Biografija:
Tanja Ajtić je rođena u Beogradu u kome je odrasla i školovala se. Studirala je u Beogradu na Filološkom fakultetu. Od 2002. živi i stvara u Kanadi. Preselila se ponovo u Beograd u leto 2023. Član je mnogih grupa i udruženja, kao i Društva književnika Beograda. Njene pesme i priče su objavljene u više od dve stotine zbirki (knjiga), antologija, elektronskih knjiga i u časopisima. Njene pesme su objavljivane na engleskom, srpskom, kineskom, hrvatskom, iračkom, bengalskom, indijskom, bugarskom, tuniskom, arapskom i ukrajinskom jeziku. U proleće 2018. godine, na konkursu „Pegaz” Književne omladine Srbije, Beograd, dobila je nagradu za štampanje prve knjige poezije naziva „Obrisi ljubavi”. Njena knjiga je bila izložena na Sajmu knjiga 2018. godine u Beogradu, kao i na Salonu knjiga u Torontu 2019. U Antologiji Udruženja književnika Australije je zastupljena izmedju trideset najboljih pisaca za 2020. godinu. Osvojila je prvo mesto, nagradu autora iz inostranstva u Federaciji Bosne i Hercegovine, Tuzla (2020) i drugu nagradu u Velikoj Britaniji Srpske biblioteke u Londonu. Učestvovala na sajmovima knjiga sa svojom knjigom i antologijama i zbornicima sa drugim autorima. Osvojila “III World Prize for Excellence „Cesar Vallejo“ 2021. u kategoriji-artistic excellence, Peru; osvojila je „Cita Del Galateo“ Antonio De Ferrariis, IX edition 2022” – Rim, Italija, prestižnu nagradu za grupu pesnika na engleskom jeziku; dobitnica je književne nagrade 2023. Fondacije “Naji Naaman” iz Republike Liban za svoj literarni rad. Dobitnica je mnogih nagrada, diploma i sertifikata. Trenutno piše poeziju, kratke priče, haiku, gogyoshi poeziju. Ona je i grafički umetnik. Njene umetničke grafike objavljivane su u mnogim knjigama i časopisima, kao i da je bila ilustrator cele knjige poznatog izdavača iz Srbije. Imala je zajedničke izložbe sa umetnicima u Vankuveru, Kanada.
NADA
Vreme je neizvesno.
Naš boravak na zemlji, takođe.
Više ne verujemo nikome,
ni sebi.
Gledamo i čujemo i
ne razumemo razloge događaja u svetu.
Ratovi haraju zemljom.
Teslina dostignuća su i dalje neprevaziđena,
on je bio i ostao jedan, zauvek,
i moćnici bi želeli da po njegovom
nasleđu izgleda i izgrade svet u budućnosti.
A da li smo spremni za to?
Klima je promenjena i vidi se
kamena teritorija na dalekom severu.
Led se topi.
Trese se planeta, vrišti,
a ja i dalje verujem mojoj intuiciji.
IZMEĐU JUČE I DANAS
Sanjam san iznova,
dok osećam se kao stranac
na putu.
Melanholija svesti moje
dok ježe me tišine
sve se nadam
otkriću tajne Feniksa ptice,
preživeću,
dok znakovi pored puta
pojavljuju se,
ne vidim ih
u tišini sveta.
Sloboda beži od mene.
Ružan san.
JUTRO
Dok spava celi grad teško kapke
držim otvorene
jer ne želim da spim.
Važna je ova noć i želim biti budna.
Da osetim te duže,
da mi zamirišeš telom,
da uspomenu sačuvam
o tebi, o meni, duže…
Spava celi grad a ja usne
u poljubac spremam
da označim ovo jutro
za tebe, u meni.
MRAK
Gde si?
Pronađi me?
Pronađi se.
Ne vidiš ali osećaš i čuješ
šum disanja,
znaš gde si
osećaš u tami kako
struji krv i kaplje
suza i kapi znoja.
Gde si?
U ovom mraku plašiš se
u poznavanju
svega što si znao
a laž je sada.
Sva istorija sveta u samom temelju
neotkrivena je i
objavljena je u delićima,
da nas nahrani.
Gde si?
Pronađi se!
Vreme je isteklo za svetlost
u tami smo,
u mraku,
mi smo nigde,
pred ambisom,
ne videći put,
ne videći obalu,
ne videći sunce,
u mraku smo,
razumeš li?
Počni da se budiš
počni da se navikavaš
na mrak,
razaznaćeš okolinu
napipavajući izlaz
izbegavajući udrace u zid,
glavom
koja do sada nije bila
ispunjena svojim mislima
već učena pogrešno.
U tami smo
i ako se pomolimo
možda,
možda nam se izoštre čula
i u mraku počnemo da vidimo
Veliki prasak planete
ponovo rođene.
PTICE UMIRU PEVAJUĆI
Odneli su me vetrovi
daleko
a zatim su me treskom
bacili na dno.
Nepomeram se.
Vidim samo i
druge ptice su tu,
mnogo ih je.
Na hiljade.
Crni se zemlja.
Čujem njihov
cvrkut,
umirući.
U san večni odlazamo
a nadahnuti.
RAVNOTEŽA
Malo ti daju, malo uzmu,
ravnoteža.
Malo stojiš, malo padneš,
malo se nadaš, malo ne.
Nekada te vuku daleki prostori
a nekad ne želiš da ideš
nigde iz kreveta svog.
Negde vagaš, negde daš i više,
nego što treba.
Negde nekog voliš
a on voli drugog.
Ravnoteža.
Meriš svoje otkucaje srca
a onda to zanemariš.
Meriš svoje vreme a drugi
ga uzme, bez pitanja.
Ponekad hodaš po žici
a nekad ti se izmakne tlo
i uvek se nadaš
do dana kad treba da
sklopiš oči,
potajno ili ne,
da život je ravnoteža
svega
i da ne postoji samo
druga dimenzija.
Gledan si uvek
od onog što ne spi,
što zove se sveti,
što verujemo u poslednjem
času samo u Njega
i u nesreći ga dozivamo
samo.
Sve je u ravnoteži,
i ima nas i nema,
pod ovom
kapom nebeskom,
u ravnoteži među zvezdama.