(Прича је из књиге: АНАСТАЗИЈА II, звонки цедар руски, Владимир Меге).
Још пре рођења Христа, на земљи су живели људи, наши прародитељи, који су се звали Келти. Своје мудре учитеље звали су друидима. Многи народи који су тада насељавали земљу дивили су се знању које су друиди поседовали о материјалним и духовним световима. У присутности друида келтски војници нису никада скидали оружје. Да би се добио чин првога ступња у друида, било је потребно индивидуално се школовати двадесет година код великог духовног учитеља, друидског свештеника. Онај који је био посвећен, прозван је «ПЕСНИКОМ». Он је имао морално право отићи у народ и певати. Улевати људима светлост и истину, своје песме, творећи речима слике које су исцељивале душу.
Римске легије су напале Келте. Поседња битка је била на реци. Римљани су видели међу келтским војницима жене расплетене косе. Римске војсковође су знали да је, онда кад се појављују те жене, потребно повећати број војника за шест пута у односу на келтске војнике не би ли их победили. Али, ни искусни римски војсковође, ни данашњи историчари истраживачи не би могли схватити зашто је то било тако. А ствар је била само тим ненаоружаним женама расплетене косе.
Римљани су скупили војску која је била девет пута бројнија од келтске. Притиснута уз реку, погинула је поседња породица келтских бораца.
Стајали су у полукругу, а из ањихових леђа млада је жена хранила на грудима сићушну девојчицу. Певала је. Певала је млада жена, ведру, веселу песму не желећи да се у души девојчице уселе страх и жалост, него да с њоме буду светле слике.
Кад би се девојчица откинула о дмајчиних груди, погледи би им се сусрели, и жена би прекинула песму и сваки пут назвала девојчицу песникињом.
Заштитнога полукруга више није било. Испред римских легионара на путу што је водио до жене која је хранила девојчицу појавио се млади Песник, сав у крви и с мачем у руци. Окренуо се према жени и кад су им се погледи срели, насмешили су се једно другоме.
Рањени Песник се напрегнуо задњим снагама и бацио до ногу младе жене своје оружје.
Она је подигла мач. И борила се пуна четири сата на уској стази с легионарима не пуштајући их до реке. Кад би се легионари уморили, заменили би један другога на стази.
Она се борила четири сата. А онда је изгорела. Плућа су јој пресушила без иједног гутљаја воде, а из испуцаих перелепих усана капаја је крв.
Полако, се спустивши се на колена, кад је падала успела је још послати слаби смешак за барком с маленом девојчицом, будућом певачицом, Песникињом, што их је носила река. Као и за речју и за њеном сликом, што ће преносити хиљадама векова, а које је сачувалa за оне који живе данас.