Бранко О. Томић – Београд, Србија

Бранко О. Томић

    Биографија:                                     

    БРАНКО О. ТОМИЋ Рођен 7. јануара 1953. године у Докмиру код Уба. Основну школу завршио у родном месту. Од 1968. похађао петоразредну бео-градску богословију до 1973. када је и дипломирао. Служио војни рок на Плесу, загребачком аеро-дрому… Седмог септембра 1975. рукоположио га у чин ђакона тадањи патријарх, Господин Герман, а 11. септембра у матичној шко-ли у чин презвитера. Затим, по потреби службе постављен за привременог пароха малопожаревачког, где је провео од 10. октобра 1975. до 1. октобра 1985. године, када је, постављен за привременог пароха друге парохије у Железнику. Ту је остао до свог одласка у инвалидску пен-зију, 1. септембра 2002. године. За 26 година парохијске службе није одликован, а ни кажњаван. У слободном вре-мену, још од најранијих ђачких дана писао поезију, доц-није имао и некакве прозне покушаје. Док је био на Пређа-шњој парохији успешно играо дописни шах, а на прагу стицања звања мајсторског кандидата, преселио се на горе поменуту парохију и прекинуо шаховске активности. Дар за писану реч одредио му је све предстојеће године жи-вота. Од објављивања афоризама у „Јежу“ преко писања текстова за народну компоновану музику у којој, на срећу, није успео, наставио са писаном речи… 1988. године у храмовном Летопису, записао прославу 70. годишњице пробоја Солунског фронта и, наредне прославу 600-годи-шњице Косовског боја… Од тада до одласка у пензију водио Летопис храма Светог Краља српског Стефана Дечанског, који је проглашен од тројице намесника за најбољи у архиепископији. Из тога настале су две потоње књиге. 1994. године објавио своју прву збирку песама под називом: Уздах дубок и нем, а онда су уследили наслови: Нису сви грешни, 1994. кратак роман; Кроз невид и тескоб, 1995, песме; Кликер наврх игле, 1996. роман; Реч нам/ми Судија, 1997. пригодни говори; На пола копља, 1999, афоризми; Црвено Слово, 1999. песме; Памет је женског рода, 2000. роман; Посветник и памтила, 2001. албум посвета; Снови изван снова, 2001. песме; Софијин вилајет, 2004. роман; Реч нам/ми Судија 2, 2005, при-годни говори и Летопис и Рођена Матер, 2005. сатира. А током 2006. коауторски са Ненадом Живковићем (види: www.Tvorac-Grada.com) осмислио и објавио Зборник поезије под називом: „511-203, Хало Авала“ у којем је узело учешћа 53 песника српског језичког напева. Књига је својим пуним тиражом од 1. 000 примерака поклоњена РТС-у и Удружењу новинара Србије да се продаје или… за васподизање Новог авалског торња.

Члан Удружења књижевника Србије од 1997. године. Живи и дела у Железнику као православни свештеник у пензији. Више о његовој писаној речи може се видети на личној Wеб страни: www.brankootomic.com

МОЛИТВА ЖЕНЕ

У храму Успења прозрачје на стакла

Ко древни пламичци кандила у блеску,

Одагнава мрачје из земаљског пакла

Клеше у граниту рукопис у песку.

Над иконом Мајке, пресвете и чисте

У погнутом ставу налик метанији

Свемогућем Богу: „о сладчајшиј Христе,

Погледај ме грешну у свој страданији“.

-Не молим се за се ја свегрешна, дрска

Многом Твоја милост но мени је преча

Услиши ме Моћни, ја сам сува трска

Сви су моји мили сужњи живог креча.

Усини нам децу откад одметнуту

Од мајке и оца, нечасним прелесна

Саклони их благи па у Твоме скуту

Да Ти буду браћа ко што су телесна.

Ороди нас с ближњим, не знам од кад нисмо

У роду и слози, но мржњом и злобом

Пишемо им тужбе, људско свето писмо

И без хтења чека страшни сусрет с Тобом

Ти знаш да ја ридам када болест сколи

Свеколике бриге накупим и згрнем

О, рана Крста Ти знаш како заболи

Не дај, Милостиви, да у њој претрнем.

Не могу Ти крити ни молитву грешну,

Јер у њој ми тиња моја кап живота

Да укрепи моју наду неутешну

То у стиду молим иако ме срамота.

07.12.2007. у 12,30ч.

ИНОК САВА

Сан на двору старачки тих

А позна лета сустала снага.

Миљеник син племић и цар

Кораком хитрим с очињег прага

Уз жубор Раса кроз ноћну тмину

Скривен у плашту од очију злих.

Док молитвен сан у освит зоре

Немања шаље најмлађем сину

Да Господ сохрани његову јуност

Постеља празна у царској свили

Упрла поглед пут Свете Горе.

У сваке ноћи путеви стрми

Напукли табани газе лучице

А друмом звекет потера грми

Заморне слутње разум му море

То царско чедо Господу хита

Богомајке крилу Тројеручице.

шта рећи свом вељем жупану

Прекрасно чедо мудрости пуно

Оставља оца земном мегдану

И матер стару рођеној браћи

Зелена поља и зрела жита

И лов на срне прелепе деве

Божанске речи у себи чита.

Лика и плоти отац се штује

„Останте збогом ја сам најмлађи

За Отечество има вас доста

Пут ка Небу мени је слађи

Царска трпеза пред вама ту је

Једино требујем трпезу поста.

Ја журим Оцу свих родитеља

Пресветој Мајци Спаса нам Христа“.

Вапаје с двора више не чује

Земаљско царство Немање жеља

Стигла до прага и двери

Где сами Христос на земљи блиста.

Монашка риза на земљи црна

На небу бела анђелска крила

Братству ко последњи и убог

Богом у себи заникла зрна

Небеска роса благошћу мила

Врати се дому најмлађи Први.

Очевим одром кроз страшне зубље

Долази двору да браћу мири

И братска мржња би братољубље

С очевог одра мирис се шири

С браћом ће бити брат по крви.

Причасник Свети Христовог Хлеба

Био је Растко у царском двору

А инок Сава у Светој Гори

Градећи мир блаженство Неба

Србљима крмар на бурном мору

Божански завет и с неба твори.

  ДВА СОЛУНЦА

На клупи у хладу две старине седе

Међу њима шешир стара српска капа

Први близак лику мог покојног деде

Други једва виши од старачког штапа.

Један другом прича како време лети…

Багремова грана обојицу слуша

Ћорава живота а време је мрети

Све сам битке прошо ал ме боли душа

Што радост без жучи не окусих једном

Рече седи брка и мало се саже

Е мој брате Вељо у животу бедном

Чинили смо ето како други каже…

Дохвати се капе. Видиш ону кућу

Што се таман види замућеним оком

Преко оног грма у тичјем беспућу

Оданде сам ношен љутим ратним током

И нестао с пушком у огњу и диму.

А ја сам ти Перо пошао из Лике

У истој смо чети испратили зиму

И играли јадне глуве нареднике

Што не чују салве и топовске ватре

Осим страшне песме кад куршум просвира.

Боже углас кажу, нико нас не сатре

И други се маши мршавог шешира…

ДЕДА ДРАГУТИН

До столетног дебла усправисмо пушке.

Тик до њега пањ нам, ко трпеза бадња.

Близу нас је ћувик и сламена кладња;

Иза глога вири глава белоушке.

Седим, лулу пушим. Шта ли чељад чини

У мом родном селу? Он ми, преко плота,

Комша од пелена. Било би греота

Да лаж носи ветар и у заветрини.

Погнуо сам главу у војнички дроњак,

Чутуру сам с леђа принео да капим.

Не знам шта је вода, ни ракија, лапим.

Пипнем за чакшире- у њима ни цвоњак.

Дан одмора залуд, сутре преко Плава.

Мислим се и њуштрим. Комша нешто звера.

Отцепак од новина неки враг ли тера;

Потрча он за њим, мислим забадава.

Кад ето га, иде. Дрпав шињел скиде.

Претекли од нужде крњав папир гледи.

Бејах тада млађи то се не пореди.

Сагињем се, дижем, да ми очи виде.

У школу сам ишо, он под дудом спаво.

Он ће да ми чита ја да требим вашке.

Боже, видим слова, ал су ми натрашке.

Можда имам ватру, који ли ми ђаво?!

Још мало поћутим, Светога ми Луке,

Јест да звезда пржи, да л ми памет копни?

-Море, вели Драго, де овде се попни

И прочитај ово навр моје руке!

Станем, ко срамота, сујем своју школу

Како да прочитам, не знам слова така!

Знаш ли да сам бијо гори од сви ђака?

Тамо, иза баре, подај оном волу.

Умем ја да читам, ти се са мном спрдаш!

Троножац си дрљо учитеља Јаше,

Три-четири гуња, опанке точкаше;

Да те Тривун види како саде врдаш,

Штапом би по глави! У школу сам ишо

На рупу твог плота, онај рат је трајо,

Буквар према себи, е мој луди Гајо!

А то твоје знање ја сам мимоишо.

Умеш ли ти ово? Море не балегај!

 Уздупчи се Гаја ко онај Гаврило.

 Ко је писмен-писмен, а не баби мило.

  Ако узмем пушку боље ондак бегај!                                                

Не треба ти Шваба, Арнаут, ни Фрања!

О Боже, помози! Албанијо клета,

Од пушке да бегам, школа на крај света;

Њему она угљен и воњ иза пања.

За три батаљона њиме миле вашке,

Да ме лепо моли или да се биште!?

Узбуна за покрет он од мене иште

Ако сам ја писмен да читам натрашке.

ЗВЕЧАНСКА СЕДАМ

Ја немам оца, мајке ни стрине;

Живим на длану доброте Божје.

О мени туђа рука брине…

Ко мачка с џаком и с врећом рожје

Моје још неброј браће и сека

Рађа пијанство и гадост духа-

Мушког и женског два нечовека,

Без мрве кривње и здравог слуха.

Те сетне очи и сад ме прате.

Што нисам осто да браћу гледам!

Прође и војска, оче и брате,

Моја адреса Звечанска седам.

Кад сазнах за се, дођоше људи,

Узеше мене, утроба плодна…

Секиног плача пуне ми груди,

Као близанци тако ми сродна.

Зајесен она венац да сплете

Свадбени, Бог му китио ресе!

Живот је суров; старац и дете;

Као на ђердан судбине све се

Нижу и сплићу. Убог са здравим,

Кљастим и срећним, руку под руку

Бога се бојим, и Њега славим.

Што нисам сужањ своме утуку!

Опрости учо, зар ниси знао;

Живот је школа-оцена форма.

За српски, знаш ли, годину пао!

Највише даје Доброте норма.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *