja, umalo da zaboravim da sam dospela u vreme koje nikom ne prašta, gde su se ljudi pogordili i sad su prinuđeni da borave danima u istom prostoru.