BIOGRAFIJA: MARIANA QUNBAR SELMA
Mariana Kunbar rođena u južnoj Srbiji 22. 3.1969. a od 1992. živi i radi u Izraelu.
Bavi se pisanjem još iz rane mladosti, piše poeziju, prozu, eseje.
U časopisu ONA ima svoju stalnu rubriku pod naslovom od „Naš glas iz Jerusalima“
Autor je šest samostalnih knjiga, od toga 4 knjiga poezije i dva romana
1.Buđenje 2016, POEZIJA
2. Pesme kao tragovi i ples 2016 POEZIJA
3. OLUJA (i povetarac) 2017, POEZIJA
4. Šaka Mraka 2018, POEZIJA
5. Žena s dušom kameleona 2018, ROMAN
6. VAZDA ,2020, ROMAN
Objavljivala je u mnogim književnim časopisima i zbornicima. Dobitnik je mnogih nagrada, priznanja i pohvalnica.
IGRA
Hajde drugari da zamišljamo
svi zajedno da se zabavljamo
ZAMISLITE
reči i osmesi da lete u nebo kao hiljade crvenih balona
a kiša da bude od bombona
žaba bez kišobrana, kamile da imaju krila i lete ..
zašto sneg voli breg i zašto liči na stakleni cvet
to odrasli ne znaju to zna svako dete ..
da preskačemo nebo s rukama na gore
a onda da se gledamo u oči ..
Ja u tvojim očima vidim moje lice
u glavi imaš bubice na ustima ti priča
a u srcu ptica ..
hajde da grudi otvorimo pustimo pticu da poleti
da svakom detetu sveta baš na rame sleti..
ZAMISLITE
drugare u belome svetu ta radosna slatka lica
kada znaju da nisu sami
i da svima dolaze srećniji dani
to odrasli ne znaju to zna svako dete…
-Hajde bucko zašto se ljutiš?
Da li iz pesme neki nemir slutiš ?
-Nisam ja ljut ja se samo durim
da odrastem ja se jako žurim
vi odrasli, vi ste neznalice ,
nisam ja dete zapamti to zanavek
ja sam samo mali čovek …
MALI BELI ZEC
Jedan mali beli zečić sa crvenim očima, živeo je sa sa mamom zečicom i tatom zekom na kraju sela u komfornoj rupi, to može mali čitalac da sluti.
Živeo je bezbrižno i radosno ali mu je i sve brzo postajalo dosadno.
Smislio je da bi za njega bilo najbolje da izađe da se igra u dvorište.
Majka mu je rekla: Ne, neka je i dosadno ali napolju je opasno. Možda se negde stara lisica krije, možda je gladna, gorke suze lije, možda dva dana ništa jela nije. Zgrabiće te šapama, niko neće da ti čuje plač, poješće te kao da si kolač.
Zeka mamu nije slušao, vani je izašao, baštom šetao, cveće mirisao, Suncu se radovao, pa se zaboravio daleko od kuće odšetao.
Ali odjednom on spazi dva strana crna oka, stara lija bila mu je tek na dva skoka. Uplašio se nas lepotan mali, zar da ga pojede, baš mu to fali!
Srce mu je 300 u minutu lupalo, strašno se uplašio, kroz travu potrčao pa brzo pobegao, u mamino krilo se sakrio.
„Izvini mama što nisam te slušao, što se nisam razumno ponašao. Ovo je prvi i jedini put da sam vani bio sam, neću ponoviti to ni jedan jedini dan. Tako mi ovih očiju crvenih, ako ću vani da izlazim sam.“
Mama ga je u krilu privila, zečjim ga poljupcima nežno tešila.
Eto, deco vidite šta se zbiva kada se mamina reč ne poštiva. Ne izlazite vani bez mamine dozvole mogu vam se desiti mnoge nezgode.
Ovaj put završilo se srećno a priznaćete moglo je sve biti i tragično
Mogla je lija zeku da pojede, da se njime osladi a da niko niti čuje, niti vidi.
JESTE LI ČULI ?
Istinski se ovo dogodilo
Da ne poverujete
Ugruvao se deda mraz
Od glave do pete
Te večeri se je žurio
U saonice četiri brza irisa upregao
Deci da donese
Vreće pune sreće
Vrećice na leđima uprtio
Ali, nepažljiv je bio
pa se okliznuo
Taj slatki dekica
u sneg se prevrnuo
I u snagu najlepšu sliku uslikao!
Tako je u životu
malera nikada dosta
Leva čizma Deda Mraza
u belom snegu osta …
Prohladna je ta noć bila
Al’ sva se deca okupila
s nestrpljenjem čekala
Da zabava odpočne
Ali muke deda mraza bile su nesnosne
Jedna noga bila mu je bosa
Krenuti se ipak mora
Tako mi njegovog crvenog nosa
Stigao je baš na vreme
Deca su ga pozdravila
Pevala mu i cičala
S njima se fotografisala
I vidno uživala
I niko primetio nije
Kako je dekica cupkao od zime dok se svima smeško
Sve dok nije i poslednji poklončić podelio.
Eno ga sad,
Kašlje i kije
I neki vruć čaj od kamilice pije
Ali tako mi njegovog crvenog nosa
I svih šarenih lampiona
To je samo prehlada mala
I nije, ma nije korana!
S DECOM
….Uvek kada sam htela nekome pomoći
O glavu mi se razbilo
Uvek kada bi nekom verovala
Povređena bih ostala
Takvo je vreme
Što bi mene mazilo
Ni Bog više ne zna kakve su nam duše
Ono sto sam naučila
Striktno primenjujem
Ne kontaktiram ,ne komentiram
Navučem masku, uvučem oči
Sakrijem se u nešto što na oklop liči
Strogo pazim šta govorim pred drugima
Pazim šta pred drugima i mislim …
Jedino u društvu dece opet sam cela
Opet sam duša, opet sam ja
smejem se, igram, plačem i vrištim
Znam da neću biti pogrešno shvaćena
I što je najvažnije
Uvek sam iskreno i od srca prihvaćena…
MRVICA
Pogledam tu malu ispruženu ručicu
Viri iz poderane letnje haljinice
Na nogama joj papučice podjednako poderene
A vani decembar zaledio srca
Njoj iz očiju zlatne varnice sevaju
Glas joj mekši od cvrkut svih slavuja
– Udelite gospođo lepa.
Dva dana ništa jela nisam
I uperi onaj nevini pogled direktno u moje srce
Dve nevine suzice padoše joj niz zaprljano lice
A meni ispade iz ruku šolja čaja od lipe u
U liksuznom kafeu
gde je jutro mirisalo na kifle i mleko
Pogodiše me te dve šgaravice
Pravo u srce
„Koliko su bogate oči siromašnih“-
pomislim dok su ta dva safira pratila pokrete mojih ruku
Srce joj je još uvek bilo toplo
ali učini mi se da se male usne skupljaju u vrisak
Ništa ne reče, još uvek me je gledala
sada već sa očima zapaljenih baklji
Bespomoćnost se širila unutar kafea
Kvragu sve što je nestalo, pomislim
i sve što je čovečanstvo ikada dostiglo
Svi neboderi i odmarališta
Svi restorani i hoteli
Izvadim iz tašne najveću novčanicu
Šušnem joj je u drhtavu ručicu
a onaj pogled opet me prostreli
Spusti novčanicu prljavim prstićima na stolski čaršav kao sneg beli
i rece ponizno
– Gospođo lepa dajte mi nekolko dinara
dva dana ništa nisam jela!
Prvo nisam shvatila, a onda sam opet taj pogled uhvatila
Na brzinu iz novčanika stresem svu sitninu
Ona strpa vešto sve u džepu od haljinice
-Konobar viknem, donesite mi sva vruća peciva koja imate i one mirisne perece.
Ponudim joj stolicu, ali ona ne sede
U prolazu zgrabi kiflu pa zagrize
i istrča do vrata
A onda vrati se pa uze još jednu.
– Ova je za mog mlađeg brata, dobaci mi skačući na jednoj pa na drugoj nožici
Dok je hladni trotoar ne odvede negde daleko u izmaglici
Oh, milostivi, lakoverni svete
i svi sveci i Bogovi
Sve ljudske vrline i grehovi
Očistite mi srce od grižnje savesti
Dajte milosti srcima od kamena
Ovo su neka teška, okrutna vremena
To dete sa zlatnim krilima u grudima
Sa kapima meda na srcu
I hiljade još kao što je ono
Mlade ptice koje nikad nisu zapevale
Brinete li kakve su im sudbine?
Pogledala sam na sve te ljude
Koji gutaju kifle i kolače
Te ljude koji
negde žure, jure, smeju se i ljube
Na tren postali su crni
I nebo nije više bilo plavo
Svet je iznenada umro u očaju
Izmislili smo robote, svemirske letelice,
velegradske neonske reklame i rasvetu
A deca nam gladna, s ispruženim rucicama u budućnost ulaze svetliju..